Пред вама се налази одличан текст Марине Легостаеве, психотерапеута која у свом раду велико место даје вери у Бога. Текст говори о веома важним стварима за наш унутрашњи рад на себи, од свег срца препоручујем да издвојите време да га прочитате (можда и пар пута).
*
Како да прихватимо себе? Јер, ми смо православни. А то значи између осталог и то да смо дужни да детаљно испитујемо себе на тему греха. Ако прихватамо себе, зар то неће бити исто што и попуштање свом греху, својим страстима? Ето зашто је толико важно да се ова тема детаљније размотри.
Ми се учимо да љубимо ближњег, трудимо се да изградимо односе са Богом. Речи о томе да претходно не заволевши себе нећемо бити у стању да волимо било кога, већ су постале уобичајене… Међутим, врло је вероватно да проблем сопственог прихватања остаје за многе од нас заиста неразрешив проблем. И он се показује кроз противречан, поларни однос према себи.
Са једне стране, постоји незадовољство собом, одсуство прихватања себе, огромна захтевност усмерена ка себи; одсуство умећа да истрпиш себе онаквим какав си сада, управо у тој конкретној ситуацији, у том конкретном тренутку свог живота…
Са друге стране, ту је наша изненађујућа особина да будемо сујетни и да се поносимо најништавнијим достигнућем, успехом; ту је непрестано стремљење да о себи чујемо нешто лепо и пријатно, стремљење да на нас обраћају пажњу, да нас хвале, да нас цене, поштују…
На први поглед у томе нема ничег лошег. Ми желимо да се мењамо. Ето, желимо да будемо бољи, значи тако би требало и да буде: зато је критика на свој рачун непрестана и сурова… Важна је и „повратна информација“, то јест, мишљење других о нама… Међутим, у таквом прилазу постоје одређене замке или подводно камење за које треба да знамо. И управо оно квари сву слику и трује човеку живот. И не само да трује, већ и успорава, не дозвољава нам да се крећемо напред.
Често се код православне особе формира одређена идеална слика о себи – добра, правилна, успешна у свом духовном развоју, можда и просто, успешна у животу. И последично постоји стремљење да се одговара тој слици. Заиста, прилазећи вери, у неком тренутку смо постали свесни да смо један део свог живота живели без Бога, да смо живели неправилно. И разумљиво је да желимо да што пре исправимо све и да живимо другачије. Али нам из неког разлога то не полази за руком. Не успева нам да увек чинимо оно што желимо, оно што сматрамо правилним. Ето, и апостол Павле пише: „Добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним… Ја јадни човек!“
Шта се дешава? Треба да упамтимо да је за нашу промену потребно време. Људска психа поседује инерцију. И снага ове инерције је велика. Наша свест не може брзо да се преуреди, колико год ми то желели. Управо нас наша гордост, наша сујета подстичу да очекујемо брзи резултат. Међутим, тако нешто није могуће. Да би промена била трајна, да би се измене догодиле на свим нивоима, потребно је време. У највећој мери, ако мислимо на хришћански преображај личности, за овај процес је потребан цео наш живот.
Постоје још и духовни разлози за ово. Што значи да у томе постоји и одређени смисао. Ако бисмо брзо добијали све што желимо, између осталог и промене на духовном нивоу, да ли би то било корисно за наше душе? Да ли бисмо почели да се гордимо својим даровима?
Ето зашто наша измена неће бити брза. Проћи путем промена једнако је подвигу. Реч „подвиг“ Свети Оци су тумачили као „по-кретање“, то јест, подвиг се не дефинише као порив, као вољни напор у смислу неког појединачног чина. Подвиг је управо лагано, постепено кретање ка зацртаном циљу. Ово кретање ће неизоставно бити повезано са искушењем „силаска са пута“. И ако бисмо причу о блудном сину (Лк. 15 гл.) узели као метафору, суштину подвига представља – пут назад.
