„Dođi i vidi“… Putovanje kroz tajne Svetoga Pisma

• Otkrijete istoriju nastanka Pisma i razumete kako nam je ono predato.
• Prepoznate „rukopis“ svakog jevanđeliste – njihove specifične ritmove i skrivene lepote koje nam se otkrivaju kroz pažljivije i dublje čitanje teksta.
• Učvrstite svoju veru kroz dokaze o Hristovom Božanstvu utkanim u same tekstve.

* * * * * * *

Pravoslavni hrišćani i Sveto Pismo? To ide zajedno?
Kako čitati Pismo? Šta je Predanje i zašto je toliko važno?
Spisak knjiga koje su ušle u sastav Biblije (Kanon)
Ključne razlike u čitanju teksta, biblijska kritika, hrišćanski pogled na bogonadahnutost sveštenog teksta, razlike u stilu Jevanđelja
Osobenosti Jevanđelja po Mateju i Marku
Osobenosti Jevanđelja po Luki i Jovanu. Da li Hristos o Sebi govori kao o Bogu?

* * * * * * *

Pravoslavni hrišćani i Sveto Pismo? To ide zajedno?

Na samom početku bih želeo da ukažem na važnost izučavanja Svetog Pisma iz više uglova. Sada bih govorio o fenomenu čitanja i izučavanja Pisma, zašto je tako nešto važno, kakav primer nam daju svetitelji, šta govore o duševnoj koristi koju možemo od toga da imamo. I na kraju, da vidimo i šta nam savetuju Svetitelji – kako izučavati Sveto Pismo?

Obično, kada se makar kod nas u zemlji, pomene Biblija i njeno izučavanje, ljudima odmah padnu na pamet ‘Jehovini svedoci’ ili neke slične organizacije. Može da se kaže da je na neki način Biblija izašla na loš glas baš zbog ovih ljudi. Imamo situaciju da je skoro niko živ ne čita, a svi znaju da prave šale na račun Svetog Pisma. Kod nas, kod pravoslavnih hrišćana skoro da se i ne podrazumeva da bismo trebali da čitamo aktivno Pismo, a posebno da ga izučavamo. Nekako se na to gleda kao na nešto nama, pravoslavnim hrišćanima, nesvojstveno. To je više za one koji „preteruju sa Bogom“, koji zamislite svake nedelje idu u hram. Šalu na stranu, iako je to danas možda nekome neobično, ne znači da je tako nešto i nepravilno.

Voleo bih da sada skrenem pažnju na par situacija iz Jevanđelja. Evo o čemu se radi. Naš Gospod Isus u razgovoru sa Judejcima na par mesta u Jevanđelju skreće pažnju na ovo o čemu govorimo i ističe važnost izučavanja reči Božije. Tako u razgovoru sa sadukejima (to su bili da tako kažem, modernisti u to vreme, nisu verovali da postoji ni duša, ni anđeli, odricali su vaskrsenje), Gospod im govori da je glavni razlog njihovih dogmatskih zabluda ili drugačije rečeno, jeresi, činjenica da sadukeji ne poznaju Pismo, samim tim ne znaju ni Boga u koga navodno veruju. Gospod im govori: Varate se, ne znajući Pisma ni sile Božije. (Mt. 22:29)

Dakle, iz ovoga vidimo da je ako želimo da saznamo kakvo je istinsko učenje Crkve, za tako nešto je potrebno da posvetimo vreme izučavanju reči Božije. U Jevanđelju po Jovanu, opet u polemici sa farisejima, Isus govori da kroz izučavanje Svetog Pisma možemo da steknemo život večni, to jest, Njega (Jn. 5:39). Vidimo da su fariseji izučavali pismo, to je činjenica, ali pošto su to radili nepravilno, sa pogrešnim duhovnim raspoloženjem, nisu mogli da vide pravi smisao izrečenog. Apostoli takođe nastavljaju ovu zapovest Gospoda, recimo, apostol Pavle zapoveda svom duhovnom sinu Timoteju više puta da pazi na sebe i da pazi na učenje i nauku. Evo kako apostol Pavle govori: Pazi na sebe i na nauku, istraj u tome; jer čineći ovo, spasićeš i sebe i one koji te slušaju (1. Tim. 4:16).

Sa druge strane, kada gledamo na Predanje Crkve, recimo kada čitamo Žitija svetih, vidimo da podvižnici mnogo svog vremena posvećuju izučavanju određenih psalama napamet ili čak i celog Psaltira, celog Novog Zaveta. Neki od njih su znali i celo Sveto Pismo.

Zašto su oni to radili, zašto su se toliko posvećivali izučavanju Pisma? Pre svega zbog toga što su znali da reč Božija može da preobrazi njihove duše.  I sami znate da kada čitate njihove knjige, vidite koliko citata iz Biblije postoji u njihovom učenju. Oni su u praksi videli kako reč Božija deluje na njih, ali ne u magijskom smislu, pročitao sam nešto toliko i toliko puta, pokrenuo sam mehanizam da mi bude bolje. Oni su jako dobro znali da u duhovnom životu treba da ulože trud sa svoje strane, ali su znali da bez Gospoda i Njegove blagodati nije moguć nikakav napredak, da nije moguć život u Bogu. Zato su živeli u Crkvi, postili, molili se, pričešćivali, izučavali Pismo.

Pomenuo sam pustinjake, pa bi možda neko mogao da se zapita i kaže, dobro, to je za njih, njima je to svojstveno, imaju vremena za to, tišinu i manje obaveza, nemaju decu. Sve je to tačno, slažem se sa tim, sem u onom delu da je izučavanje Pisma samo za njih. Između ostalog, zato sam i želeo da pokrenem ovaj audio format biblijskih beseda.

Naveo bih ovde misao svetog Ignjatija Brjančaninova koji je živeo u 19. veku u Rusiji. Evo kako svetitelj Ignjatije piše o temi o kojoj govorimo: „Video sam da u svakom mestu, i u bezljudnoj pustinji, i u bučnoj masi ljudi (ovo je posebno važno za nas koji živimo u gradovima i stalno negde jurimo i žurimo), hrišćani koji se udubljuju u reč Božiju i nastoje da je ostvaruju životom ispunjavaju svoje mišiće – um i srce – svime što je potrebno za put u blaženu večnost. Nikakvo mesto ne sprečava taj večni život da predaje svome pričasniku duhovni život, jedini istinski život. Zato sam Gospod zapoveda, svi proroci i apostoli, svi Sveti Oci opominju, zapovedaju, mole da stalno prebivamo u reči Božijoj, tom izvoru svih dobara.“

To je druga stvar na koju sam želeo da skrenem pažnju. Sveti Ignjatije dakle govori da nam reč Božija daje duhovni život, večni život, da se naš duh napaja blagodaću dok izučavamo Pismo; i drugo, da je to moguće raditi i u, kako on kaže, ‘bučnoj masi ljudi’. To je ono što treba da pamtimo, jer mi ljudi obično smo spremni i želimo da se bavimo nečim za šta znamo i sigurni smo da ćemo imati korist od toga. A da li postoji veća duhovna korist nego da nam reč Božija kroz izučavanje i shvatanje istinskog smisla pomogne da steknemo život koji se nikada neće završiti. Govorimo o beskonačnom životu punom blaženstva, životu bez tuge, bola i uzdisanja.

Sada pred nas staje sledeća dilema, neko može da pita: uz svo dužno poštovanje, ko si ti da tumačiš reč Božiju? I to je odlično pitanje. Želeo bih da na kratko skrenem pažnju na to kako se tumači Sveto Pismo u Pravoslavnoj Crkvi, kakvo tumačenje je jedino prihvaćeno i blagosloveno. Jasan odgovor na ovu dilemu nam daje 19. pravilo Šestog vaseljenskog sabora. Ovo pravilo govori da se episkopi (samim tim i svi mi u Crkvi koji smo ispod njih), citiram: ‘pridržavaju onoga što je ustanovljeno i predato učenjem svetih Otaca. Ako se pojavi neki spor o određenom mestu iz Svetog Pisma, neka to mesto nikako drugačije ne tumače nego onako kako su ga u svojim spisima protumačili svetionici Crkve, i sa tim spisima neka se svagda koriste, umesto da sastavljaju svoje reči, da se zbog neiskustva, ne bi udaljili od onoga šta treba da se čuva“.

Dakle, Crkva govori da je jedino istinsko tumačenje reči Božije, tumačenje Svetih Otaca. I jedino toga ću se uz Božiju pomoć i pridržavati. Suština je da se ostane veran istinskom tumačenju, da se sledi duh i učenje Otaca.

Sveti Ignjatije Brjančaninov ovo jako lepo objašnjava: „Nemoj se drznuti da sam tumačiš Jevanđelje i druge knjige Svetog Pisma. Pismo koje je izrečeno preko Svetih Proroka i Apostola, nije izrečeno proizvoljno, nego po nadahnuću Svetog Duha (2 Pet. 1:21). Kako onda nije bezumno tumačiti ga proizvoljno? Sveti Duh, koji je preko Proroka i Apostola izrekao reč Božiju, tumačio ga je preko Svetih Otaca. I reč Božija i njeno tumačenje – jesu dar Svetoga Duha. Sveta Pravoslavna Crkva prihvata samo to jedno tumačenje! Njena istinska deca primaju samo to jedno tumačenje!“

Znači, izučavanje Svetog Pisma, da, tumačenje iz svoje glave – ne. Makar mi u 21. veku imamo prilike da vidimo šta se dešava u realnosti među protestantima, kada čovek krene iz svoje glave da tumači Sveto Pismo. Iz toga je očigledno da je jedino sigurno i nepogrešivo tumačenje i objašnjenje koje dolazi od onih ljudi koje je Bog očigledno proslavio. Na stranu za trenutak što su njihova tumačenja jako, jako zanimljiva, sto puta zanimljivija nego što bilo ko od nas može da objasni…

Recimo ja se sećam svog čitanja Jevanđelja po Mateju na početku, jedva sam čekao da pređem preko rodoslova jer tada su to za mene bila samo nepoznata imena, dosadan spisak koji ništa nije značio. Tek kada sam pročitao šta Oci govore o tome, zašto je Matej pisao uopšte Rodoslov, zašto je počeo sa Avraamom i Davidom, zašto su navedena konkretna imena žena, počeo sam polako da shvatam koja i kolika je dubina tu sakrivena.

