О три корака ка себи и Богу…

Свештеник чије мишљење веома ценим ми је сугерисао да је тексту „О смирењу које то није“ потребан наставак, у смислу да се опишу кораци у опоравку од наших душевних рана (или другим речима – наших траума) које смо стекли у детињству. На почетку бих желео да нагласим да ниједан текст не може да пружи универзална решења, зато што је неопходно узети у обзир свачију личну причу, индивидуалне особености, сам склоп личности. Зато је поред духовног живота важна и психотерапија. Мислим да је важно памтити да рад на себи највише зависи од нас самих, наше искрене жеље да другачије погледамо на себе, свој унутрашњи садржај који нам „пребојава“ поглед на свет, себе и Бога.

Желео бих да опишем, по мом мишљењу, три важна корака који нам могу помоћи да изградимо искрен однос са собом и са Господом.

Шта је оно што оставља ожиљке након неких тешких догађаја из детињства? Шта је оно што нас боли у случају да смо одрастали у породицама у којима за нас није било разумевања и љубави? Тешка и болна за нас су управо осећања усамљености, одбачености и напуштености која су попут сенке била присутна у нашим животима. Људи који се баве и истражују ову тему говоре да је управо осећање и искуство да смо се осетили потпуно сами (чак иако смо били окружени другим људима) оно што нас боли у конкретном трауматичном догађају.

Да су у болним тренуцима наша осећања препозната, да су уважена, да су нам веровали, да нас нису понизили, ниподаштавали наше искуство страха или бола, да је неко препознао да нам је тешко, пружио подршку и разумевање, ми бисмо прошли без душевних ожиљака или би то било много, много мање болно него што је сада. Из овог и због овог осећања усамљености и одбачености смо били принуђени да радимо неке ствари да бисмо емоционално (а понекада и физички) преживели. Мислим да се опоравак, повратак ка себи самима састоји у корацима који су супротног смера.

Прво. Одсецали смо од себе свако осећање које бисмо проценили као „опасно“. Нисмо смели да кажемо шта осећамо јер просто није било безбедно. На наша осећања смо гледали као на „опасна“ јер су она наилазила на негодовање, љутњу, одбацивање од стране наших родитеља (или особа које су нас подизале). Наша реакција је потпуно природна, јер без ових људи ми физички нисмо могли да преживимо. Временом смо научили да будемо неприметни, да препознајемо веома вешто шта је другом потребно, одсецамо од себе било које непријатно осећање (за себе и другог), да не бисмо ожалостили родитеље. Једном речју, трудили смо се да будемо ‘беспрекорни’, Тада нисмо имали никакав избор, били смо принуђени на то, то је било најбоље решење које смо у том тренутку могли да смислимо. У свом том прилагођавању и угађању другима, изгубили смо прави додир са собом. Ово није разлог да себе грдимо или мрзимо, већ да саосећамо са собом, јер смо били принуђени да све то радимо да бисмо емоционално (понекада и физички) преживели. Ово намерно више пута понављам, јер знам колико је тешко да то стварно освестимо и препознамо. Често постоји велики отпор према овој истини, зато што то квари нашу идеалну слику детињства и родитеља. Бојимо се своје дубоко потиснуте љутње и туге због свега онога што смо морали да претрпимо, прећутимо и прогутамо у детињству.

Дакле, први корак који треба да предузмемо на нашем путу ка себи (истинском себи) и Богу јесте наша одлука да будемо искрени са собом шта год осећали. Треба да се учимо да будемо потпуно искрени пред собом и пред Господом. Али, стварно искрени. Да престанемо да лажемо себе и кријемо од себе оно што осећамо. Ми верујући људи имамо много, много забрана које смо наметнули себи самима. На шта мислим? Некада за најобичнију ствар мислимо да је грех, не зато што је у питању искуство Цркве већ зато што то мислимо због наше кривице (када осећамо да смо за нешто криви, а не знамо да опишемо због чега конкретно), наше научене одговорности за осећања других људи, итд. Нашим наметнутим забранама доста помаже и наше погрешно разумевање онога што читамо у духовној литератури. Човек све што чита, чита кроз „диоптрију“ претходног сопственог искуства.

Велики хришћански подвижник нашег времена, игуман Никон Воробјов је написао следеће, за нас врло актуелне речи: „Неправилно се односимо према самима себи, нисмо свесни својих ‘фалинки’, којих у свима нама има поприлично. Никад нећемо моћи да их се избавимо без потпуног обнаживања себе до краја пред Богом. Ово је аксиома унутрашњег живота“[1].