Међутим, постоји и део пута који представља пут повратка у „Очев дом“. И то је најтежи и најодговорнији део пута. Обично сви обраћају пажњу на онај део пута који је довео блудног сина да стања духовне глади. Постоји заблуда да је довољно само доспети до тачке када се појављује жеља да се живи другачије и да је тиме све решено. Међутим, није тако. Управо ту све и почиње. Тешкоће се крију у томе што се од човека захтевају сасвим друге особине, другачије навике да би прешао пут назад. У питању су ресурси духовног поретка. Јер захтева се да се пређе пут назад, да се прође до тренутка када ће сусрет са Оцем за нас постати очигледан и несумњив, када ће све сумње, засноване на нашој малодушности остати иза.
Пут ка Богу никако не може да буде брз. Управо на овом путу се формира наш однос са Њим, снажи наша вера… Управо овај пут и представља пут унутрашње трансформације личности – то јест, динамички процес психичких и духовних измена у човека.
На стадијуму појаве намере да се „врати назад“, човеку је важно да зна да је смер пута изабран правилно. То нам омогућава да се оснажимо у намери и да сачувамо мотивацију да наставимо пут у тренуцима када нас буду побеђивале сумње. Од нас се захтева да у сваком случају настављамо овај пут, без обзира на сва искушења.
Једно од искушења је и очекивање брзих резултата. Тако нешто се не дешава. Нећемо моћи да избегнемо „регресију“ (термин у психотерапији, који означава кретање уназад). Говорећи језиком светоотачке аскетике, човек не може да пређе пут без падова. И овде је најважније одустати од очекивања да се падови могу избећи. Разумевање овога ће нам дозволити да престанемо да се бојимо пада. Што значи да ћемо престати да доживљавамо стање „регресије“ као показатељ да смо сишли са пута. Регресија је нешто нормално. Он само представља понављање пређених лекција, да тако кажем, памћење научених лекција, призив да будемо свеснији, да развијемо пажњу ка свом „унутрашњем човеку“, да развијемо толико неопходне духовне особине као што су смирење и трпљење…
Схватање карактера унутрашње динамике развоја личности нам омогућава да не дозволимо помислима унинија (чамотиње) да овладају нама. Оне, ове помисли ће обавезно стремити да овладају нашом свешћу, да сиђемо са пута, чак и да се одрекнемо да идемо њиме даље… Иако у различитим облицима, оне звуче отприлике овако: „све је узалуд, ништа нећу успети, све је бескорисно, зашто је код мене баш све тако тешко? Зашто је код других људи другачија ситуација? Живот је прошао узалуд, ништа не може да се исправи више, касно је већ да се почиње било шта…“
Овде треба подсетити да Свети Оци помислима називају не само мисли, већ и емоционална стања која су непосредно повезана са овим мислима. Ово је веома важно знати. Ради се о томе да човек не може имати мисли одвојено од стања. Не слушамо често узалуд фразу да је мисао материјална, да мисао поседује енергију… У нама је све повезано и све подлеже утицају. У овом случају, то се тиче мисли, осећања и поступака.
Свака мисао је увек испуњена нашом психичком енергијом. И ако дозвољавамо горенаведеним мислима да ојачају у нашој свести, оне ће обавезно доводити до унинија (чамотиње). А униније (чамотиња) је стање људске душе без Бога. У унинију (чамотињи) остајемо сами са собом, лишавамо се подршке Божије. Није случајно да се стање унинија (чамотиње) сматра једним од грехова. Јер управо тада, хтели ми то или не, ропћемо против Бога, одричемо веру у Божији промисао о нама. Ми почињемо по своме да тумачимо догађаје који се са нама дешавају. Испоставља се да се добровољно окрећемо од Њега, одричемо се Његове подршке и бриге. А управо је корен проблема у томе што смо у неком тренутку одустали да истрпимо себе, умисливши да смо већ дужни да будемо другачији.