U tekstovima koji slede dotakao bih se saveta Otaca kako čitati Sveto Pismo, govorio bih o nekim osobenostima samih Jevanđelja, istorije kanona Svetog Pisma, odgovora na neke od kritika koje se mogu čuti.

Na samom kraju ovog uvoda sam želeo da vam pročitam jednu misao svetog Jovana Zlatoustog vezanu za hrišćane u svetu i potrebu za izučavanjem Svetog Pisma. Evo kako je sveti Zlatoust, patrijarh u tada jednoj od najvećih prestonici na planeti govorio o koristi od čitanja Svetog Pisma: „Govore: Ja nisam monah, imam ženu i decu, brinem o kući“. Od toga i potiče sva šteta što vi mislite da čitanje Svetog Pisma dolikuje samo monasima, dok vi sami imate mnogo više potrebe za Pismom. Čoveku koji živi u svetu i svaki dan dobija nove rane posebno je i potreban lek. Zato smatrati suvišnim čitanje Pisma mnogo je gore nego ne čitati ga. Ako želiš da saznaš kakva je velika korist od Pisma, posmatraj sebe – šta se sa tobom događa kada slušaš Psalme, a šta kada slušaš satanske pesme; u kakvom raspoloženju si u hramu, a u kakvom si u pozorištu. Tada ćeš videti razliku između tih duševnih stanja, iako je duša jedna i ista.“

Kako čitati Pismo? Šta je Predanje i zašto je toliko važno?

Videli smo koliko pažnje i vremena su Svetitelji posvećivali ne samo čitanju, već i izučavanju Svetog Pisma, kako su gledali na korist koju su imali od ovog podviga. Videli smo iz njihovih reči da ni mesto ni vreme ne predstavljaju prepreku za njega.

Sada bih skrenuo pažnju na nekoliko njihovih saveta o tome na koji način da pristupimo ovom podvigu. Jedan od prvih saveta jeste da se Sveto Pismo nikada ne čita bez prethodne molitve. Molitva pre čitanja Biblije nam i otkriva suštinu pravoslavnog pristupa izučavanja Svetog Pisma. Sveti Oci uče da kroz molitvu molimo od Boga pomoć, molimo da nam otvori um da shvatimo ono što čitamo i da nam da snagu da to i primenimo u životu.

Zatim tu je i savet koji se tiče praktičnog čitanja, Svetitelji savetuju da se ne čita mnogo. Zato su recimo Optinski starci davali savet da se čita po jedna glava iz Jevanđelja i jedna glava iz Poslanica. Takođe, važno je da se razmišlja o onome što smo pročitali, da nam ne iscuri da tako kažem pored naše pažnje. Da ne izjednačimo čitanje Biblije sa čitanjem vesti na internetu kada nakon pet otvorenih stranica ne možemo da se setimo šta smo pročitali na prvoj. Da izbegavamo da preletimo preko teksta, već da čitamo i pažljivo i polako, jer pored toga što takav način čitanja može da nam otkrije nešto na šta ne bismo obratili pažnju, isto tako predstavlja i sredstvo koje može pomogne našoj molitvi.

Zatim, sledeći savet od strane Otaca je da kada naiđemo na nešto što nam nije jasno, nastavimo da čitamo bez pokušavanja da sami shvatimo o čemu se radi. Sveti Tihon Zadonski govori: „Ako ti se nešto učini nejasnim, ako ti nešto bude neshvatljivo, treba da pitaš čoveka koji to zna ako imaš takvog. Ako nemaš, neka ostane neko vreme nejasno, ne pokušavaj da shvatiš svojim umom. U svoje vreme će ti Gospod poslati urazumljenje.“ Skrenuo bih pažnju da mi upravo i imamo kome da se obratimo – to su svetootačka tumačenja. Blaženi Avgustin kaže da ne padamo duhom ako ne razumemo nešto, ali i da se ne gordimo ako nam je ono što smo pročitali jasno.

Prepodobni Marko Podvižnik daje sjajan savet da kada čitamo Sveto Pismo ono što pročitamo treba da odnosimo na sebe, da ispitujemo i analiziramo sebe, a ne druge. To je posebna umetnost u radu na sebi. Ja se sećam da me je svojevremeno baš privlačilo da ponavljam reči Gospoda iz Jevanđelja po Mateju, da idem i „režem“ ljude oko sebe rečima: Teško vama, fariseji, licemeri, grobovi okrečeni… Tek kasnije sam pročitao kod Otaca da je umesto mog glumatanja pravednika, mnogo korisnije da kada pročitam o grobu okrečenom i licemerima, mislim pre svega na sebe. I to važi ne samo za reči iz Biblije već i za svetootačke knjige.

Dalje nas Oci upozoravaju da Sveto Pismo treba da se čita ne radi znanja kao znanja, već radi spasenja svoje duše. I ono što je posebno važno, što nam se često potkrada, da ne čitamo Sveto Pismo samo da otaljamo i da tako kažem, „odrobijamo“ pravilo čitanja koje smo sebi postavili, već da razumemo ono što smo pročitali. Da smo svesni da čitamo ovu Knjigu pre svega da bismo sebi koristili, da pomognemo sebi u našoj borbi za večnost.

Pre nego pređem na sledeću temu, temu formiranja Biblije kakvom je danas znamo, treba da se kaže da je u pitanju ogromna tema koja prevazilazi okvire ovog teksta. Napisane su mnoge knjige o tome, ja ću pokušati da ukratko izložim proces borbe naše Crkve da se formira i očuva kanon Pisma kakvim ga mi danas znamo.

Počeo bih sa temom Predanja, jer bez ove teme, teško da se može razumeti i način na koji je Crkva rukovođena Duhom Svetim sačuvala i odbranila tekst Svetog Pisma.

Odmah treba da se kaže, da se podseti na ono što je uvek važno objasniti i nekom našem prijatelju protestantu recimo, koji ne shvata razliku između predanja za čije čuvanje verujuće hvali apostol Pavle na sledeći način: Hvalim vas pak, braćo, što sve moje pamtite, i držite predanja kao što vam predadoh (1. Kor. 11:2), od ljudskog predanja koje osuđuje Gospod kada govori: Zašto i vi prestupate zapovest Božiju za predanje svoje? (Mt. 15:3). Na samom početku je postojalo usmeno Predanje, Crkva je bez teksta Jevanđelja bila decenijama. Ono što Gospod i Apostoli pominju u Novom Zavetu kao Pisma odnosi se isključivo na Starozavetne knjige. Pominjao sam prošli put polemiku Gospoda sa farisejima i sadukejima – treba da se podseti da On u tom trenutku govori o Starozavetnim knjigama. Apostol Pavle kada govori o tome da je Sveto Pismo bogonadahnuto i dato za poučavanje, takođe misli na Starozavetne knjige. Što se Starozavetne Crkve tiče, ona je svoje spise dobila tek u vreme proroka Mojseja. Vekovi pre toga, vreme Adama, Noja, Avraama, pravednici su verovali u obećanje koje su dobili od Gospoda naši praroditelji u Raju, o Semenu žene, to jest, o Hristu koji će spasiti rod ljudski i vratiti im izgubljeno blaženstvo. Ovo obećanje dato praroditeljima je prenošeno kao usmeno predanje iz generacije u generaciju u vremenima pre proroka Mojseja.

Iz Predanja Crkve znamo da je prvo Jevanđelje koje je bilo napisano bilo Jevanđelje po Mateju, da je ono bilo napisano na jevrejskom jeziku, za potrebe hrišćana iz jevrejskog naroda, da je napisano otprilike 8 godina nakon Vaznesenja. Zatim je napisano Jevanđelje po Marku, a nakon njega je apostol Luka pisao svoje Jevanđelje i Dela apostolska, da bi poslednje bilo napisano Jevanđelje po Jovanu krajem prvog i početkom drugog veka. Sve ove godine Crkva je živela usmenim Predanjem, Predanjem koje se prenosilo od apostola na prvu generaciju hrišćana, a zatim sa njih na sledeće generacije. I Jevanđelje po Mateju koje je napisano prvo na jevrejskom jeziku, nije moglo da se raširi svuda. Mnoge Crkve nisu imale taj rukopis jako dugo. Treba da se kaže da se danas sačuvalo ovo Jevanđelje samo na grčkom, a da je rukopis na jevrejskom izgubljen.

Možete da zamislite situaciju tada koja je bila mnogo, mnogo drugačija nego danas. Danas imamo sve na jedan klik, imamo Bibliju na telefonu, kod kuće, po nekoliko primeraka, različite prevode i sve što nam je potrebno. A oni u to vreme nisu imali ništa, možda po jedan ili dva primerka Jevanđelja ili neke od Poslanica koje su se čuvale kod episkopa i koje su često bile uništavane tokom progona hrišćana.

Na koji način su onda oni znali koji rukopis je zaista autentičan, koji je napisan od Apostola a koji rukopisi potiču od gnostika, jeretika koji su tada isto tako pisali i želeli da svoje učenje prikriju autoritetom Apostola? Čuli ste sigurno za Jevanđelje od Tome, Petra, Nikodima, Jude, Marije Magdalene, itd. Danas analogija tome može recimo da se napravi sa „Da Vinčijevim kodom“ (bilo da je u pitanju film ili knjiga) koji samo prežvakava priče koje su već pominjane u ovim apokrifima. Dakle, Crkva je imala sredstvo kojim je znala da razlikuje istinu od laži. U ono vreme progona, smutnji od raznoraznih jeretika, lošije povezanosti zbog međusobne udaljenosti i slabe komunikacije među pomesnim Crkvama, lošeg kvaliteta podloge na kojima je zapisivan i prepisivan rukopis (mislim na papirus i pergament koji su se lako mogli oštetiti), Crkva je ipak – znala.

A znala je upravo zahvaljujući usmenom Predanju koje je živelo u Crkvi. Mi recimo na osnovu usmenog Predanja znamo i da Jevanđelja pripadaju apostolima za koje tvrdimo jer se tako nešto iz samog rukopisa nikako ne može videti. I to je recimo odlično pitanje za protestante: ‘Kako ti, prijatelju moj, znaš da je Jevanđelje po Mateju ili Marku pisao baš taj apostol? Gde to piše?’ Ili kako znamo šta je Gospod razgovarao sa Samarjankom na bunaru u 4. glavi Jevanđelja po Jovanu, ako lepo piše da niko od Apostola nije bio prisutan, oni su otišli da kupe hranu, a Gospod nije pisao ništa.

