Још увек се међу верујућим људима може чути став да хришћанину психотерапеут није потребан – ту је молитва, Јеванђеље, дела светих отаца, исповест, разговор са свештеником. Ако човек озбиљно живи црквеним животом, чему му онда још и психотерапеут који ће га питати о детињству, родитељима, осећањима, некаквим унутрашњим обрасцима? Зар све одговоре већ немамо у Цркви?
На теоријском нивоу овај став делује сасвим логично. Јеванђеље заиста открива истину о човеку, молитва нас повезује са Богом, а искуство светих Отаца садржи дубоко познавање душе. Проблем је у томе што између истине која је пред нама и наше способности да је разумемо стоји читав живот који смо до тада проживели. Јеванђеље не читамо као да смо празан лист папира. Молитви не приступамо без претходног искуства. Ни речи светих Отаца у нас не улазе као у неки чист, неутралан простор.
Хајде да замислимо човека који је одрастао уз родитеље – строге, хладне, стално незадовољне. Шта год да уради, могло је боље; кад погреши, следи казна, а кад уради нешто добро, то се подразумева. Такав човек временом научи да љубав није нешто што се прима, него награда коју мора да заслужи. Кад касније дође у Цркву и чује да је Бог Отац, разумом прихвата ту реченицу, а у дубини и даље очекује исто што је очекивао од родитеља – строгост, незадовољство, пажњу усмерену пре свега на грешке. Колико год се молио, постио, трудио, у себи ће чути познати глас да није довољно добар и да ће на крају бити одбачен. Молиће се не зато што жели заједницу са Богом, него зато што се плаши последица ако прескочи молитву; чак ће и покајање лако постати наставак старог самокажњавања.
Знамо сви, надам се, да хришћанство, не почиње од идеје да човек најпре мора да се поправи како би га Бог прихватио. Бог човека прима оваквог какав јесте, а затим га позива и помаже му да се мења. Ту разговор са добрим психотерапеутом може бити важан, јер помаже човеку да раздвоји лик Бога од слике коју је понео из односа са родитељима. Психотерапеут му не доказује да Бог постоји нити га учи да верује, али му може помоћи да схвати зашто у Богу непрестано види строгог родитеља, зашто очекује казну, зашто му је тешко да поверује да може бити вољен и онда кад није савршен. То је, каже игуман Нектарије у једном разговору о вери и психотерапији, разлика коју психотерапија понекад открива боље него дуг низ побожних утешних речи: психотерапија не открива Бога, али помаже да видимо шта нас спречава да Га доживимо на здрав начин.
Ми смо навикли да свако снажно осећање кривице тумачимо као знак живе савести, међутим, кривица и покајање нису исто. Покајање подразумева да човек види шта је погрешно урадио, преузме одговорност, затражи опроштај и покуша да промени начин живота. У њему може бити бола и стида, али постоји и кретање напред – хришћанско покајање никад не одваја истину о греху од истине о Божјој милости. Нездраво осећање кривице функционише другачије: човек се непрестано враћа ономе што је погрешио, не да би нешто научио, него зато што не уме да престане да кажњава себе. Таква молитва може бити дуга, емотивна, пуна речи о недостојности, а да човека уопште не приближи Богу — он не стоји пред Богом као неко ко тражи опроштај, него кружи око себе и сопственог осећања да је непоправљиво лош.
Читаво хришћанство, међутим, говори супротно: све може да се промени ако човек жели да се врати Богу. Господ не одбацује онога ко Му долази, нити га заувек заробљава у најгори поступак који је учинио — управо као отац који, док је син још далеко, трчи сину у сусрет (Лк. 15:20). Ако нас молитва стално враћа само у кривицу и страх, вреди да се запитамо да ли пред Богом заиста стојимо са покајањем, или у молитви само настављамо стари образац самокажњавања.
Ни свете Оце не читамо сами по себи — читамо их оним искуством, страховима и ранама које већ носимо. Дубок и духовно здрав текст може бити погрешно схваћен ако му приступимо тражећи потврду да смо безвредни. „Лествица“ светог Јована Лествичника, књига настала у монашком окружењу, описује озбиљан пут духовне борбе; човек испуњен страхом из ње лако издвоји само најстроже делове, упореди себе са монасима који су живели у сасвим другим условима и закључи да за њега нема наде. Оно што је написано да га покрене на смирење управо постаје разлог да упадне у очајање. Проблем није у „Лествици“, као што није ни у Јеванђељу, молитви или посту – него у начину на који то примамо.
