Rekao bih umesto uvoda da odavno nisam pročitao kraći, iskreniji i tako jednostavno napisan tekst koji ovako duboko i precizno gađa u ono od čega stradamo gotovo svi mi danas. Ja ću mu se sigurno sa vremena na vreme vraćati da se podsetim velike istine o kojoj govori Ženja Luneževa.
*
„Ponekada mi se čini da je jedna od najsuptilnijih duhovnih zamki – naša sklonost da svetost učinimo idealnom, gotovo ne-ljudskom. U psihologiji postoji pojam – „bekstvo u duhovno“. Kada religiozni život i duhovne ideje postanu sredstvo da se ne suočavamo sa sopstvenom agresijom, bolom, zavišću, slabošću i ranjivošću. I preterana idealizacija svetih nam u tom izbegavanju odlično pomaže.
Čitamo Žitija, dela Otaca, gledamo ikone i postepeno prestajemo da u kanonizovanim ljudima vidimo – ljude. Počinje da nam se čini da je svetost – skoro pa odsustvo bilo čega ljudskog. Kao da tobože sveti ljudi nemaju ljutnju, sumnje, strasne želje, unutrašnju napetost. A borba, ako je i ima, onda je ona isključivo visokoduhovna i obavezno pobedonosna. Kao da je tobože svetitelj – čovek bez tamnih stanja i „loših“ osećanja. I tada se u nama rađa jedna neprimetna fantazija – da bismo bili bliže Bogu, moramo prestati da budemo ono što jesmo. Moramo prestati da osećamo „loše“.
U toj tački duhovni život može postati mrtav, lišen razvoja. Jer umesto nas, stvarnih i živih, pojavljuje se nedostižni idealni obraz, a uz njega neizbežan osećaj sopstvene ništavnosti i neadekvatnosti. Mi ne možemo prestati da osećamo. Pokušavajući to, mi zapravo pokušavamo da prestanemo da živimo – i počinjemo da potiskujemo.
Iz sve snage se trudimo da ne osećamo ljutnju i da „budemo smireni“, da ne osećamo bol, već da „prihvatamo“, ubeđujemo sebe da se zavist leči molitvom. Spolja to može ličiti na religiozni život. Iznutra se doživljava kao postepeni nestanak živog čoveka.
Čini mi se da svetost nije u odsustvu ljudskog, već put njegovog preobraženja, individuacije. Ne život bez ljutnje, nego sposobnost da se od nastale emocije ne raspadnemo i da je ne pratimo u našim postupcima. Ne odsustvo straha, nego iskrenost pred njim. Ne sterilna duša, već srce koje proživljava i podnosi različitu stvarnost. Sveti nisu bili manje živi i manje ljudi – naprotiv, bili su življi nego što mi to ponekad shvatamo.
U njima je bilo više istine, a samim tim i više ljudske složenosti i dubine. Njihov život se nije svodio na osećanja, ali ih nije ni poricao.
I možda zrela duhovnost počinje upravo u trenutku kada prestanemo da pokušavamo da budemo idealni, a time i „nečovečni“. Kada sebi dozvolimo da budemo protivrečni, da osećamo, da budemo ponekad ljuti, ponekad slabi i sve to donosimo u prostranstvo svoje vere, da stojimo pred Bogom takvi kakvi jesmo, ne skrivajući od Njega ono što nije primereno. Jer Bogu, izgleda, nije potrebna idealna slika, već živ čovek.
Kada znamo istinu o sebi i u toj istini budemo u stanju da gledamo na sebe sa prisustvujućom ljubavlju, prateći sebe na životnom putu, duhovni život prestaje da bude pokušaj bekstva naviše u fantazije o potencijalnoj svetosti, već postaje put ka unutra. Tamo gde bez iluzija stojimo pred Bogom takvi kakvi jesmo – u nemoći i ljubavi.“
Sa telegram kanala psihologa Ženje Luneževe
preveo Stanoje Stanković
KOMENTARI