Kada neko kaže usmeno Predanje savremeni čovek može da pomisli na neke običaje koji se razlikuju od sela do sela, kao kod nas recimo u Srbiji gde ne postoje dva identična načina sahranjivanja u dva susedna sela, da ne pričamo o dve regije u zemlji. Ili na onu igru koju smo igrali kao deca – ‘gluvi telefoni’.

I veoma je zanimljivo da arheologija uvek potvrđuje Bibliju, čak i tačnost sa istorijske strane. Primer za ovo je recimo opis sahrane Josifa u Egiptu ili venčanja Isaaka i Reveke. Mojsej je ovo zapisao nakon par stotina godina i potpuno je precizno opisano kao što su i naučna otkrića potvrdila. Mojsej u to vreme nije imao internet, atlas ili neki rečnik. Preciznost opisa iz Biblije se sačuvala samo zahvaljujući usmenom predanju koje se prenosilo među Izrailjcima u Egiptu.

Usmeno predanje koje je živelo i još živi u određenoj meri u Crkvi se razlikuje od toga. Da bismo to razumeli treba pre svega da se podsetimo kako su ljudi tada živeli. Kao prvo, bila je veoma razvijena kultura učenja nečega napamet, ljudi su imali mnogo razvijeniju memoriju nego danas, knjiga je bilo mnogo manje, papir nije bio tako dostupan, obrazovanje nije bilo tako dostupno kao danas. Danas se ostaci ove kulture zadržavaju još malo u osnovnoj školi, kada deca uče pesme napamet. A kasnije već dolazi u pomoć Gugl, ljudi generalno sve manje pamte. Ova drevna kultura o kojoj govorim se zadržala u narodima sve do pre par stotina godina. U drevnosti su ljudi smatrali da je nešto mnogo pouzdanije ako se čuva u ljudskom pamćenju nego ako je zapisano na papirusu recimo.

Kod Grka recimo imate Homera i „Ilijadu i Odiseju“ koju on nije čitao sa papira već je znao napamet. Kod nas imamo primer guslara Filipa Višnjića koji je isto tako tolike pesme znao napamet. I njih navodim ne kao izuzetne pojedince, već kao primere kulture. Znate i sami da je Vuk Karadžić sakupio čitav prekosovski, kosovski i pokosovski ciklus epskih pesama upravo od običnog naroda, ljudi koji su znali ove pesme i prenosili sa kolena na koleno. Književnici u vreme Hrista su znali napamet hiljade pravila i njihovih tumačenja kojima se regulisao život Izrailjaca u to vreme. Navodim sve ove primere da pokažem kolika je ovakva kultura učenja bila rasprostranjena i nije bilo ništa neobično da se sa velikom preciznošću navode događaji koji su se dogodili odavno jer su ih svi dobro pamtili.

Ljudi drevnosti bi se nakon napornog dana okupljali kod kuće, večerali i pre nego što bi otišli da spavaju bili svi zajedno u jednoj sobi, u toj sobi bi svi i spavali najčešće. I šta su radili kada bi pao mrak? Stariji bi pričali priče, prenosili bi priče o značajnim događajima iz svog života, života svojih predaka.

E isto tako se i među hrišćanima prvih vremena održavalo usmeno Predanje, pri čemu su čuvari Predanja bili ne samo episkopi i sveštenici, već svi hrišćani koji su jako pazili na istinito učenje koje im je predato, koje su od čestog slušanja jako dobro znali i zbog toga su mogli da reaguju na sve pojave lažnog učenja. Oni su ovo slušanje znali od Apostola, zatim od njihovih učenika, Polikarpa Smirnskog, Ignjatija Bogonosca. I tako redom. A zatim su već počeli i pisani rukopisi da se umnožavaju polako.

Da bih vam dočarao kako su izgledala druga takozvana Jevanđelja, to jest, jeretički gnostički rukopisi koji su se krili pod apostolskim imenima, pročitao bih vam odlomak iz apokrifa pod nazivom ‘Jevanđelje po Tomi’ koje govori o Ličnosti Isusa kao dečaka, koje opisuje kakav je tobož Isus bio u detinjstvu: „Nakon toga je on ponovo išao kroz naselje, jedan dečak je protrčao i gurnuo ga u leđa. Isus se razljutio i rekao mu: nećeš ići nigde dalje, a dete je odmah palo i umrlo’…“

A evo i drugog odlomka: „Učitelj je pisao slova i dugo pitao za njih, ali mu on nije dao odgovor. I Isus je rekao učitelju: ‘ako si ti istinski učitelj i dobro znaš slova, reci mi šta je alfa, a ja ću ti reći šta je beta’. Učitelj se naljutio i udario ga po glavi. Dečak Isus je osetio bol i prokleo ga i on je bez daha pao na zemlju. Dečak se vratio u dom Josifa. Josif je bio ogorčen i rekao njegovoj majci: ‘ne puštaj ga napolje, jer svako ko izazove njegov gnev, umire’.“

E sada vi kao crkveni ljudi možete odmah da vidite da li je ovo Isus Pravoslavne Crkve, Isus Koji je ćutke trpeo šibanje, pljuvanje, mučenje, Koji je i sa krsta praštao neprijateljima, koji se molio za njih.

Naveo sam ovaj tekst samo kao primer, nama nije od koristi da čitamo ovakve stvari. Naveo sam iz razloga da možemo da vidimo koliko je Isus faktički oklevetan u ovim rukopisima.

E zato je ovo jako važno, jer mi ne pravimo razliku i ne odvajamo Pismo i Predanje, jer su oni međusobno neodvojivi. Bez Pisma ne bismo znali šta je istinito Predanje (recimo, Sveto Pismo nam pomaže da odbacimo raznorazne fantazije danas o ličnim kartama kao žigu antihrista koje neki pokušavaju da predstave kao predanje Crkve) a sa druge strane, Predanje nam je sačuvalo istinske rukopise, ali i nezapisane pouke koje je Gospod ostavio Apostolima, a oni opet svojim naslednicima.

U nastavku ću govoriti detaljnije o kanonu Biblije, spisku knjiga koje su prepoznate kao bogonadahnute od strane Crkve i koje su ušle u sastav Biblije kakvom je mi danas znamo. Takođe i o nekim osobenostima Jevanđelja, karakteristikama koje ih razlikuju međusobno.

Tema o kojoj sam sada govorio će nam biti od pomoći i da razumemo veoma zanimljive informacije u daljem tekstu.

Spisak knjiga koje su ušle u sastav Biblije (Kanon)

Temu kanona svetog Pisma ili drugim rečima temu sastavljanja spiska bogonadahnutih knjiga Biblije od strane Crkve, počeo bih sa jednom anegdotom iz misionarskog iskustva oca Danila Sisojeva. On je, kao što verovatno znate mnogo vremena posvećivao razgovoru sa protestantima koji su pripadali najrazličitijim organizacijama. Nekoliko puta je imao priliku da bude zaustavljan na ulici i da mu predlože da govore sa njim o Bogu (iako je bio u svešteničkoj mantiji, što je najsmešnije). On je rado pristajao, ali čim bi njegovi sagovornici krenuli da otvore Bibliju, on bi ih zaustavio i pitao da li oni znaju šta su autorska prava, da li njegovi sagovornici znaju da krše autorska prava korišćenjem knjige koja im ne pripada? Da li znaju da je zahvaljujući upravo Pravoslavnoj Crkvi Biblija danas u njihovim rukama? I dalje uopšte nije želeo da nastavlja razgovor pre nego što protestant sa kojim je razgovarao prizna ovo za nepobitnu činjenicu.

Mislim da je ovo jako dobar savet, jer mi obično, ako i uđemo u razgovor sa takvim propovednicima, pokušavamo da im pružimo odgovor na sve njihove, da tako kažem, slobodne asocijacije. Čim im se pruži ozbiljan odgovor da ikone nisu idoli, oni se ne zadržavaju na tome već odmah skaču na sledeću temu, da su svi popovi lopovi, a mi onda žurimo da im odgovorimo na to, a onda oni izmisle neko treće pitanje i tako u krug. o. Danil Sisojev nije pristajao na takvo intelektualno jurcanje u krug, već se zaustavljao na tome da se prvo shvati i prizna čija knjiga je Sveto Pismo.

Za spisak knjiga koje ulaze u Sveto Pismo vrlo često se koristi izraz ‘kanon Svetog Pisma’. Mi smo obično navikli da kada se pomene reč ‘kanon’ pomislimo na neki disciplinarni kanon, pravilo koje reguliše poredak i disciplinu života Crkve (recimo o zabrani molitve sa jereticima ili da se nedeljom ili u dane Pedesetnice ne kleči na molitvi). Pored disciplinarnog kanona, postoji i ikonopisni kanon (koji reguliše pravila ikonografije), himnografski kanon (uključuje skup pravila kako se sastavljaju pesme za bogosluženja u Crkvi), evharistijski kanon (koja čini glavni deo Liturgije) i biblijski kanon o kome ćemo danas govoriti.

Biblijski kanon je dakle spisak knjiga koje su prepoznate od strane Crkve (prvo Starozavetne, pa zatim i Novozavetne) kao bogonadahnute.

Ovaj proces prepoznavanja od strane Crkve bogonadahnutih knjiga koje će formirati Sveto Pismo nije trajao kratko, niti je bio jednostavan. Treba da se kaže da su knjige koje se danas nalaze u Bibliji prvo živele svojim posebnim životom, da tako kažem. Na šta mislim konkretno? One su svaka za sebe pisane u svoje vreme, od strane konkretnog pisca, dugo bile čitane i prepisivane kao zasebne knjige. I zato bismo ovaj proces prepoznavanja bogonadahnutih knjiga, sastavljanje spiska knjiga, mogli da uporedimo, recimo, sa situacijom da na polici imate dosta knjiga, od kojih su neke veće, neke manje, a vaš zadatak je da neke od njih izbacite sa police, neke uključite, neke zadržite i da onda na kraju sve povežete u jednu veliku knjigu – jedan veliki tom koji je kao naša Biblija.

