Psiholog Jelisaveta Parhomenko vrlo koncizno i jasno pre svega objašnjava zašto nam je, da bismo voleli drugog, potrebno da pre svega imamo ljubav prema sebi.
*
Istaknuti argentinski psihoterapeut Horhe Bukaj govori sledeće reči: „ako mene nema u centru sebe samoga, ako se tamo nalazi neko drugi ili nešto drugo, onda ja jednostavno neću imati čime da volim, cenim, saosećam sa drugim ljudima“. Ja treba da budem u centru sebe samoga da bih mogao da se približim drugome. Ja treba da budem „osnova“ sebe (na prvom mestu, jezikom savremene psihologije) između ostalog i zato da bih mogao da budem u stanju da se brinem o drugom, da u nekim situacijama postavim želje i potrebe drugog iznad svojih.
Ako je volim drugog (čoveka) zato što je centar mog života u njemu, a ne u meni samom, takav odnos više liči na sa-zavisnost, nego na ljubav. Upravo se i u Jevanđelju govori: „Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog.“ Ne „više od sebe samog“, ne „umesto sebe samog“, već „kao sebe samog“.
Postoji još jedna stvar. Naša priroda je tako stvorena, naš mozak funkcioniše na sledeći način: da bismo shvatili drugog, saosećali sa njim – to možemo da uradimo samo oslanjajući se na sopstveno iskustvo. Naučnici smatraju da upravo zbog toga mi posedujemo takozvane „mirror“ neurone, to jest, kada recimo, vidimo žalost na licu sagovornika, naš mozak to poredi sa situacijom u kojom smo se mi sami osećali na sličan način. A dalje se dešava sledeće: ako sam ja u stanju da sebi dozvolim tugu ili žalost, ako prihvatam to stanje i sebe u njemu, drugim rečima, ako mogu sebe da požalim, da saosećam sa sobom, onda i prema sagovorniku mogu da pokažem empatiju, mogu da saosećam sa njim. Međutim, ako iz nekih razloga (oni se kriju u prošlosti, najčešće u detinjstvu) nisam u stanju da prihvatim sebe sa ovim emocijama, ne mogu sebe da požalim, onda će moje srce ostati gluvo i za osećanja sagovornika.
I opet se ispostavlja da kako god nazvali ovu zakonitost (o neophodnosti da volimo sebe pre svega, prihvatamo sebe, stavimo sebe na prvo mesto) – ona postoji. Zato što mi (u)poznajemo ovaj svet kroz sebe, reagujemo na ovaj svet kroz sebe, volimo, žalimo, saosećamo uz pomoć sebe samih, delimo svoju intimu takođe delom sebe… Sve se postiže sa našim „ja“ u centru i nikako drugačije.
https://www.b17.ru/article/322142/
KOMENTARI