Ево пар конкретних примера. Рецимо, изнервирао вас је неко. Уместо да по аутоматизму и навици то осећање (које сигурно имате и осећате, колико год били уверени да сте га „превазишли“) гурнете у дубину своје душе, можда да кажете пред собом и Богом: ‘Ух, баш ме је изнервирао тај и тај, како може тако да се понаша… ‘ Или ‘јао, излуђује ме моја мајка, како не схвата да ми се стално меша у живот!’ И не брините се, неће онда Бог због те „откривене тајне“ да се окрене од вас, јер Он већ зна и види да сте изнервирани и љути.

Или, на пример, мрзи вас или вам се из неког другог разлога не иде на Литургију. Пре него што одлучите да одете (или не одете), можете пробати да видите како се заиста осећате и признате то себи и Богу. На пример: ‘Јао, баш ме мрзи да идем на службу данас. Господе, знам да бих требало да одем, али не иде ми се. Не осећам се добро, уморан сам, тужан сам, није ми ни до чега, само бих лежао у кревету’. И не брините се, неће вас Бог мање волети због тога, Он већ види да се вама не иде. На вама је да одлучите шта ћете урадити, али знајте да ако и не одете на службу, нећете бити одбачени од стране Бога. Бог не изједначава вас и вашу конкретну одлуку. (То што једном не одете на службу не значи да сте напустили Бога или да ће Бог напустити вас. То не значи да сте престали да будете неко ко жели да живи литургијски. Ако имате такве страхове, знајте да то није духовна истина, већ су то последице вашег одрастања).

Или сте поступили погрешно у односу према себи и другој особи, примера има много. Да пробате да видите зашто сте то урадили, да искрено дођете до узрока за тај поступак. И ово није покушај правдања себе, већ рад на томе да будете у контакту са собом, са оним што заиста осећате и мислите.

Ради се о томе да кроз ове поступке искрености и отворености пред собом, ми долазимо до нас правих. До онога шта заиста осећамо. Престајемо да лажемо себе, да се кријемо од себе и тако губимо прави контакт са собом, а онда и са Богом. Глумимо пред собом и Богом неку савршену побожност. Не дозвољавамо себи да осећамо било шта што мислимо да није у складу са хришћанским идеалом који смо сами себи насликали. И не схватамо да тако и даље живимо одсечени од својих осећања – управо као у детињству, понављамо исту причу. Велика, не, огромна разлика у односу на некада раније је чињеница да сада то од нас више нико не тражи, све то нам није потребно да преживимо. Ови наши механизми ‘преживљавања’ нам сада просто сметају.

А што се хришћанског живота тиче, реците, шта је бољи пут ка смирењу? Да понављамо себи научене речи које смо прочитали у књигама, које уопште не осећамо (јер нису део нашег искуства и духовног нивоа), на пример: „најгрешнији од свих људи“, „гори од демона“, „бићу бачен у пакао након смрти због својих грехова“… Или да се трудимо да будемо искрени и отворени пред собом и Богом, да заиста видимо наше стварне немоћи, да отворено себи признамо сваки пут када се изнервирамо, завидимо, оговарамо, ако нас занесе блудна или гневна мисао… И да онда кроз ово наше лично искуство стварно схватимо да смо немоћни и да нам је потребна Божија помоћ.

Друго. Господ је рекао: „ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 18:3). У великој мери знамо шта значе светоотачка објашњења ових стихова, треба да будемо незлобиви, искрени, једноставни као деца. Ја бих скренуо пажњу на још један угао гледања, у смислу да искрено говорећи, многи међу нама нису имали право искуство да буду деца, да имају детињство у правом смислу те речи. Многи међу нама су били чак принуђени да брину емоционално о својим родитељима, да буду ту за њих, да се максимално прилагођавају. Затим ту су искуства да су морали да се брину о млађој браћи или сестрама, јер родитељи нису били у стању за тако. То су она „зрела“ деца, која су прерано морала да одрасту.

Како да радимо на овоме? Мислим тако што ћемо се трудити да сада сами себи пружимо нека дечија, невина уживања и задовољства. Да истражимо шта је оно што се нама заиста ради у слободно време, у чему уживамо, шта нас испуњава и чини радосним? Да пробамо да се сетимо шта нам се допадало док смо одрастали? Ово знање и искуство се налази у нама. Рецимо неко је у детињству желео да научи да плеше или свира неки инструмент, а није имао могућности за тако нешто. Или да се бави спортом или да упише средњу фармацеутску школу на пример из љубави према хемији, али је мајка одлучила да је боље да се упише друга школа, без обзира шта је дете хтело. Можда да се онда у слободно време прати неки ЈуТјуб канал са занимљивим садржајем из хемије или математике, без икакве кривице што се на то „троши“ време. А особа која је желела да се бави спортом, може да одлучи да почне да планинари, да почне да трчи, да рекреативно вежба, једном речју да нађе оно што јој се допада. И да то ради без икакве кривице. Јер дете на које нас је Господ усмерио воли да се игра, да ужива у тренутку, да не брине и да се радује. Многи светитељи су волели да се у слободним тренуцима шетају шумом, возе кочијама кроз природу, посматрају реку, седе у природи или гаје цвеће у башти…