Što se tiče samih knjiga koje su ušle u sastav Biblije, treba da se kaže da uvek postoje tri perioda. Prvi period kada su se desili događaji opisani u knjizi, zatim drugi period kada su ovi događaji zapisani i na kraju treći period kada je sama knjiga prepoznata kao bogonadahnuta. Ovo pravilo važi kako za Stari, tako i za Novi Zavet. Evo primera. Avraam je živeo oko 1800 godina pre Hrista, Mojsej je zapisao događaje iz njegovog života, a on je živeo na oko 1250 godina pre Hrista. A onda je prošlo još vremena dok Jevreji nisu počeli da gledaju na Mojsejeve knjige kao na Zakon. Isto to važi i za novozavetne knjige – jedan period je Hristov život, drugi period vreme kada su apostoli pisali svoja Jevanđelja, a treći period kada je Crkva sastavila konačni spisak novozavetnih knjiga i one prepoznate kao Novozavetno Sveto Pismo.

Jevreji su svoja pisma nazivali rečju ‘TaNaH’, koja predstavlja akronim reči Tora (koja je činila Zakon – pet knjiga Mojsejevih) za T, Neviim (Proroci) za N, Hetuvim (u prevodu Spisi – tu spadaju knjige kao što su Psalmi, Jov, Priče Solomonove, Pesma nad pesmama, itd.). Dakle, Starozavetno Sveto Pismo se sastojalo iz Zakona, Proroka i Spisa. Za vreme Hristovog života na zemlji, knjige koje su ulazile u prva dva dela knjige su prepoznate kao bogonadahnute (Zakon i Proroci) dok knjige koje su ulazile u Spise još uvek nisu, one su konačno formirane na saboru u Jamni, oko 100. godine. Malo kasnije ću reći i zašto je ovaj sabor važan.

Gospod u Jevanđelju i Sam pominje ova dva dela Starog Zaveta, kada kaže: O ovim dvema zapovestima visi sav Zakon i Proroci (Mt. 22:40). Takođe, Hristos je navodio i stihove iz Psalama recimo i to je nama najvažnija potvrda bogonadahnutosti ove knjige.

Sabor u Jamni koji je održan oko 100. godine, na kome su se sastali rabini da konačno definišu koje će knjige ući u Sveto Pismo, istorijski je značajan jer vidimo da su oni isključili neke od knjiga koje su ranije bile u sastavu starozavetnog Svetog Pisma. Motiv isključivanja ovih knjiga, recimo Premudrosti Solomonovih je ležao u tome što su u polemici koja je u to vreme već bila razvijena između hrišćana i Judeja, hrišćani iz ovih knjiga navodili stihove koji su se odnosili upravo na Isusa Hrista.

Potvrda za ovo je i pronalazak rukopisa nekih od ovih knjiga (njih 11) među spisima na Mrtvom moru (Kumranskim zapisima, verovatno ste čuli za njihovo otkriće 1948. godine, za koje je dokazano da potiču iz vremena Hrista, iz prvog veka), da su ih tada Judeji široko upotrebljavali. Dakle, sami Judeji su čitali ove knjige na svom jeziku. Međutim, kada su hrišćani krenuli da koriste ove knjige i da ukazuju na Isusa Hrista u njima, rabini su odlučili da isključe ove knjige iz svog spiska knjiga koje ulaze u Bibliju. Treba da se kaže da ovo uopšte nije uticalo na pravoslavne hrišćane jer smo mi koristili Septuagintu, grčki prevod koji je nastao par stotina godina ranije, koji su koristili i sami Jevreji po dijaspori. Samim tim, bez obzira na njihovo isključivanje ovih knjiga, mi smo ih i dalje imali u Septuaginti.

Zašto je ovo važno? Pa zato što je 15. vekova kasnije, Martin Luter u svom protestu protiv rimokatoličke crkve, odlučio da ne štampa više Bibliju sa ovim knjigama koje su bile u sastavu Svetog Pisma i kod pravoslavnih i kod rimokatolika, već da za ovo pitanje konsultuje Jevreje iz njegovog vremena koji su imali samo ovaj, da tako kažem uži kanon. On je ove knjige čak nazvao apokrifima, istim nazivom koje je Pravoslavna Crkva koristila za gnostičke rukopise, recimo ‘Jevanđelje po Tomi’ čije sam vam odlomke pročitao prošlog puta.

Pravoslavna Crkva se oduvek rukovodila i koristila prevodom Sedamdesetorice, Septuagintom. Ovaj prevod Sedamdesetorice na grčki jezik je nastao na par vekova pre Hrista, po Predanju je u ovom prevodu učestvovao i sveti Simeon Bogoprimac. U ovom prevodu su sve ove knjige o kojima govorim (2. i 3. Jezdrina, tri knjige Makaveja, Premudrosti Solomona i Isusa sina Sirahovog, Tovija, Judita, poslanica Jeremije). Za njih se koristi i izraz za koji ste verovatno čuli – to su ‘devterokanonske knjige’. U pitanju je izraz koji su koristili rimokatolici na saboru u Trentu koji je sazvan 1545. godine kao odgovor na Luterovo delovanje.

Na ovom saboru (koji nema značaj za nas pravoslavne jer se održao nakon Raskola 1054. godine) rimokatolici su ove knjige nazvali ‘drugim spiskom’ knjiga, to jest, devterokanonskim knjigama. Onda se ovaj izraz odomaćio, koristimo ga i mi, ali mislim da nije baš skroz pravilan, jer mi oduvek kao Crkva koristimo Septuagintu u kojoj su sve ove knjige bile uključene od početka. Neke od ovih knjiga se koriste i na bogosluženju naše Crkve, za njih je sveti Atanasije Veliki govorio da su u pitanju knjige koje su ostavljene od Otaca da ih koriste ljudi koji ulaze u Crkvu.

Mi hrišćani Srpske Pravoslavne Crkve do skoro, do pre nekoliko godina nismo imali prevedene ove knjige u Svetom Pismu, jer je Daničić ranije prevodio protestantski spisak knjiga ili kanon Biblije, a protestanti apsolutno kopiraju judejski kanon. Sve je počelo sa tim saborom u palestinskom gradu Jamni i zato sam rekao da je on istorijski značajan. Zahvaljujući trudu episkopa Atanasija i mitropolita Amfilohija mi sada na srpskom jeziku imamo i ove knjige i možemo da ih čitamo. Sada se u našoj Bibliji nalazi 76 knjiga, 49 iz Starog i 27 iz Novog Zaveta.

Što se tiče novozavetnog spiska knjiga koje ulaze u Bibliju (ili novozavetnog kanona) – u pitanju je bio jako zanimljiv i dugi proces, proces koji je trajao više decenija, pa i stotina godina. Mi znamo da je poslednje Jevanđelje koje je napisano bilo Jevanđelje po Jovanu, krajem prvog i početkom drugog veka. Vidimo takođe da su rani Oci, apologete kao što su sveti Justin Filosof i Irinej Lionski u svojim delima jako puno koristili novozavetne spise, Jevanđelja i Poslanice, ali se nisu još uvek odnosili prema njima kao prema Svetom Pismu. Nazivaju ih ‘delo Mateja’ ili ‘delo Jovana’ ali nemaju odnos kao prema Svetom Pismu. Za početak buđenja svesti o potrebi za formiranjem knjiga Novog Zaveta i stavu prema Jevanđeljima kao Svetom Pismu bilo je potrebno nekoliko događaja.

Kao prvo, pojava maloazijskog sveštenika Markiona koji je imao ideju da hrišćani ne treba da prihvataju ništa što ima veze sa Judejima i sa Starim Zavetom. Od svih Jevanđelja priznavao je samo Jevanđelje po Luki i Poslanice apostola Pavla. I pritom je Jevanđelje od Luke da tako kažem iskasapio, jer je isključivao bilo kakav pomen starozavetnih molitava, obreda, pominjanje hrama. Takođe je propovedao da su Bog Starog i Bog Novog Zaveta različiti bogovi, da mi nemamo ništa sa time, itd. Ovakvo njegovo delovanje je naišlo na otpor među hrišćanima koji, iako nisu imali još uvek formiranu svest prema Jevanđeljima kao prema Svetom Pismu, imali su stav da on ne sme i ne može to da radi.

Takođe, uticalo je snažno prisustvo gnostika i njihovog učenja – ‘tajnog znanja’, kako su ga oni nazivali. Oni su se kao što znamo, često potpisivali imenima apostola da bi na taj način još više širili svoje učenje. Tada je bilo teško prepoznati koji tekst je autentičan i zaista potiče od apostola, jer je sve prepisivano rukom, nije bilo tako lako utvrditi. Ovde opet treba da se podsetimo i značaja usmenog Predanja.

Ovi događaji su kod hrišćana pokrenuli razgovore, osvestili potrebu da se sastavi spisak knjiga koje bi se smatrale za Sveto Pismo. U ovo vreme, oko 200. godine se i pominju termini ‘Stari’ i ‘Novi’ Zavet.

Narednih par stotina godina je trajao ovaj proces. Za to vreme su različiti autori, među kojima su bili i veliki Oci Crkve sastavljali svoj spisak knjiga koje su smatrali za Sveto Pismo, a koji su se često međusobno razlikovali. Ovo može nekoga da zbuni, ali nema razloga za to jer je merilo pravoslavnosti vernost apostolskom predanju, a ne priznavanje jedne ili druge knjige koju često u to vreme nisu imali kod sebe ili uopšte i nisu znali za nju. Recimo Jevanđelje po Mateju je bilo najzastupljenije u Antiohiji, po Jovanu u Maloj Aziji, a po Luki u Grčkoj. Nisu imali takav luksuz kao mi danas da imaju sve na svom mestu sa sve sadržajem i paralelnim mestima.

