Читајући литературу која је намењена монасима (често и узнапредовалим), хришћанин у свету помисли да може да се бави борбом са гресима на исти начин као и они. Да ли је тако, да ли иста правила важе и за нас у свету? Које су опасности у таквом испитивању себе? Свети Игњатије Брјанчанинов даје одговор.
„Не бих Вам саветовао да улазите у подробно и потанко претресање грехова и греховних особина Ваших. Саберите их све у један сасуд покајања и баците у бездан милосрђа Божјег. Потанко испитивање грехова својих не пристоји човеку, који води светски живот, оно ће га само бацити у униније, недоумицу, смућеност. Бог зна наше грехе, и ако ми будемо постојано прибегавали Њему у покајању, Он ће онда постепено исцелити саму греховност нашу, то јест греховне навике, својства срца. Грехе учињене речју, делом, стварањем помисли, треба изрећи на исповести оцу духовном, a у потанко претресање духовних особина, понављам, световни човек не треба да се упушта: то је замка коју је поставио ловитељ душа наших. А она се познаје по томе што изазива у нама смућеност и униније, мада је по спољашњости обучена у пријатан изглед добра. Потребно је то црно покривало за иноке, да покрију њиме зраке благодати који блистају из ума њиховог и срца. Потребно је то црно покривало за иноке већ узнапредовале, које виђење греховности своје не може да доведе до безнађа, већ их доводи само до смирења. Тако је некада носио покривало на блистајућем лицу свом Боговидилац Мојсеј.
Морамо признати, и то ће признање бити сасвим праведно, морамо признати, да се сви ми људи налазимо више или мање у самозаведености, да смо сви обманути, да сви носимо превару у себи. To је последица нашег пада, који се догодио примањем лажи за истину. Тако свагда падамо и сада. Зато је у нама таква непостојаност. Ујутру сам овакав, у подне другачији, после подне још другачији, и тако даље. Оба света утичу на мене, потчињен сам обома, сужањ сам код оба. Свет духова дејствује кроз помисли на осећања срца, свет вештаствени преко чула телесних. Оба маме на кушање забрањеног плода. Телесним чулима, виду, слуху, додиру тај плод се чини прекрасним. Помисао реч невидивог бића саветује, понавља: „Окуси, спознај!“. Привлачи радозналост, подстрекава таштину.
Разлеже се у души нашој глас заводника, глас који су чули, као први, наши прародитељи у рају, чује се, одјекује глас: „Бићете као богови“. Разлеже се и саблажњава, саблажњава и убија. Управо зато је људима дата нова врлина: „смирење“,дато је ново унутрашње делање: „покајање“. И делање и врлина заиста необични. Они су радикално супротни ономе путем чега смо пали. Покајањем се умртвљује погубни утицај чула телесних, а смирењем уништава високоумље, таштина, гордост житејска, једном речју, све што човека, просто речено, излуђује.
Па шта да се ради! Не треба бити узнемирен променама које наступају, као нечим необичним. Не треба се упуштати у потанко претресање грехова, него проводити живот у непрестаном покајању, сматрајући себе грешним у сваком погледу и верујући да ће милосрдни Господ сваког, ко само увиди греховност своју, примити у загрљај Свога милосрђа, у наручје спасења. Ту се не подразумевају греси смртни, за које Бог покајање прихвата само онда када човек остави смртни грех. Бављења пословима у дому и домаћинству веома су корисна: удаљавају од лењости и олакшавају уму његову невидљиву борбу. Борба против лењости узводи у велики подвиг, који је дозвољен само ономе ко је на њега принуђен околностима, или га је до њега довео Бог.
Благоразумност захтева да се не ступа у борбу која превазилази снаге, већ напротив, да се она по могућности олакша себи. Верујте Свемогућем Богу, уздајте се у Њега, живите трпељиво и постојано, живите у простоти, у покајању и смирењу, предајте се вољи Божјој, а када се деси да скренете с правог пута, поново се њиме упутите, и спасићете се“[1].
[1] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/5/#04
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
КОМЕНТАРИ