Ово не значи да без психотерапије више не можемо бити хришћани – има људи довољно психолошки зрелих да своје проблеме решавају кроз молитву, разговор и сопствени рад. Али ако годинама понављамо исти образац, ако нас страх, кривица или породична рана озбиљно нарушавају у односима и у молитви, нема много смисла да доказујемо своју веру одбијањем помоћи која нам је доступна.
Древни учитељи Цркве нису постали хришћани захваљујући Платону или Аристотелу, али им је познавање античке мисли помогло да јасније формулишу богословске истине. Нешто слично важи и за психотерапију: она нам не открива Бога, али нам даје језик којим препознајемо потискивање, преношење искуства с родитеља на Бога, нездраву кривицу, страх од блискости. Треба, наравно, да будемо обазриви — интернет је пун курсева и „пакета“ који обећавају да ће нам за неколико корака променити живот и који нас, уместо да нас ослободе, само учине зависним од следећег програма. Добар психотерапеут ради супротно: помаже човеку да постане способнији да самостално живи. Са психотерапеут проводимо ограничено време – са собом остајемо читавог живота.
Из истог разлога свештеник и психотерапеут не могу једноставно да замене један другог. Свештеник служи Литургију, исповеда, проповеда Јеванђеље и помаже човеку у односу са Богом; психотерапеут са нама на начину на који доживљавамо себе, друге и свет. Те области могу да сарађују, али их не треба мешати – психотерапеут не треба да се представља као духовник, нити је сваки свештеник оспособљен да лечи трауме или сложене породичне односе. Мудрост није у томе да једна страна докаже да друга није потребна, него да свако зна границе свог знања.
Постоји и супротан страх: шта ако се верујући човек толико одушеви психотерапијом да постепено изгуби интересовање за веру и Цркву? Такви случајеви заиста постоје, али у већини њих психотерапија није заменила жив однос са Христом, него улогу коју је религија до тада имала у човековом животу. Неко долази у Цркву зато што жели да реши породични проблем, нађе посао, оздрави. Бог и светитељи неприметно постају стручњаци за наше свакодневне потребе, па се молитва претвара у начин да добијемо оно што нам је потребно. Док помоћ стиже, човек остаје у Цркви; кад пронађе други метод који му делује брже, само мења средство. И однос према светитељима понекад сводимо на то за коју је област ко „задужен“ — једном се молимо за посао, другом за здравље, што само по себи није погрешно, јер је природно да тражимо помоћ и у свакодневним потребама. Проблем почиње онда када личност светитеља и његов однос са Христом потпуно нестану из нашег видокруга и остане нам само очекивање да што пре реши наш проблем.
Још је озбиљније када на исти начин доживљавамо Бога. Ако је вера за нас само користан систем за постизање психолошке стабилности или породичне среће, лако ће је заменити неки други систем чим понуди убедљивији резултат. Али ако је у средишту нашег живота Христос и лични однос с Њим, психологија ту нема шта да замени – она нам не може понудити Христа, вечност, нити смисао који из тог односа долази.
Може да нам помогне да будемо стабилнији, да боље разумемо себе, да превазиђемо страхове и градимо здравије односе. Све је то важно, али није исто што и спасење.
Право питање, дакле, није да ли вернику „треба“ или „не треба“ психотерапеут, као да постоји један одговор за све људе. Боље је да се запитамо да ли у нашем животу постоји проблем који годинама понављамо, који нарушава наше односе, молитву и слику Бога, а који до сада нисмо успели да разрешимо.
Ако постоји, одлазак психотерапеуту није признање да су вера и Црква недовољне, него прихватање да човек није само духовно биће и да понекад мора да потражи помоћ управо на оном нивоу на коме је повређен. Добра психотерапија човеку не одузима Бога, слободу и одговорност – помаже му да јасније види себе. А кад човек престане да Бога посматра кроз страхове, кривицу и старе породичне обрасце, лакше му постаје да Га препозна онаквог каквим нам се открива у Христу.
Станоје Станковић
Фото: Snoop_Inc / Pixabay