Knjige koje su prihvaćene odmah od strane svih su sva četiri Jevanđelja, Dela apostolska, poslanice apostola Pavla osim njegove poslanice Jevrejima, 1. Jovanova i 1. Petrova. Za ostale knjige su postojala mimoilaženja u mišljenjima. Recimo poslanica Jevrejima je bila prihvaćena na istoku, ali na zapadu nije i samo zahvaljujući autoritetu blaženog Avgustina je prihvaćena na Zapadu. Za Otkrivenje Jovanovo je bilo obrnuto – na zapadu je prihvaćeno, na istoku dugo osporavano (jer je dovođeno u vezu sa nekim jeresima: gnosticizmom, hilijazmom, montanizmom). Generalno, na Zapadu je brže sastavljen i formiran do kraja spisak knjiga Novog Zaveta zbog autoriteta blaženog Avgustina i blaženog Jeronima. Na Istoku je bilo više velikih autoriteta među Ocima čiji su se spiskovi donekle razlikovali tako da je iz tog razloga ovo trajalo duže na istoku. Recimo, sveti Jovan Zlatoust je navodio 22 knjige Novog Zaveta, sveti Grigorije Bogoslov nije navodio Otkrivenje, a sveti Vasilije Veliki jeste. I tu opet vidimo ono što sam pomenuo malopre, nisu oni manje pravoslavni ako su im se spiskovi knjiga koje su navodili razlikovali, najvažnija je bila njihova vernost apostolskom predanju.

Prvi pomesni Sabor koji navodi spisak svih 27 knjiga koje imamo je Iponski sabor 393. i Kartagenski sabor 397. godine. Dakle, kraj četvrtog veka. Shvatate koliko je trajao ovaj proces formiranja novozavetnog kanona! A sa svoje strane Šesti Vaseljenski Sabor je potvrdio odluke ovih Sabora.

Treba da se kaže da je stav na Istoku prema Otkrivenju promenjen zahvaljujući tumačenju ove knjige od strane svetog Andreja Kesarijskog u sedmom veku, koje je prevedeno i na ostale jezike kasnije. Ovo je samo jedan primer koji pokazuje kako tumačenje Otaca ima veliki značaj.

Ključne razlike u čitanju teksta, biblijska kritika, hrišćanski pogled na bogonadahnutost sveštenog teksta, razlike u stilu Jevanđelja

U drevna vremena tekst se zapisivao na papirusu i pergamentu. Papirus se kao materijal za pisanje dobijao posebnim procesom od trske, a pergament se dobijao od životinjske kože, za njega je takođe bio potreban poseban postupak obrade. U vreme Hrista i Apostola, papirus je najčešće bio u obliku svitka. Tako kada u Jevanđelju po Luki čitamo da Gospod Isus u sinagogi čita iz knjige proroka Isaije, stih glasi: I dadoše mu knjigu proroka Isaije, i otvorivši knjigu nađe mesto gde beše napisano (Lk. 4:17), mi zamišljamo da je On otvorio knjigu, kao što bismo mi to danas uradili, a u stvari, On je raširio svitak, našao odgovarajuće mesto i počeo da čita.

U kasnijem periodu su postali aktuelni takozvani kodeksi, nešto već poput naših knjiga, sa listovima koji su bili ušiveni. Kodekse je naša Crkva pozajmila iz drevnog sveta, dok se kod Jevreja zadržalo, pa čak i do današnjih dana korišćenje svitaka. Zanimljivo je da je od oko 5 500 rukopisa Novog Zaveta koji su došli do nas, samo oko 100 u formi svitaka, a ostalo su kodeksi. Ako obratite pažnju, na nekim ikonama možete videti predstavljene Apostole kako pišu na svitku, jer su i prva Jevanđelja bila zapisana na njima. A od vizantijske epohe su Jevanđelisti samo sa kodeksom (knjigom) u ruci, dok starozavetni Proroci na ikonama imaju svitak u ruci.

Treba da se kaže da tekst kakvim ga mi danas čitamo i na koji smo navikli nije bio takav od samog početka. Na šta mislim pod ovim? Na početku je tekst bio sastavljen od reči koje su sve bile pisane ili samo velikim, a kasnije i malim slovima, bez ikakvih znakova interpunkcije, bez pasusa, bez ikakvog odvajanja. Recimo takav tekst je imao pred sobom sveti Jovan Zlatoust. Mala slova su ušla u upotrebu tek od devetog veka, kao i odvajanje reči. I tu opet možemo da shvatimo koliko je zapravo Crkva suštinski važna u istinskom shvatanju teksta Svetog Pisma, jer neko interpunkcijom može da menja sam smisao teksta. Evo i jednog primera. Svi znamo da Pravoslavna Crkva reči Gospodnje pokajanom razbojniku piše na sledeći način: I reče mu Isus: Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa Mnom u raju (Lk. 23:43), jer nas Crkva i Sveti Oci uče da je razbojnik prvi ušao u Raj. Dakle, on je već na Veliki Petak bio u Raju.

A obratite pažnju sada kako ‘Jehovini svedoci’ pišu u svom prevodu ovaj tekst: „Obećavam ti danas, bićeš sa mnom u raju.“ Oni zarez stavljaju iza reči danas, tako da to potvrđuje njihovo lažno učenje o tome da ljudske duše nakon smrti nisu svesne, da spavaju i da će tek nakon drugog Hristovog dolaska biti probuđene zajedno sa telima. Po njima je Gospod rekao razbojniku, suštinski sledeće: rekao sam ti danas, na veliki Petak dakle, da ćeš biti u raju nekad, nekad, kada bude sveopšte vaskrsenje. To je između ostalog i jedan od razloga zašto odriču molitve Svetima, među gomilom lažnih učenja koje propovedaju.

Što se tiče podele reči u Bibliji, nju je uveo u petom veku đakon aleksandrijske Crkve Evlalije. Savremena podela teksta knjiga Svetog Pisma na glave potiče od kenterberijskog arhiepiskopa Stefana Langtona, koji je podelio latinski prevod Biblije, Vulgatu 1205. godine. A opet, podelu glava na stihove je uveo ženevski štampar, Robert Stefan 1551. godine. Paralelna mesta koja možemo danas da vidimo u svojim primercima Biblije počela su da se pojavljuju tek od 19. veka ispod konkretnog stiha, što nam pomaže da vidimo gde se još može naći konkretna misao u Bibliji. Kada sve ovo sagledamo, možemo samo da se divimo kakvo i koliko su znanje Biblije imali Sveti Oci, jer su oni pisali svoja dela i navodili ista ova paralelna mesta koja i mi možemo danas da pročitamo ispod stiha, iako u njihovo vreme nije bilo ukazanih paralelnih mesta ispod konkretnog stiha. Ja po sebi znam koliko su paralelna mesta velika pomoć u izučavanju Svetog Pisma.

Možda se neko od vas može zapitati čemu obraćanje pažnje na sve ove detalje, zašto sam govorio i o kanonu Svetog Pisma prošlog puta? Mislim da nam ovo znanje zaista može pomoći da se nijednog trenutka ne osetimo inferiorno kada vidimo da nam prilazi neki propovednik iz koje god organizacije i želi da nam objasni šta to jel’te Bog govori u Bibliji, ili se u takvoj situaciji nađemo možda među rodbinom ili na poslu ili bilo gde. Kakvo tumačenje, šta to naš sagovornik može da kaže nama koji pripadamo onoj Crkvi zahvaljujući kojoj on i drži tu knjigu u ruci? Kada imamo Svete Oce koje je isti Bog koji je nadahnuo Apostole i Proroke da je napišu, nadahnuo i njih da je i objasne? Mislim da mi pravoslavni hrišćani treba da smo svesni šta je Crkva i da ne postavljamo sebe u neki niži položaj u odnosu na bilo koga ko nije u Crkvi, kada se povede reč o objašnjenju učenja Biblije. Bez Crkve prosto nema Svetog Pisma, svako objašnjenje Biblije van crkvenog učenja je prosto karikatura.

Što se tiče nezaobilazne kritike Biblije, koja je danas takođe vrlo rasprostranjena, kao knjige koja je tobož pretrpela tolike promene da se više ne može ni prepoznati originalni tekst, preporučio bih vam od sveg srca da pogledate snimak oca Georgija Maksimova posvećen toj temi pod nazivom „Da li je Biblija izvitoperena?“ U ovom snimku je jako dostupno objašnjeno, pruženi su odgovori sa argumentima koje uvek možete da upotrebite ako za to bude prilika.

Sada bih prešao na temu osobenosti četiri Jevanđelja. Kao i tema kanona Svetog Pisma, u pitanju je opširna tema ali ću se truditi da obradimo neke od detalja. Mislim da nam razlike koje postoje u stilu, načinu pisanja, različitim grupama ljudi kojima su prvobitno bila upućena Jevanđelja mogu dodatno pojasniti način kako Pravoslavna Crkva gleda na bogonadahnutost Biblije. Radi boljeg objašnjenja bih pomenuo sledbenike islama i način na koji oni shvataju svoju knjigu, Koran.

Za muslimane je karakteristična predstava o mehaničkom pamćenju sveštenog teksta koji se diktira, u tom shvatanju uloga proroka ima pasivni karakter. Po verovanju islama, Muhamed je prosto predao od reči do reči ono što je čuo od anđela Džibrila, a on je sa svoje strane predao od reči do reči ono što je pročitao u nebeskom večnom Koranu koji se nalazi na nebu. Hrišćanski odnos i pogled na bogonadahnutost se razlikuje od ovoga. Mi znamo da je čovek stvoren kao slobodno i razumno stvorenje, da je prizvan na saradnju sa Bogom Koji uvažava slobodu Svog stvorenja. U Novom Zavetu apostol Petar govori da su pokretani Duhom Svetim govorili sveti Božiji ljudi. (1 Petr. 1:21) Što znači da je kod proroka očuvana mogućnost da misli i predaje reči Otkrivenja na ljudskom jeziku, bez iskrivljenja smisla Otkrivenja, jer Duh Sveti pomaže u tome proroku.

Dakle, mi hrišćani na bogonadahnutost Svetog Pisma gledamo ne kao na fenomen da svaka crta, svaki znak pripada Bogu Koji diktira svoje otkrivenje apostolu koji predstavlja samo pasivno oruđe, već na to gledamo kao na saradnju između Duha Božijeg i čoveka gde se ne guše individualne osobenosti čoveka već se pod uticajem Boga one nadahnjuju, ispunjuju istinom i blagosiljaju. Hrišćani su oduvek odbacivali ideju pasivnog zapisivanja nečijih misli i diktata, što se danas može videti kod mnogih takozvanih medijuma, vidovnjaka, magova, itd. Sveti Vasilije Veliki je to najbolje objasnio na sledeći način: „Sveti Duh nikada ne lišava razuma onoga koga nadahnjuje, jer bi takvo dejstvo bilo demonsko“‘.

