Психолог Јелисавета Пархоменко врло концизно и јасно пре свега објашњава зашто нам је, да бисмо волели другог, потребно да пре свега имамо љубав према себи.
*
Истакнути аргентински психотерапеут Хорхе Букај говори следеће речи: „ако мене нема у центру себе самога, ако се тамо налази неко други или нешто другo, онда ја једноставно нећу имати чиме да волим, ценим, саосећам са другим људима“. Ја треба да будем у центру себе самога да бих могао да се приближим другоме. Ја треба да будем „основа“ себе (на првом месту, језиком савремене психологије) између осталог и зато да бих могао да будем у стању да се бринем о другом, да у неким ситуацијама поставим жеље и потребе другог изнад својих.
Ако је волим другог (човека) зато што је центар мог живота у њему, а не у мени самом, такав однос више личи на са-зависност, него на љубав. Управо се и у Јеванђељу говори: „Љуби ближњег свог као себе самог.“ Не „више од себе самог“, не „уместо себе самог“, већ „као себе самог“.
Постоји још једна ствар. Наша природа је тако створена, наш мозак функционише на следећи начин: да бисмо схватили другог, саосећали са њим – то можемо да урадимо само ослањајући се на сопствено искуство. Научници сматрају да управо због тога ми поседујемо такозване „mirror“ неуроне, то јест, када рецимо, видимо жалост на лицу саговорника, наш мозак то пореди са ситуацијом у којом смо се ми сами осећали на сличан начин. А даље се дешава следеће: ако сам ја у стању да себи дозволим тугу или жалост, ако прихватам то стање и себе у њему, другим речима, ако могу себе да пожалим, да саосећам са собом, онда и према саговорнику могу да покажем емпатију, могу да саосећам са њим. Међутим, ако из неких разлога (они се крију у прошлости, најчешће у детињству) нисам у стању да прихватим себе са овим емоцијама, не могу себе да пожалим, онда ће моје срце остати глуво и за осећања саговорника.
И опет се испоставља да како год назвали ову законитост (о неопходности да волимо себе пре свега, прихватамо себе, ставимо себе на прво местo) – она постоји. Зато што ми (у)познајемо овај свет кроз себе, реагујемо на овај свет кроз себе, волимо, жалимо, саосећамо уз помоћ себе самих, делимо своју интиму такође делом себе… Све се постиже са нашим „ја“ у центру и никако другачије.
https://www.b17.ru/article/322142/
КОМЕНТАРИ