Uvod
I Izučavanje Svetog Pisma
II Lična molitva
III Učešće u bogosluženjima
IV Izučavanje osnova Pravoslavne vere
V Pokajanje kao preosmišljavanje i izmena života
VI Samoposmatranje
VII Dobra dela
VIII Pronalaženje duhovnika
Započinjući svoj hrišćanski put, čovek koji počinje svoj crkveni život, postaje talac nedostatka svojih sopstvenih znanja o pravoslavnoj veri. Hrišćanin bi želeo da postupa kao što je potrebno, a opet, nije uvek jasno šta je potrebno. Obraćanje savremenim izvorima informacija nekada još više otežava potragu za neophodnim odgovorima. Na internetu ima toliko informacija da nije moguće sve pročitati, dok su police u knjižarama prepune pravoslavne literature. Vrlo je lako izgubiti se u takvom moru informacija. U ovom kratkom priručniku ukratko je opisano osam koraka koji će pomoći hrišćaninu koji počinje svoj put u Crkvi da pravilno uredi svoj duhovni život i osnaži svoju veru.
Sveto Pismo predstavlja izvor Božanskog Otkrivenja, iz njega mi učimo o Bogu i Njegovim zapovestima. Osnova hrišćanskog veroučenja predstavlja Jevanđelje, koje se prevodi sa grčkog kao „Blaga vest“. Jevanđelje je dano svim ljudima, svako može da izučava Jevanđelje i da spoznaje učenje Hristovo koje se u njemu nalazi. Hrišćani nemaju nikakva tajna znanja o Bogu, mi crpimo znanja sa stranica Svetog Pisma. I za sveštenika i za običnog hrišćanina Jevanđelje je isto, svi su u istoj meri prizvani da drže zapovesti koje je dao Gospod. Zato je za hrišćanina važno da čita i da izučava Sveto Pismo.
Čitanje treba početi sa Novim Zavetom, od Jevanđelja, svakog dana treba čitati makar po jednu, a još bolje, po nekoliko glava. Međutim, treba pamtiti da njegovo udubljeno izučavanje ne podrazumeva užurbanost. Zato uopšte nije suvišno da se paralelno sa čitanjem Jevanđelja koristimo i tumačenjem Svetih Otaca u kojima se duboko otkriva i rasvetljuje suština jevanđelskih povesti.
Jako dobro bi bilo pridružiti se grupi za izučavanje Svetog Pisma. Ovakve grupe, okupljene licem u lice ili preko interneta, postoje pri hramovima ili pravoslavnim školskim institucijama[1]. Pri izboru grupe na internetu, potrebno je uveriti se da je u pitanju pravoslavna grupa, jer inače postoji rizik da se završi kod jeretika ili u sekti.
Za hrišćanina je veoma važno da nauči da se moli. Molitva predstavlja stub duhovnog života, opštenje sa živim Bogom. Treba početi sa najjednostavnijim – molitvom „Oče naš“ koju nam je ostavio Gospod Isus Hristos. Bez obzira na jednostavnost, ova molitva je vrlo duboka po svom sadržaju i faktički obuhvata celokupan čovekov život. „Oče naš“ je molitva koju svaki hrišćanin treba da zna napamet. Naravno, moguće je moliti se i svojim rečima, moleći od Gospoda ono što je potrebno za dušu i telo i zahvaljivati Mu se za ukazanu milost. Ali će biti ispravno ako se pribegne mnogovekovnom molitvenom iskustvu Crkve koje se nalazi u različitim molitvama koje su sastavili Sveti Oci. Od takvih molitvi su sastavljeni i specijalni zbornici – molitvenici. U njima se nalaze jutarnje i večernje molitve, molitve koje se čitaju pred Sveto Pričešće, ali i mnoge druge. Počevši sa redovnim čitanjem „Oče naš“ svako jutro i veče, utvrdivši ovo kao obavezni duhovno delo, može se pristupati čitanju jutarnjih i večernjih molitvi iz molitvenika. Na početku će biti teško da se pročitaju sve molitve, zato se one mogu dodavati po malo tokom vremena.
Puko nepromišljeno ponavljanje nerazumljivih reči i izraza neće doneti nikakvu duhovnu korist. Molitva ne predstavlja zaklinjanje ili bajanja, već razgovor sa Bogom ispunjen strahopoštovanja. Očigledno je da je potrebno osmišljeno razgovarati, jer postoji verovatnoća da ne budemo uslišeni. Takođe je neophodno zapamtiti da suština nije u mehaničkom čitanju molitvi, već da je suština upravo u samoj molitvi, usredsređenoj, sa pažnjom, sa razumevanjem onoga što je pročitano.
