У одломку који ћете прочитати у наставку мене највише поражава искреност и једноставност у односима између хришћана. Нико није покушавао да „глуми“ неку специјалну побожност, већ је овај свети епископ коме не знамо име, када је пао у грех, имао довољно части, искрености и поштовања према свом чину, да је био спреман да се одрекне епископске катедре. Управо то ми је остало у памћењу – свест о високом хришћанском достојанству и спремност за искрено покајање, какве год то последице носило по нас…
*
„У једном граду био је епископ који је, по ђавољем наговору, једном пао у смртни грех. Горко се покајао због свог пада и, да би добио опроштај, учинио је следеће: када се у цркви окупило много људи, изашао је на средину храма и пред свима јавно исповедио свој грех. Потом је, сматрајући се из дубоке понизности недостојним епископске службе, скинуо са себе омофор, ставио га на олтар и рекао народу: „Опростите ми, браћо, више не могу да вам будем епископ.“
Видећи велико смирење и покајање свог пастира, сви присутни у цркви заплакали су и повикали: „Нека његов грех падне на нас, оче, само нас немој лишити свог пастирства!“ Дуго су га молили да остане с њима. Попуштајући, с једне стране, молбама свог народа, а с друге желећи да се некако искупи пред Богом, епископ је најзад рекао: „Ако већ хоћете да останем, учинићу то, али под једним условом: да ми дате реч да ћете без поговора извршити оно што вам сада заповедим.“
Сви су дали реч. Тада је епископ наредио да се затворе црквена врата и рекао: „Знајте да нико од вас неће имати удела код Бога ако ме сада не прегази својим ногама.“ Затим је легао ничице на земљу. Сви су се ужаснули, али нису смели да погазе дату реч и, плашећи се његове опомене, почели су да прелазе преко њега. Када је и последњи човек који је био у цркви прешао преко њега, зачуо се глас с неба: „Због његовог великог смирења опростио сам му грех.“ Сви су чули тај глас и прославили Бога.“[1]
[1] https://azbyka.ru/otechnik/Viktor_Gurev/prolog-v-pouchenijah-na-kazhdyj-den-goda/6
Slava Bogu