Замислите младог човека који је одлучио да тренира ради свог здравља, рецимо уплатио је себи месечну чланарину у оближњој теретани. Почиње да претражује по интернету како би требало да изгледа његов тренинг и наилази на много, много текстова који улазе у све детаље тренинга, објашњавају како и колико пута треба да се тренира, које мишићне групе у ком дану да буду укључене, колико протеина да уноси на дневном нивоу, када да их узима, итд.
Захваљујући обиљу информација наш јунак је и пре него што је закорачио у теретану итекако информисан, зна шта би требало да ради, колико тренинг треба да траје, како ће се опоравити након њега, итд. Наравно да се дивио изгледу врхунских бодибилдера, да је гледао њихове фотографије, маштао да и он једног дана изгледа тако.
И ето, његови тренинзи почињу, он се труди да уради све како је на интернету написано, да испрати све савете врхунских бодибилдера. Пролази један дан, други, трећи, четврти и већ током петог дана он схвата да је толико исцрпљен, да није у стању да се опорави, да га све боли, да се осећа јако лоше. И… одустаје од тренинга. Зашто? Зато што је покушао да живи и тренира као људи који су цео свој живот посветили само тренингу, који живе од тога. А он поред тренинга, има породицу, посао од кога живи, рачуне које плаћа, родбину, пријатеље… Једноставно, он је обичан млади човек коме није могуће да живи као професионални бодибилдери.
*
Нешто слично се дешава и са некима од нас када покушавамо да живимо оним што смо прочитали у монашкој литератури. Када се трудимо да постимо по монашким уставима, исповедамо помисли, имамо молитвена правила као и они. Овакав утицај на нас није за изненађење, јер се у храмовима највише продају књиге духовних савета које су писали монаси подвижници из свог искуства. За кога? Па за монахе који живе истим таквим начином живота, а не за хришћане који живе у свету.
Навео бих један пример. Занимљиво је рецимо да се често и хришћанима у свету препоручује изучавање Лествице током Великог поста. Још занимљивије да је свети Јован Лествичник у својој књизи упутио једну поуку хришћанима који живе у свету.
Ево цитата из Лествице: „Неки од оних што воде површан живот у свету, поставили су ми следеће питање: Како се можемо приближити монашком животу и поред својих жена и пословних брига?“
Хтео бих само да нагласим нешто, да не бисмо прешли у брзини преко једне важне чињенице. Ово питање су му поставили људи који су живели у околини планине Синај у седмом веку. Свети Јован је њихов живот назвао „површним“, без икаквог ниподаштавања, већ само у поређењу са монашким животом тог времена.
Али, како је изгледао овај „површни“ живот? Они нису имали мобилне телефоне, компјутере, друштвене мреже, електричну струју, водовод, чврст кров над главом, изграђене путеве, стални посао, здравствено или животно осигурање, годишње одморе, пензију, било какву медицинску терапију за своје хроничне или акутне болести. Није било ватрогасаца, полиције или војске која би их штитила од поплава, пожара, земљотреса, напада разбојника или непријатељске војске. Једном речју, ови људи „површног живота“ су живели тако да то ни многи савремени подвижници у манастирима не би могли да издрже. Шта рећи онда за нас који живимо у свету?
Свети Лествичник им одговара следеће: „Свако добро дело које можете учинити, учините. Никога немојте ружити. Никога не пљачкајте. Никога немојте лагати. Не правите се важни ни пред ким. Никога немојте мрзети. Често посећујте цркву. Будите милосрдни према сиротињи. Никога не саблажњавајте. Туђе се жене не дотичите: нека вам буде довољна ваша. Ако тако будете поступали, нећете бити далеко од Царства небеског.[1]“
Дакле, људи одрасли и навикнути на врло сурове животне услове су изразили жељу да се, иако још у свету, приближе монашком идеалу, а светитељ Јован Лествичник им је одговорио уопштеним саветом који садржи искључиво врлине за људе који живе у свету. Тако је сматрао древни учитељ монаха.