Molitva nije samo lična, već i zajednička. Crkva nije samo zdanje nekog hrama, kako smo naviklo da zovemo, već pre svega, zajednica hrišćana sa Isusom Hristom kao Glavom. Mi smo naučeni od strane Gospoda i apostola da se okupljamo zajedno na molitvu i zahvaljivanje Bogu. Zato je jedna od praktičnih strana duhovnog života pravoslavnih hrišćana i učešće u zajedničkom bogosluženju. Pravoslavno bogosluženje je neverovatno zanimljivo i duboko po svom sadržaju. Ono je veoma simbolično, ni jedan deo bogosluženja nije „zbog lepote“, u svemu se krije duboki smisao. Po meri izučavanja sastava i toka službi, dolazi i razumevanje dubine, smisla i veličine u postupcima tokom bogosluženja. Postoji mnogo knjiga i priručnika koje izučavaju crkvene službe.
Glavno pravoslavno bogosluženje je Božanstvena Liturgija. Nju zovu i Evharistija, što u prevodu sa grčkog znači „zahvaljivanje“, jer zahvaljivanje Bogu predstavlja glavni sadržaj ovog bogosluženja. Za vreme Liturgije, verujućima se pod vidom hleba i vina predaje istinito Telo i istinita Krv Gospoda našega Isusa Hrista na ostavljenje grehova i život večni (Jn. 6:48-54). Sam Spasitelj je pokazao primer prve Evharistije, kada je bio na Tajnoj večeri sa učenicima i prvi put ih pričestio.
Upravo sa Liturgijom i treba početi svoje poznanstvo sa pravoslavnim bogosluženjem. Učešće u Evharistiji je životno važno delo za pravoslavnog hrišćanina. Tradicionalno se hrišćani okupljaju na zajedničku molitvu u nedelju koja se naziva i „malim Vaskrsom“ i pričešćuju svetim Hristovim Tajnama na Božanskoj Liturgiji.
IV
Izučavanje osnova Pravoslavne vere
Duhovno nasleđe Crkve je neverovatno obimno – dogmatika, kanoni, dela Svetih Otaca i mnogo toga drugog. Udubljeno izučavanje bogoslovskih disciplina je zadatak sveštenoslužitelja i bogoslova, ali je takođe potpuno dostupno i svakome ko želi. Hrišćanin na početku svog crkvenog života rizikuje da se izgubi u obilju informacija ako počne da se hvata za sve odjednom. Koliko god zanimljiva i privlačna za čitanje bila informacija koja se predlaže u različitim izvorima informacija, treba početi sa malim. Ne sme se malo dete odmah hraniti tvrdom hranom, na početku ono živi na majčinom mleku.
Samostalno izučavanje Pravoslavlja treba početi sa „Simvolom vere“ i njegovim tumačenjima. „Simvol vere“ predstavlja kratko i tačno izražavanje osnova hrišćanskog veroučenja. On se sastoji od dvanaest članova i u svakom od njih se nalazi posebna istina, ili kako se još naziva, dogmat naše Pravoslavne vere.
Na dalje je potrebno udubljeno izučavanje učenja o Tajnama Pravoslavne Crkve. Već sam govorio o Evharistiji, ona predstavlja jednu od Tajni. Biće korisno upoznavanje i sa pravoslavnim kalendarom – praznicima, postovima, Žitijem Svetih.
Na internetu postoji mnogo pravoslavnih sajtova od kojih mnogi zaista nisu pravoslavni. Zato je potrebno svoja znanja o veri dopunjavati i proveravati samo na pouzdanim mestima. U pitanju su sajtovi: Svetosavlje.org, Apologetsko-misionarski kursevi. Na JuTjubu bih izdvojio kanal Misionarskog centra o. Danil Sisojev na kome možete naći mnogo odgovora na dileme i nedoumice, optužbe na račun Pravoslavne vere.
V
Pokajanje kao preosmišljavanje i izmena života
Počinjući hrišćanski život, čovek treba da razmisli o tome kako je živeo do tog trenutka i kako je dužan da živi dalje. Kao kriterijum za ovakvo razmišljanje treba da služi Jevanđelje, Hristovo učenje. Prihvatajući Hrista kao Spasitelja, čovek prihvata i uslove spasenja. Bog nas spasava, ali ne bez našeg učešća. Uslovi spasenja su pokajanje za sopstvene grehe, ispravljanje i život po zapovestima Božijim. Ne sme se biti tvrdoglav u grehu, pritom nazivajući sebe hrišćaninom. Gresi treba da se ispovede i da postoji napor da se više ne vraćamo njima.