Ovo je u saglasnosti sa idejom zaveta, to jest, dogovora u kome učestvuju dve strane – sa jedne strane je Sam Bog i sa druge strane, prorok Božiji Koji prihvata Njegovo otkrivenje. Kada nam je ovo jasno, onda razumemo i zašto se reč i stil pisanja, osobenosti u formiranju izraza i izlaganje napisanog razlikuje, dok ono što je najvažnije – jedinstvo vere i suština proročanstava ostaju isti. Što važi za Stari Zavet, važi i za Novi Zavet. Bog pokreće čoveka, ali ne guši njegovu slobodu, osobenosti njegove ličnosti koje se vide i u načinu njegovog pisanja, izražavanja.

Jevanđelja koja su pisali apostoli i koje je Crkva prihvatila ima četiri. Sveti Irinej Lionski govori da i ne treba da ih bude ni više ni manje, jer imamo i četiri strane sveta i četiri vetra u univerzumu.

Sveti Jovan Zlatoust sa svoje strane o broju jevanđelista govori na sledeći način: „Zar jedan Jevanđelist nije mogao da napiše sve? Naravno da je mogao, ali, kada su pisala četvorica, i to ne u isto vreme, niti na jednom mestu, niti su se sastajali i dogovarali među sobom, a ipak su napisali tako kao da je izgovoreno jednim ustima, onda to služi kao najveći dokaz istine.“ On dalje odgovara na argument koji se i danas često može čuti, da ima razlika u izlaganju samih apostola i da je to razlog da se sumnja u autentičnost Biblije: „Ako bi oni do detalja bili saglasni u svemu, po pitanju vremena, mesta ili samih reči, onda niko od neprijatelja ne bi poverovao da su Jevanđelje napisali bez međusobnih kontakata i prostog dogovaranja. Ovako nesuglasice koje se pojavljuju u vezi sa sitnicama, oslobađaju ih svakog podozrenja i sjajno svedoče u korist pisaca“.

Znate i sami da sama reč ‘Jevanđelje’ označava ‘blagu vest’, ‘dobru vest’. Međutim, često danas kada pitate šta znači ta dobra vest, ljudi počinju da navode zapovesti o ljubavi prema Bogu i bližnjem. Tu se radi o etici, našem ponašanju u životu, a ‘blaga vest’ je nešto drugo, u pitanju je vest o dolasku u svet Iskupitelja koga je Bog obećao praroditeljima, stradanju i Njegovoj žrtvi za nas na krstu kojim nam se opraštaju gresi i opet otvara Nebo. To je blaga vest.

Čitajući Jevanđelja mi i sami primećujemo da postoje razlike u izlaganju Jevanđelista. Dužine samih Jevanđelja nisu iste, negde je opisana Hristova delatnost u Galileji, negde u najvećoj meri samo u Judeji. Razlikovale su se i grupe ljudi kojima su pisali Jevanđelisti. Prva tri Jevanđelja imaju zajednički naziv sinoptička – (sin u prevodu znači slično) i (optikus – pogled) – to jest, u pitanju su Jevanđelja sa sličnim pogledom. Misli se na Jevanđelja po Mateju, Marku i Luki. Ako bismo uopšteno gledali da u par reči suzimo temu Jevanđelja rekli bismo da nam u Jevanđeljima po Mateju, Marku i Luki Gospod govori kako da živimo u ovom svetu, a u Jevanđelju po Jovanu Gospod govori o Sebi.

Što se tiče sinoptičkih Jevanđelja, iako na prvi pogled nekome može da se učini da su skoro identična, ipak postoje razlike. Podudarnosti se vide u prenošenju Hristovih reči, dok su razlike u pripovedačkom delu. Kada se Matej i Luka bukvalno podudaraju, sa njima se uvek slaže i Marko; podudarnosti između Luke i Marka su mnogo bliže nego između Luke i Mateja; kada se kod Marka pojavljuju dopunske crte, njih obično ima i kod apostola Luke.

Sa druge strane, Jevanđelje po Jovanu se naziva ‘duhovnim Jevanđeljem’ zbog naglaska na Božanskoj prirodi Gospoda Isusa Hrista. U njegovom Jevanđelju ima samo 8% sadržaja koji se podudara sa sadržajem ostala tri Jevanđelja, a 92% sadržaja se razlikuje. Predanje Crkve govori da je apostol Jovan kao poslednji živi Apostol pregledao sinoptička Jevanđelja, rekao da su istinita i nadahnuta Duhom ali je video da mnogo toga treba da se doda, naročito kada je reč o izlaganju učenja o Božanstvu Gospoda Isusa Hrista, jer je postojala bojazan da će vremenom ljudi Gospoda početi da doživljavaju samo kao ‘Sina Čovečijeg’ i da je zato i napisao četvrto Jevanđelje. Ovo ne znači da u sinoptičkim Jevanđeljima nije bilo učenja o Isusu kao Bogu i Sinu Božijem, ali je bilo potrebno da ovo učenje bude vrlo jasno izloženo. Takođe, ne znači da se u Jevanđelju po Jovanu ne vidi da je Isus istiniti čovek – jer se Gospod umara, plače za prijateljem Lazarom, itd.

Isto važi i za služenje Gospoda. Dok sinoptička Jevanđelja opisuju Njegovo služenje u Galileji, Jovanovo opisuje služenje u Judeji. I upravo zahvaljujući Jevanđelju po Jovanu mi možemo da izračunamo da je javno služenje Gospoda trajalo i koliko je trajao Njegov zemaljski život. Propovedajući uglavnom u Galileji, Gospod je putovao u Jerusalim (to jest, u Judeju) na najvažnije praznike. Takvih putovanja u Jerusalim na Pashu je bilo ukupno tri, a uoči četvrte Pashe Gospod je bio raspet na Krstu. Tako vidimo da je Njegovo služenje trajalo oko tri i po godine, a pošto apostol Luka govori da je Isus počeo da propoveda sa trideset godina, mi iz toga znamo da je umro sa 33 godine.

Osobenosti Jevanđelja po Mateju i Marku.

Iz svetog Predanja znamo da je prvo napisano Jevanđelje bilo po Mateju, 8 godina nakon Hristovog Vaznesenja. Ovo nam govori Predanje Crkve. Biblijska kritika ima različite teorije, na primer neki od naučnika smatraju da zbog toga što je najkraće Jevanđelje po Marku, oni smatraju da je ono prvo, a da su se kasnije iz njega razvijala i ostala Jevanđelja. Pošto naučnici ne mogu da uklope u svoje teorije odakle Luki i Mateju kao navodnim kasnijim Jevanđeljima sve ono što se ne pominje u Jevanđelju po Marku, nemački teoretičari su počeli da pominju neki zasebni dokument, Q dokument – (quella u prevodu sa nemačkog – izvor), iz koga su oni tobože crpeli informacije. Znajući koliko je tokom istorije bilo teorija i teorija kojih se sada više niko i ne seća, nama je najpouzdanije da na sve ove teorije ne obraćamo pažnju već da verujemo našem Predanju.

Dakle, apostol Matej je pisao za prve hrišćane iz jevrejskog naroda. Po čemu to možemo da vidimo? Pa pre svega po samom početku Jevanđelja, po Rodoslovu. Tu možemo da vidimo na koji način počinje Rodoslov Isusa Hrista. On počinje sa pominjanjem Davida i Avraama, dve izuzetno važne ličnosti u Izrailju kojima je Bog jasno i obećao da će od njihovog semena podići Mesiju – apostol Matej je dakle želeo da im pokaže da je Isus direktni potomak Davida i Avraama i na taj način izabrani Mesija ili Hristos. Kod apostola Luke mi vidimo da se Rodoslov uzvodi sve do Adama, samim tim pokazujući da je apostol hteo da pokaže da je Isus Spasitelj celog roda ljudskog. Zato je i simbol Jevanđelja po Luki i žrtveno tele, kao simbol životinje koja se prinosila na žrtvu Bogu.

Inače, simboli Jevanđelista se mogu videti i u Starom Zavetu – mislim na simbole čoveka, teleta, lava i orla. Na samom početku knjige proroka Jezekilja, prorok ima viđenje na reci Hevar, on vidi četiri bića sa licima čoveka, lava, teleta i orla. Sveti Oci ovo viđenje objašnjavaju sa simbolima Hrista koja se vide kroz svako od četiri Jevanđelja. Uzgred rečeno prorok ima ovo viđenje u Vavilonu, što je još jedan pokazatelj da Bog gleda na srce a ne na to gde se nalazimo, da li živimo u dijaspori, to jest, rasejanju ili živimo u otadžbini.

Ono što je karakteristično kod apostola Mateja – mi vidimo izraz koji se ne pominje na drugim mestima. Evo na šta mislim. A sve se ovo dogodilo da se ispuni što je Gospod kazao preko proroka koji govori, (1:22), pa onda recimo da se ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji govori: Iz Egipta dozvah Sina svojega (2:15), zatim, Tada se ispuni što je rekao prorok Jeremija govoreći (2:17), i opet, Da se ispuni što je rekao prorok Isaija govoreći (4:17) to jest, apostol Matej želi da pokaže Izrailjcima da je u Hristu ispunjenje starozavetnih proroštava. Zato i toliko navođenje citata iz starozavetnih proroka u njegovom Jevanđelju. Dovoljno govori podatak da u tekstu kod apostola Mateja postoji 2 puta više starozavetnih proročanstava u odnosu na preostala tri Jevanđelja zajedno uzeta. Matej prikazuje Isusa pre svega kao Mesiju koga svi čekaju, Mesiju u kome se ispunjavaju starozavetna proročanstva. Zbog ukazivanja i na njegovo poreklo od Davida i Avraama, simbol njegovog Jevanđelja je čovek, dakle zbog želje da pokaže da je Mesija istinski čovek, Bog koji se ovaplotio radi našeg spasenja.