Други светитељ, такође монах, кога у Цркви сматрају савременим учитељем монаха, Игњатије Брјанчанинов је у писму једном хришћанину у свету, који је имао жељу да се подвизава попут монаха, писао следеће: „Хришћанин који живи у свету не треба да чита Свете Оце који су писали за монахе. Каква је корист од читања о оним врлинама које се не могу испунити у стварности? Не може бити никакве користи, већ може бити штете, која је у томе што ће се у духовном стању човека побудити занесењаштво, које му никако не пристоји. To сањарење повремено ће варљиво наслађивати уображавањем високих врлина, повремено ће наводити на душу униније и очајање када увидимо да не можемо да негујемо те врлине. Свагда и стално нас одвлачећи од добрих дела, која нам се управо указују, на тај начин сањарење чини наш живот празним и бесплодним. Хришћанин чији је удео да проводи и заврши живот у свету, треба да чита Свете Оце који су писали уопште за све хришћане.[2]“
Обратите пажњу, два велика светитеља, један древни и један временски нама блиски монах, говоре по духу исте ствари.
Хајдемо мало детаљније, да видимо у пракси како се ми заносимо читајући монашку литературу? Како треба онда да изгледа рецимо оно што ми подразумевамо под „испитивањем себе“, чиме мислимо да највише напредујемо духовно?
Ево како пише свети Игњатије Брјанчанинов: „Не бих Вам саветовао да улазите у подробно и потанко претресање грехова и греховних особина Ваших. Саберите их све у један сасуд покајања и баците у бездан милосрђа Божјег. Потанко испитивање грехова својих не пристоји човеку, који води светски живот, оно ће га само бацити у униније, недоумицу, смућеност. Бог зна наше грехе, и ако ми будемо постојано прибегавали Њему у покајању, Он ће онда постепено исцелити саму нашу греховност, то јест греховне навике, својства срца. Грехе учињене речју, делом, стварањем помисли, треба изрећи на исповести оцу духовном, a у потанко претресање духовних особина, понављам, световни човек не треба да се упушта: то је замка коју је поставио ловац наших душа. А она се познаје по томе што изазива у нама смућеност и униније, мада је по спољашњости обучена у пријатан изглед добра[3].“
А како стоје ствари у односу на један од стубова духовног живота – исповест? Ево како је о томе расуђивао искусни духовник, свјатејши патријарх московски Алексеј II и упозоравао: „Постоји и друга крајност, карактеристична пре свега за духовништво у манастирима. Човеку који је дошао на исповест сугеришу да мора да се сети и исповеди сваки до најситнијих детаља. И не само грех, већ и помисао. Резултат је жалостан: човек одлази са исповести, осећа себе неисцељеним, а понекада и упада у потпуно очајање, бивајући свестан чињенице да није могуће да се сети апсолутно свега. Такви духовници би требало да се присете првобитног предназначења Тајне исповести. Овде се не тражи велика премудрост, потребно је само да се отвори Требник и погледају питања која се постављају човеку који се каје. На почетку су Тајни исповести прибегавали у ситуацијама када је човек учинио смртни грех кроз који је отпадао од Цркве. Што се тиче греховних жеља, учињених у мислима (борба са помислима), оне су се обично откривале на исповедању помислу које се вршило у манастирима. Међутим, исповедање помисли није било повезано са Тајном исповести. Њу је примао старац, који некада није имао ни свештени чин. Притом је он давао поуке и наравно није читао разрешну молитву, пошто је у питању била беседа.[4] … Исповест се често претвара у механичко, формално набрајање грехова: ‘раздражујем се, осуђујем, мало се молим’, итд. Набрајање ових грехова може да буде бесконачно. Многобројне брошуре са набрајањем најчуднијих грехова, које су издане без било чијег благослова, изузетно помажу ширењу сличне праксе. Човеку се сугерише да је главно – да наброји све грехе и да ништа не заборави, а не да промени свој живот, да се покаје и да се измени. И ето, хришћанин који је једном стао на овај ‘спасавајући’ пут, целог свог живота ће са беспрекорном прецизношћу набрајати на свакој исповести своје свакодневне грехе као да су они његова највећа ризница на свету. Свештеник је дужан да код својих парохијана развије православни систем вредности, да би они могли да схвате шта у овом животу има првостепени значај, а шта води до уситњавања људске личности и крајње извитопереним облицима духовног живота. Ако тога нема, исповест често постаје принудна и замарајућа формалност, како за свештеника тако и за особу која се каје. Таква исповест може да роди осећање очаја и немоћи зато што се непрестано понављају једни и исти греси.“[5]