Суштина овог труда је да постепено мењамо своја уверења, да заиста имамо право на задовољство и уживање од онога што желимо да радимо. Да радимо нешто само за себе, зато што се само нама то допада, колико год то можда било некоме чудно. Јер не састоји се наш живот само и једино од обавеза и одговорности, колико год нам то уверење било блиско и природно… И не брините, није ово „нехришћански“. Преподобни Јован Дамаскин сјајно пише о добрим уживањима и помаже нам како да знамо која су: „Добрим, пак, уживањима треба сматрати она која нису скопчана са тугом, нити узрокују кајање, нити чине било какву штету, нити, пак, превршују меру, нити нас умногоме одвлаче од важних дела или поробљавају.[2]“ Дакле уживања са мером, без претеривања, али – ипак, уживања. Мислим да ако овако пише светитељ монах, онда можемо и ми који живимо у свету то себи да дозволимо, зар не?

Треће. Да радимо активно и свесно на нашем личном односу са Господом. Пре свега у погледу онога што нам је у детињству недостајало – нашем осећању сигурности. Сада треба да развијамо уверење да нас Господ неће заборавити, напустити, да је Богу важно шта се са нама дешава, да смо Му драги, драгоцени, да нам се радује. Наглашавам сигурност зато што нам је пре свега то недостајало у детињству. Сигурност у то да ли нас наши родитељи прихватају какви јесмо, да ли ми вредимо сами по себи, да ли нас неко може волети…

Ово је веома важан део рада на себи, не само на души, већ и на духу. Тиче се истовремено и душевне и духовне стране нашег бића. И овде постаје делом јасније зашто су хришћански светитељи толико волели Псалтир цара Давида, зашто су се молили помоћу псалама, зашто су их учили напамет, зашто су им они служили као непрестано духовно поучавање. Неколико псалама посебно одише Божијим обећањима, позивањем да се уздамо у Њега, да развијамо толико важан осећај сигурности у односу са Њим. Осећај сигурности детета у наручју свог Оца (слободно се може рећи и – Тате).

Ако имате времена научите неке од ових псалама напамет. Ако вам се допадну и осетите утеху и сигурност, можете укључити неки од њих у своје молитвено правило или се током дана молити помоћу њих. Оци су препоручивали да се удубљујемо у стихове псалама, да размишљамо шта они заправо значе у вези са нама. Свети Теофан Затворник је писао: „Веома је добро да се напамет научи неколико Псалама и да се они читају током посла, понекад уместо кратке молитве и то уз размишљање. Ово је врло стари хришћански обичај, који су забележили и увели као правило још свети Пахомије и свети Антоније.“[3].

Ево стихова који се мени веома допадају у вези са учвршћивањем нашег осећања сигурности које нам је недостајало током претходног живота.

псалам

Господ је пастир мој, ништа ми неће недостајати.
На зеленој паши пасе ме, води ме на тиху воду.
Душу моју опоравља, води ме стазама праведним имена ради свога.
Да пођем и долином сена смртнога, нећу се бојати зла; јер си Ти са мном; штап Твој и палица Твоја теши ме.
Поставио си преда мном трпезу на видику непријатељима мојим; намазао си уљем главу моју, и чаша је моја препуна.
Да, доброта и милост Твоја пратиће ме у све дане живота мојега, и ја ћу наставати у дому Господњем задуго.

псалам

Који живе у заклону Вишњега, у сену Свемогућега почива.
Говори Господу: Ти си уточиште моје и бранич мој, Бог мој у којега се уздам.
Он ће те избавити из замке птичареве, и од љутога помора;
Перјем својим осениће те, и под крилима његовијем заклонићеш се; истина је његова штит и ограда.
Нећеш се бојати страхоте ноћне, стреле која лети дању,
Помора који иде по мраку, болести која у подне мори.
Пашће поред тебе тисућа и десет тисућа с десне стране теби, а тебе се неће дотаћи.
Само ћеш гледати очима својима, и видећеш плату безбожницима.
Јер си ти, Господе, поуздање моје. Вишњега си изабрао себи за уточиште.
Неће те зло задесити, и ударац неће досегнути до колибе твоје.
Јер анђелима својим заповеда за тебе да те чувају по свим путовима твојим.
12. На руке ће те узети да где не запнеш за камен ногом својом.
На лава и на аспиду наступаћеш и газићеш лавића и змаја.
„Кад Ме љуби, избавићу га; заклонићу га кад је познао име Моје.
Призваће Ме, и услишићу га; с њим ћу бити у невољи, избавићу га и прославићу га.
Дуга живота наситићу га, и показаћу му спасење своје.“