U svom kratkom, nadasve iskrenom obraćanju o. Nektarije Morozov govori o, da tako kažem, idealnoj osobi za duhovni i duševni (psihološki) rad na sebi. Jako lepo je opisao osobine ličnosti koja zaista iskreno želi da se izmeni. Da bude još ovde na zemlji srećna i ispunjena. U miru sa sobom, ljudima i Bogom.
*
Iz iskustva – pastirskog, psiholoških savetovanja i prosto ljudskog.
Tokom vremena veoma dobro, izuzetno jasno počinješ da shvataš kome je najlakše pomoći: osobi koja se iz svih sila trudi da pomogne sebi samoj. I nije važno o čemu se govori – da li o duhovnom životu, o prevazilaženju straha ili neke krize, o rešavanju komplikovane finansijske ili pravne situacije. Ovaj princip je jednako primenljiv na sve slučajeve, bez izuzetka.
I više od toga: on „radi“ ne samo onda kada se govori o pomoći čoveku. U još većoj meri je on aktuelan za naše odnose sa Bogom.
Da. Jer mi možemo da ne radimo ništa (na tome) da nas Gospod spasi i uvede u večni život sa Njim. Možemo aktivno da se suprotstavljamo Njegovom stremljenju da nam daruje najbolji udeo.
A možemo… Možemo i svim snagama da Mu u tom stremljenju pomažemo.
I uveren sam, da je istinski srećna osoba koja živi autentičnim životom – pre svega čovek koji još nalazeći se ovde, na zemlji, na taj način „pomaže“ Gospodu.
Pomaže Njemu da pomogne nama.
*
Veoma sam zahvalan ljudima sa kojima radimo zajedno… na njihovim problemima.
Akcenat je ovde na reči „zajedno“.
Jer rešiti psihološki problem za čoveka bez njegovog učešća, tim pre, uz njegovo aktivno suprotstavljanje je krajnje… problematično. A u saradnji i zajedničkom trudu se ovaj cilj dostiže relativno lako. I ovakav trud i saradnja nose nadahnjujući i podržavajući karakter – i za samog čoveka i za stručno lice kome se čovek obratio.
Kako je to divno, kada osoba ne odlaže čitanje preporučene (i neophodne) knjige na „kasnije“, već je čita odmah i koristi se onim što je u knjizi korisno!
Kada ispunjava „domaće zadatke“, primenjuje u praksi sve o čemu se govorilo na seansi.
Ne počinje susret sa pitanjima koja je već postavljao i na koja je ne jednom slušao odgovor.
Svaki dan se odlučuje da opet i opet čini ono što mu se još uvek čini teškim, a što mu je ranije izgledalo nemogućim u principu.
Ide u susret svom strahu i ubeđuje se opet i opet u njegovoj iluzornosti, prividu i nedoslednosti.
Ne boji se da upoznaje sebe, svoje vrednosti, želje i stremljenja.
Radi sa uverenjima i stavovima koje je navikao da ćutke prihvata kao istinite, analizira ih, razmatra i odriče se onih koje prepoznaje kao lažne.
Ispravljajući i korigujući one u kojima postoji deo istine.
Kako je zapravo dobro, kada sve to postoji!
I to je zapravo ono za šta želim da zahvalim.
Sa telegram kanala igumana Nektarija Morozova.
Preveo Stanoje Stanković
KOMENTARI