Какав је онда исправан став и поглед на наше свакодневне падове и клизања? Шта треба да радимо као људи који живе у свету? Свети Јован Златоуст: „Није могуће, чак ако се хиљаду пута будемо чували да не будемо криви за многе и различите погрешке: да ли смо нешто неумесно рекли или слушали испразне разговоре, да ли смо имали неприкладну помисао или смо гледали на другог са неуздржањем, или смо узалуд и испразно изгубили време без икаквог смисла. Зато свако вече треба да измолимо опроштај од Бога за све то и да прибегавамо и призивамо Божије човекољубље.“[6]
Патријарх јерусалимски Доситеј II Нотара нас уверава да таква врста свакодневних греховних спотицања „не изгони Бога из човека и не спречава љубав према Богу; не чини онога ко их учини кривцем за све грехе. Јер то потиче од људске немоћи, а не од нечисте воље. Она се не рачуна ни у шта, уништава свакодневном молитвом верних… Неправилно би било говорити да се не-смртни греси кажњавају након смрти. Јер тада би сви потпали под казну и нико након смрти не би отишао на небеса.“[7]
Монаси имају своја правила, свој поредак по коме живе и то је нормална и природна ствар. За њих. Ми хришћани који живимо у свету смо у проблему ако покушавамо да спојимо два различита начина живота, ако покушавамо да живимо подвигом који једноставно није наш ниво… Просто је изнад наших снага, не треба ни да покушавамо да опонашамо њих јер не живимо тако. По дубоком запажању светог Игњатија Брјанчанинова: „Монашка делања, када их започну мирјани, сама пропадају и доносе душевну пропаст својим делатницима.“[8]
Хајде да се присетимо нашег јунака са почетка. Шта мислите, да ли би истрајао са вежбањем и здравом исхраном да је, уместо што је покушавао слепо да копира програме напредних бодибилдера са интернета, пробао да ради вежбе за које је заправо способан – склекове, згибове, чучњеве, искораке, трбушњаке? Истина је, ове вежбе не изгледају атрактивно ако се посматра са стране, али ако неко буде истрајан са њима, исто тако могу да изграде здраво тело. Зар није било боље да је наш вежбач кренуо са „слабијим“ вежбама, да је напредовао споро али сигурно. Каква му је корист била од тога што је помислио да може да буде као Арнолд Шварценегер или Ли Хејни само зато што је покушао да тренира као и они, па се врло брзо сломио и одустао од било каквог тренинга?
Да ли видите овде неке паралеле са духовним животом?
Смирено и реално мишљење о себи, уместо покушаја да се живи изнад својих снага, никада неће наштетити, никада неће изневерити. Завршио бих речима светог хришћанина који је живео у свету, Николе Кавасиле: „нико не може рећи да је иста врлина потребна онима који имају какву јавну службу и онима који повучено живе и делају. Нико не може рећи да су исте врлине оних који, примивши бању крштења, ништа нису Богу заветовали и оних који живе монашким животом, који су изабрали девственост и нестицање добара, те не само да нису господари неког поседа, него ни себе самих.[9]“
Станоје Станковић
Photo by Victor Freitas on Unsplash
[1] https://svetosavlje.org/lestvica/4
[2] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/5/#11
[3] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/5/#04
[4] https://sppsobor.by/bractva/vilna/publish/ruscalendar/7226/2
[5] https://www.patriarchia.ru/db/text/173887.html
[6] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/oglasitelnye-gomilii
[8] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/5/#09
КОМЕНТАРИ