Sam apostol Matej je bio obrazovan, kao carinik je morao da zna i grčki (jer u vreme Hrista grčki jezik je imao ulogu kao i engleski jezik danas), on je sakupljao porez za Rimljane. Zato Judeji nisu ni voleli carinike jer su na njih gledali kao na saradnike okupatora. Još jedna činjenica koja govori u prilog o Matejevom obrazovanju je i sam način pisanja teksta, koji pokazuje da je u pitanju da tako kažem, vrlo organizovano Jevanđelje. Sastoji se na početku iz povesti o Rođenju i na kraju o Hristovom Stradanju. Između se nalazi pet celina od kojih se svaka sastoji od narativnog dela – gde je Gospod išao, šta je radio, a onda sledi Njegova propoved. I kada se završi jedan deo, kreće drugi sa istim takvim redosledom – prvo dakle priča o tome gde je Gospod išao na koju se nastavlja Hristova propoved na različite teme. Svaki od ovih delova ima i svoje podjedinice koje su uključene u njega.

Evo recimo još još jednog primera po čemu može da se vidi koliki je trud uložio apostol Matej je recimo i činjenica da se slične misli pojavljuju u različitim delovima. Evo i primera na šta mislim. Na samom početku Jevanđelja apostol Matej piše da će Gospoda zvati Emanuil, što znači sa nama Bog. A samo Jevanđelje apostol Matej završava Hristovim rečima: Evo, Ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka (Mt. 28:20). Dakle i na samom početku i kraju imamo misao koja nas teši i uliva nam ohrabrenje, da je Bog sve vreme sa nama.

Na samoj sredini teksta – dakle ne gledamo po poglavljima, jer su ona uvedena mnogo kasnije kao što smo prošli put govorili, već samu sredina teksta koja se nalazi u 13. glavi, to jest, priče o Carstvu nebeskom. I na taj način apostol želi da naglasi šta je suština Hristovog dolaska ovde, da se ne radi o Mesiji koga su očekivali svi u Judeji tada, moćnog osvajača koji će obnoviti carstvo Izrailja i osloboditi ih od Rimljana, već da je u pitanju nešto potpuno drugo.

Takođe, apostol Matej Hrista pokazuje kao novog Mojseja. Kako to vidimo? Pa prve reči Gospoda u Jevanđelju po Mateju su upućene Jovanu Preteči: A Isus odgovori i reče mu: Ostavi sada, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu, to jest, svaki zakon. Što pokazuje da je On kao Mojsej, odnosno, da je On Prorok koga je sam Mojsej najavljivao u knjizi Ponovljenih zakona ili 5. Mojsejevoj knjizi, rečima: Proroka usred tebe, između braće tvoje, kao što sam ja, podignuće ti Gospod Bog tvoj; njega slušajte (5 Mojs. 18:15).

U Blaženstvima Gospod govori: Čuli ste kako je kazano starima kada govori o Mojsejevom zakonu, a onda nastavlja: A Ja vam kažem, pokazujući time da je Gospod došao da nam daruje novi zakon, da je On zakonodavac kao i Mojsej. Ako se sećate, u Jevanđelju nakon Besede na Gori, On silazi sa gore i tu susreće gubavog čoveka, gubavca. U njegovom isceljenju On istovremeno i krši zakon time što dodiruje gubavca pokazujući da je On kao Bog iznad zakona, ali i pokazuje da poštuje zakon, jer isceljenog čoveka šalje sveštenicima, pokazujući da On poštuje starozavetni zakon i da ispunjava njegove propise. Isto tako, na mnogo mesta On govori o pravoj suštini starozavetnog zakona koji je dat preko Mojseja.

Zanimljivo je da u Jevanđelju po Mateju, iako je pisano za hrišćane iz jevrejskog naroda, u njemu su pokazani i pozitivni primeri neznabožaca – počevši od tri mudraca na početku, zatim tu su rimski kapetan, žena Hananejka. I samo Jevanđelje završava sa velikom zapovešću: Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Mt. 28:19). Karakteristično takođe za Jevanđelje koje je on pisao jeste da se uvek pojavljuju dvojica (dakle, imamo dva besomučna, dva slepca, dva magareta). Ovo je specifično samo za Jevanđelje po Mateju. Tako da ako ne čujete recimo pre početka čitanja Jevanđelja u hramu kada đakon kaže odakle se čita, a čujete recimo priču o dva besomučna, znaćete da je u pitanju Jevanđelje po Mateju. Kod Marka i Luke toga nema.

Kod apostola Marka i Luke isto tako, nemamo toliko navođenje proročanstava iz Starog Zaveta, ali sa druge strane imamo objašnjavanje nekih judejskih običaja i izraza (recimo apostol Marko objašnjava da su judejski običaji da se peru ruke i sudovi, sedišta, on objašnjava kolika je vrednost dve lepte, itd.) – ovi detalji nam pokazuju da su oni pisali pre svega za hrišćane iz neznabožaca – jer nije bilo potrebe Izrailjcima objašnjavati njihove običaje. Sama činjenica da su imali drugačiji auditorijum definiše i njihov stil pisanja.

Jevanđelje po Marku je mnogo, mnogo dinamičnije. Evo pročitaću vam samo par stihova iz prve glave, obratite pažnju da li možete da izdvojite neku reč, koja se pojavljuje kao nit kroz stihove:

17. I reče im Isus: Hajdete za mnom, i učiniću vas da postanete lovci ljudi.
18. I odmah, ostavivši mreže svoje, pođoše za njim.
19. I otišavši malo odande, ugleda Jakova Zevedejeva, i Jovana brata njegova, i oni u lađi krpljahu mreže.
20. I odmah ih pozva; i oni ostavivši oca svojega Zevedeja u lađi s najamnicima, pođoše za njim.
21. I dođoše u Kapernaum; i odmah u subotu ušavši u sinagogu učaše.

…

28 stih. I otide glas o njemu odmah po svoj okolini Galilejskoj.

(Zač. 5).

29. I odmah izišavši iz sinagoge, dođoše u dom Simonov i Andrejev s Jakovom i Jovanom.
30. A tašta Simonova ležaše u groznici; i odmah mu kazaše za nju.
31. I pristupivši podiže je uzevši je za ruku, i pusti je groznica odmah, i služaše im.

…

Ako ste već pomislili da je u pitanju reč odmah, u pravu ste. Jedna od jako čestih reči u Jevanđelju po Marku je reč odmah, čak 43 puta se pojavljuje u tekstu. Ovakvim naglašavanjem apostol Marko želi da naglasi dinamičnost, da je Isus neprestano u delanju, da Gospod ide i ne zaustavlja se. Opet, pošto on piše neznabošcima u Rimu koji su jako dobro bili upoznati sa drevnom filosofijom i navikli na dugačke besede sa uzvišenim izražavanjem, jedini način da im pokaže da je Isus Sin Božiji i Bog nije bio u prefinjenim izrazima i sklopu reči, jer su oni na to navikli i ne bi se odazvali, već pre svega u pokazivanju Njegove sile. Zato je toliko čuda opisano kod apostola Marka, tu je veoma jasno pokazano da Gospod Isus vlada nad bolestima, nad stihijama i demonima. Sve mu se odmah pokorava. On je moćni Car i Gospodar svega. Zato je simbol Jevanđelja po Marku i lav kao carska životinja.

Meni je jako zanimljivo da u Jevanđelju po Marku vidimo da se koristi isključivo izraz Carstvo Božije, a kod Mateja je mnogo češći izraz Carstvo nebesko, jer su se Jevreji ustručavali da pominju ime Božije. Pošto apostol Marko piše hrišćanima iz neznabožaca, ne postoji ovo ustručavanje i koristi se izraz Carstvo Božije.

Osobenosti Jevanđelja po Luki i Jovanu. Da li Hristos o Sebi govori kao o Bogu?

Apostol Luka je bio poreklom iz Sirije, bio je lekar po zanimanju, o tome nam govori apostol Pavle u poslanici Kološanima kada kaže: Pozdravlja vas Luka, lekar ljubljeni (Kol. 4:14). Bio je vrlo obrazovan, pripadao je sedamdesetorici apostola.  Njegovu obrazovanost vidimo i po tome što je bio lekar ali i po načinu kako je pisao Jevanđelje. Neki ga nazivaju prvim istoričarem Crkve jer je pisao i Dela apostolska, ali pre svega zbog načina njegovog izlaganja, jer on pravi tačan istorijski okvir kada su dešavali jevanđelski događaji. U trećoj glavi svog Jevanđelja, apostol Luka piše: A u petnaestoj godini vladavine ćesara Tiverija, kad upravljaše Pontije Pilat Judejom, i Irod četverovlasnik Galilejom, a Filip, brat njegov četverovlasnik Iturejom i zemljom Trahonitidom, i Lisanije četverovlasnik Avilinom, za vreme prvosveštenika Ane i Kajafe, dođe reč od Boga Jovanu sinu Zaharijinu u pustinji. (Lk. 3:1-2). Istorija vrlo dobro zna kada su i koliko godina vladali navedeni vladari.

Inače, sam početak Jevanđelja je pisao potpuno po pravilima drevne grčke kulture, drevne grčke pismenosti, pravi grčki uvod da tako kažem – što je još jedan od pokazatelja širokog obrazovanja koje je posedovao apostol Luka. U svom Jevanđelju apostol Luka naglašava da je Isus Spasitelj celog sveta – u rodoslovu koji on navodi, uzvodi Hristovo poreklo sve do Adama i na taj način pokazuje da je Hristos došao radi spasenja svih ljudi.

Luka u svom Jevanđelju želi da naglasi Isusovu ljubav prema odbačenim kategorijama ljudi tog vremena. On naglašava kontrast između siromaštva i bogatstva, recimo samo kod apostola Luke možemo naći priču o bogatašu i žitnicama, zatim bogatašu i Lazaru. Takođe, siromašni pastiri su prvi čuli za rođenje Mesije, upravo njima su se Anđeli javili.

Zatim se pominju i Samarjani, imamo priču o milostivom Samarjaninu, a kao što znate, Samarjani su u to vreme bili veoma prezirani i odbacivani, po rečima žene Samarjanke, buduće svete Fotine: Jer se Judejci ne druže sa Samarjanima. (Jn. 4:9) Zatim tu je priča o isceljenju 10 gubavaca, o Zakheju cariniku. Dakle u pitanju su svi oni ljudi koji su se smatrali odbačenim u to vreme.