Заборављамо да људска душа узраста пролазећи кроз невоље, другим речима, кроз падове (за нашу гордост нема веће жалости него да прођемо кроз пад). Зато је за духовно исцељење личности пад неопходан. Међутим, ово не значи да треба остати у паду, боравити у њему. Не, неопходно је устати, не препуштајући се осећању самосажаљења, док страст унинија није завладала нама. Принцип је једноставан и јасан: „пао си, устани“. И никако другачије. И ако нам пође за руком да ово упамтимо, научићемо да се спокојније односимо према својим „падовима“. То значи да ћемо прихватати себе и као неуспешне, као оне који чине грешке, који поступају глупо и неразумно. Све је ово искуство. Јер да бисмо заиста дошли до схватања хришћанства, до његовог дубоког, унутрашњег разумевања, морамо да прођемо пут „блудног сина“. Другим речима, осуђени смо на истинско, опитно познање себе, људи и Бога. А то се увек одвија управо на овај начин. Ето зашто је хришћански пут – пут крста.
Радује то што у неком тренутку човек на најдубљем нивоу почиње да буде свестан овога. И управо то и јесте тачка од које је могућ пут стицања вере, такве вере која постепено почиње да нас снажи и помаже на нашем животном путу. Не, проблема неће бити мање, неће бити мање ни жалости. Једноставно ће се наш однос према њима изменити. Страх ће отићи, узнемиреност, ропот… А то је најважније. И заједно са тим, измениће се и однос према себи. Доћи ћемо до схватања суштине хришћанске љубави, а између осталог, то се тиче и љубави према себи. Такви појмови као што су љубав према себи, љубав према ближњем, љубав према Богу – све то има заједничку основу. И ако нисмо у стању да истрпимо ближњег, то на крају говори о томе да нисмо у стању да мирно и трезвено понесемо и сопствене немоћи…
Испоставља се да нам је важније да пред Богом не будемо какви јесмо; јако нам је важно пре свега да изгледамо, да се показујемо. Што значи да правих односа са Богом онда нема. Међутим, ми опет и опет настављамо да јуримо напред, у свом стремљењу да се правимо, а не да будемо. И ништа не полази за руком… Нас заустављају, нас успоравају. Богу је важно да прођемо цео пут нашег духовног узрастања доследно и постепено, да се одрекнемо непотребних улога и маски, да научимо да будемо у контакту са Њим отворене душе. Док се не пређе довољан број лекција, док се не заврши целокупан „рад на грешкама“, Бог ће нас увек враћати назад. Ово значи да је потребно са радошћу и смирењем примати све лекције, захваљивати Му за Његово стрпљење и љубав према нама.
И тада већ постепено долазимо до веће свести, до тога да појмови као што су трпљење, смирење, врлина расуђивања, за нас нису више само термини из светоотачких текстова, већ важно и корисно искуство. Ослањајући се на то, ми стичемо способност да већ не тугујемо толико горко у својим падовима.
Можда ће настати тренутак када ћемо схватити смисао речи светог Луке Војно-Јасенецког: „Заволео сам страдање“ (тако се зове једна од његових књига). И наравно, не ради се овде о мазохистичкој љубави према страдању… Оно о чему је говорио преподобни Серафим Вирицки у својој књижици „То од Мене долази“, у неком тренутку нашег живота ће нам постати јасно, јер ће та знања одговарати нашем искуству. Међутим, за ово је потребно време. И потребно је да наставимо наш пут.
Требало би, међутим, да запамтимо да је живот сваког човека јединствен и да је једна од важнијих разлика у искуству савременог човека од искуства горепоменутих Светитеља у томе да у удео човека нашег времена у великој мери долазе другачија страдања. Ја би их дефинисала као страдања неуротског карактера. Вероватно се свако време карактерише својим особеностима, између осталог и особеностима хришћанског подвига. Међутим, у сваком хришћанском путу сваког човека, човека свих времена, увек постоји нешто заједничко…
Овај текст бих желела да завршим речима да би било добро да чешће размишљамо о томе на који начин наша гордост и наша сујета стоје на путу прихватања себе. И не да само размишљамо. Већ да сваку такву ситуацију у свом животу размотримо пажљиво и искрено. Можда ће нам то помоћи да се према себи односимо са већим стрпљењем и са одређеним степеном хришћанске љубави.
Јер хришћанства нема без љубави… Између осталог и љубави према себи.
КОМЕНТАРИ