Tajna pokajanja (Ispovesti) omogućava hrišćaninu da dobije oproštaj grehova od Boga radi ispravljanja koje sledi. Ispovest prima sveštenik koji je tu svedok čovekovog pokajanja pred Bogom. Saslušavši ispovest, sveštenik čini vidljivi znak otpuštanja grehova – čita razrešnu molitvu.
Hrišćanin treba da pazi na sebe, na svoje postupke i odnose sa drugim ljudima. To što se ranije činilo jednostavno i uobičajeno pre prilaženja veri, može postati nedopustivo za hrišćanina. „Svakodnevni“ gresi kao osuđivanje, praznoslovlje, razdražljivost, gnev, psovanje i mnogi drugi – sve je to nešto što zahteva svakodnevnu borbu. I tu nikako ne može da se uspe bez paženja na sebe. Biće prilike kada treba da se „udarimo po ruci“ ili „ugrizemo za jezik“, trudeći se da sve te grehe isključimo iz svog svakodnevnog života. Ove pomažu usrdna molitva i redovna ispovest. Što više pokažemo usrdnosti u vrlini, to će više pomoći doći od Gospoda.
Izučavajući Jevanđelje, mi nailazimo na Hristove reči: „Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih, da i vi ljubite jedni druge. Po tome će svi poznati: da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom.“ (Jn. 13:34-35) Učenje Hristovo je pre svega o ljubavi. „Ljubav je, dakle, punoća zakona.“ (Rim. 13:10)
Ljubav se ne može zamisliti bez dobrih dela. Hrišćanin je prizvan od strane Spasitelja da ljubi bližnjeg: „Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe.“ (Mk. 12:31) Bližnji nije samo rođak ili drug, već svaki čovek koga susrećemo na životnom putu. Ljubav prema bližnjem ne predstavlja samo reči, već pre svega, dela. Dela na koja nas podstiče vera, jer „vera bez dela je mrtva“ (Jak. 2:26).
Dobro može da se čini svuda i uvek, zato nema potrebe da se sprovodi neka specijalna klasifikacija dobrih dela. Uvek kada postoji mogućnost da se učini dobro, treba da se trudimo da ga učinimo u slavu Gospoda.
Hrišćaninu koji počinje može biti prilično teško sa duhovnim pitanjima. Duhovni život je pun „podvodnih stena“ i teškoća. Što čovek više stremi da bude bliže Bogu, to se protiv njega više đavo naoružava. Demonske zamke mogu da budu lukave i prefinjene, neprimetne na prvi pogled. Sa iskustvom dolazi i duhovno znanje i viđenje. Hrišćanin je ratnik koji stiče iskustvo u borbama sa nevidljivim protivnikom. Međutim, kao što je vojniku neophodan iskusni komandir, tako je i hrišćaninu potreban duhovni nastavnik – duhovnik. U pitanju je sveštenik koji će pomoći u duhovnom rastu, poučiti u veri i pobožnosti, primati ispovest.
Kako dobiti duhovnika? Neophodno je usrdno se moliti da bi Gospod pomogao u ovom delu. Važno je ne stideti se da se obratimo sa duhovnim pitanjima sveštenicima u hramu. Ne treba da se bojimo da ćemo odvući sveštenika od potencijalnih „važnijih tema“. Odgovori na duhovna pitanja parohijana su direktna obaveza parohijskog sveštenika. Ako pođe za rukom da se uspostavi opštenje sa sveštenikom i njegovi saveti pomažu našem duhovnom rastu, moguće je da upravo taj čovek duhovnik koga tražimo.
Ne postoji uvek mogućnost da se postave sva pitanja duhovniku lično, kojih je nekada mnogo, tada se odgovori mogu potražiti u duhovnoj literaturi.
Na putu ka Carstvu nebeskom, hrišćanina koji počinje svoj put ka Hristu očekuje mnogo iskušenja, problema, pa i prosto stvari koje ne razume. Zato iz sveg srca savetujem da se upozna sa Osnovama duhovne bezbednosti.
https://azbyka.ru/vosem-shagov-novonachalnogo-hristianina
[1] Sveštenik Dionisije opisuje praksu i iskustvo Ruske Pravoslavne Crkve. – primedba prevodioca.
KOMENTARI