Takođe, što je veoma važno, apostol Luka dosta pominje žene u svom Jevanđelju, kod njega su one zastupljene, pokazuje se njihova vera i ljubav, njihove vrline. U to vreme su žene pripadale poniženim kategorijama ljudi. Luka pominje Martu i Mariju ali bez brata Lazara, zatim pominje Mariju Magdalinu i ostale žene Mironosice po imenu, piše da su služile Gospodu svojim materijalnim sredstvima, zatim tu je priča o ženi koja traži izgubljenu drahmu. Jedino u Lukinom Jevanđelju Bogorodica govori (osim događaja na svadbi u Kani Galilejskoj gde govori samo dve kratke rečenice). Luka pominje i proročicu Anu. Na putu ka Raspeću, Gospod se u Jevanđelju po Luki okreće i naziva žene Mironosice uzvišenim rečima: Kćeri jerusalimske… Radi se o tome da su žene među učenicima Hristovim u to vreme predstavljale pravi kulturološki šok, jevrejski ravini to nisu imali, oni nisu hteli ni da se obraćaju ženi u javnosti. Pa i danas, oni ne sede pored žena u avionu, žene ne smeju da izučavaju Toru, itd.

Apostol Luka u svom Jevanđelju veoma naglašava vrednost molitve. Samo Jevanđelje počinje sa molitvom Zaharije u hramu, a završava se sa molitvom učenika u hramu. Naša Crkva koristi u bogosluženju molitve upravo iz njegovog Jevanđelja (molitva Presvete Bogorodice Veliča duša Moja Gospoda…, kao i molitva svetog Simeona Bogoprimca: Sada otpuštaš u miru slugu Svoga Gospode). Zatim tu su priče o neophodnosti uporne molitve, o nepravednom sudiji i udovici, o čoveku koji traži hleb od prijatelja koji je već legao u krevet.

Velika tema Jevanđelja po Luki je i pokajanje, tu su priče koje se nalaze samo u njegovom Jevanđelju: priča o bludnom sinu, pokajanom razbojniku, o cariniku i fariseju, o Zakheju.

Isto tako, apostol Luka naglašava i kontrast između onoga što ljudi ovde na zemlji ocenjuju i onoga kako to izgleda u očima Božijim. Ovo je izraženo kod njega – prvi će biti poslednji i poslednji prvi – to vidimo u priči o cariniku i fariseju, zatim vidimo bogataša koji je u paklu i siromašnog Lazara u raju.

Važan stih u Jevanđelju po Luki je iz 9. glave, u pitanju je 51. stih koji glasi: I kada se navršavahu dani Njegovog uzlaženja (na nebo), On čvrsto odluči da ide u Jerusalim. Od ovog stiha, nastupa promena, Gospod ide u Jerusalim na stradanja, sve vreme se na dalje opisuje Njegovo putovanje ka Jerusalimu. Zanimljivo je da apostol Luka jedini koristi i izraz koji je karakterističan za grčki prevod Starog Zaveta, Septuagintu: Jer, gle.

Što se tiče Jevanđelja po Jovanu, za razliku od ostale trojice Jevanđelista, apostol Jovan ne stremi da dosledno opiše događaje. Pošto je ovo Jevanđelje najkasnije napisano, vidi se da je upućeno čitaocu koji je već upoznat sa zemaljskim životom Spasitelja iz drugih Jevanđelja. Ipak, upravo ovo Jevanđelje nam pomaže da rasporedimo materijal koji se nalazi kod ostale trojice u hronološkom redosledu da tako kažem pošto je celokupno služenje Gospoda u Jovanovom Jevanđelju podeljeno na periode. Evo na šta mislim – granice ovih perioda čine tri praznika Pashe. Prva Pasha je opisana u drugoj glavi, kada Gospod posećuje hram i izgoni trgovce iz njih (2. glava, 13-23) – (uzgred ovo izgnanje trgovaca se razlikuje od izgnanja koje je opisano kod drugih Jevanđelista, to jest, bilo ih je dva. U izgnanju koje je opisano kod apostola Jovana, Gospod pravi i bič od uzica što nam je i pokazatelj razlike). Za drugu Pashu, Gospod je iscelio raslabljenog u banji Vitezdi (5. glava, 1. stih). A treća Pasha je umnoženje hlebova, ovo je opisano u 6. glavi, 4 stih. Poslednja, četvrta je ona uoči koje je stradao. Kao što smo pominjali, po ovome znamo da je služenje Gospoda Isusa trajalo tri godine.

Samo Jevanđelje po Jovanu izgleda jednostavno, ali je vrlo duboko i veoma organizovano. Evo primera: na samom početku, sveti Jovan Preteča vidi Gospoda i govori: Gle, Jagnje Božije, tekst se nastavlja i čitalac skoro i da zaboravi na ovaj izraz. A onda, na samom kraju, 19. glava, 14. stih, Jovan piše o vremenu Hristovog stradanja: A beše petak uoči Pashe, oko šestoga časa. Hrišćanima je u njegovo vreme odmah bilo jasno na šta apostol misli, jer su se upravo u to vreme prinosila jagnjad na žrtvu za Pashu. Isto tako i za stih: Jer se ovo dogodi da se ispuni Pismo: Kost njegova neće se prelomiti (19. glava, 36. stih), jer pashalnim jaganjcima nisu smele da se lome kosti. To vidimo iz zapovesti proroka Mojseja, kada govori na koji način Izrailjci treba da slave Pashu: U istoj kući da se jede, da ne iznesete mesa od nje iz kuće, i kosti da joj ne prelomite. (2 Mojs. 12:46). Nama ovakve stvari promaknu, ali tada, u ono vreme, hrišćanima je odmah bilo jasno na šta misli apostol Jovan kada je pisao ove reči.

Upravo zato što je pisao poslednji, apostol Jovan preskače mnogo događaja iz života Gospoda, jer je sve to opisano u prethodnim Jevanđeljima. On ne govori o telesnom rođenju kao prethodna trojica Jevanđelista, ali u svom prologu, Jovan govori o večnom Bogu Logosu i Tajni ovaploćenja. Isto tako, nema ni opisa Isusovog Krštenja, nema reči ustanovljenja Tajne Pričešća (Ovo je Telo Moje i Pijte iz nje svi, ovo je Krv Moja novoga zaveta“). Ali zato on objašnjava duboki, bogoslovski smisao ovih Tajni – za Tajnu Krštenja u razgovoru sa Nikodimom u 3. glavi svog Jevanđelja, a za Tajnu Pričešća u 6. glavi, nakon čega su se kako apostol Jovan piše, mnogi od učenika sablaznili. Na taj način, u ovom Jevanđelju se nalazi bogoslovska osnova za liturgijski život novozavetne Crkve.

Takođe je zanimljivo da nema opisa isterivanja demona u Jevanđelju, opisano je samo sedam čuda, koja se nazivaju znamenjima. Prvo je na svadbi u Kani Galilejskoj, a poslednje je vaskrsenje četvorodnevnog Lazara. Što se tiče vaskrsenja Lazara, kod ostale trojice Jevanđelista se za ulazak Hristov u Jerusalim pominje samo da Ga je dočekao veliki broj ljudi, ali samo Jovan opisuje i zašto su Ga dočekali u tolikom broju: A svedočaše narod koji bješe s njim kada Lazara pozva iz groba i podiže ga iz mrtvih. Zbog toga Mu i iziđe narod u sretanje, jer ču da je On učinio ovo znamenje (Jn. 12:17-18).

Velika tema njegovog Jevanđelja je i ljubav. Apostol Jovan otkriva Boga kao Boga ljubavi. Apostol Jovan u svojoj poslanici direktno i govori: Bog je ljubav (1 Jn. 4:8). Upravo u Jevanđelju po Jovanu Isus govori: Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge. Neki na ovo mogu da kažu, dobro, i ranije je Gospod govorio o ljubavi prema bližnjem, zašto je ovo nova zapovest? Gospod to pokazuje nastavkom ovog stiha gde objašnjava na koji način da ljubimo bližnjeg: kao što Ja vas ljubih, da i vi ljubite jedni druge (Jn. 13:34), znači ne prostom prirodnom ljubavlju, već kao On, žrtvenom ljubavi.

Takođe, u Jevanđelju po Jovanu se jasno pokazuje kontrast: život i smrt, tama i svetlost, ovaj svet i onaj svet, istina i laž. Jedino u ovom Jevanđelju, Gospod govori na više mesta o Sebi, izgovara reči: Ja sam. Gospod govori: Ja sam vrata ovcama, Ja sam hleb života, Ja sam hleb koji siđe sa neba, Ja sam svetlost svetu, Ja sam Pastir dobri, Ja sam vaskrsenje i život, Ja sam put, istina i život, niko ne dolazi Ocu osim kroz Mene, Ja i Otac jedno smo.

Kada sve ovo znamo, istovremeno je i tužno i smešno kada čujete recimo ‘Jehovine svedoke’ ili muslimane kako puni sebe govore: ‘A gde je to Isus Sebe nazvao Bogom, pa da Mu verujemo?’ Pa ne postoje očiglednije izjave o sopstvenom Božanstvu nego ove koje sam sada naveo. Na stranu što i u svim ostalim Jevanđeljima postoje itekako očigledni dokazi da je Isus Bog. Jedino što oni žele jeste da se Isus izrazi tačno rečima koje oni žele da čuju. Mi bismo isto tako mogli da navodimo svoje ‘muzičke želje’ da tako kažem, tipa: ‘Verovaćemo u Alaha ako on kaže za sebe da je bog i da je Muhamed prorok, ali upravo onako kako mi želimo i nikako drugačije’. Međutim, tako ne rade ljudi koji žele da saznaju istinu.

Po rečima oca Danila Sisojeva, ako bi običan čovek rekao za sebe da je svetlost svetu ili da je put, istina i život, naše delo milosrđa bi bilo da odmah takvog čoveka, po hitnom postupku, smestimo na psihijatrijsko odeljenje. Gospod Isus prosto ne ostavlja mesta da se o Njemu misli bilo kako drugačije nego kao o Bogu i o Sinu Božijem.

* * * * * * *

Draga braćo i sestre, nadam se da vam je ovo zajedničko istraživanje lepote reči Božije bilo na duhovnu korist. Ovaj kurs je moj dar svim čitaocima ovog bloga. Ukoliko osetite želju i mogućnost da podržite moj dalji rad i pripremu novih sadržaja svojim dobrovoljnim prilogom, možete mi pisati na mejl.

Stanoje Stanković