U odlomku koji ćete pročitati u nastavku mene najviše poražava iskrenost i jednostavnost u odnosima između hrišćana. Niko nije pokušavao da „glumi“ neku specijalnu pobožnost, već je ovaj sveti episkop kome ne znamo ime, kada je pao u greh, imao dovoljno časti, iskrenosti i poštovanja prema svom činu, da je bio spreman da se odrekne episkopske katedre. Upravo to mi je ostalo u pamćenju – svest o visokom hrišćanskom dostojanstvu i spremnost za iskreno pokajanje, kakve god to posledice nosilo po nas…
*
„U jednom gradu bio je episkop koji je, po đavoljem nagovoru, jednom pao u smrtni greh. Gorko se pokajao zbog svog pada i, da bi dobio oproštaj, učinio je sledeće: kada se u crkvi okupilo mnogo ljudi, izašao je na sredinu hrama i pred svima javno ispovedio svoj greh. Potom je, smatrajući se iz duboke poniznosti nedostojnim episkopske službe, skinuo sa sebe omofor, stavio ga na oltar i rekao narodu: „Oprostite mi, braćo, više ne mogu da vam budem episkop.“
Videći veliko smirenje i pokajanje svog pastira, svi prisutni u crkvi zaplakali su i povikali: „Neka njegov greh padne na nas, oče, samo nas nemoj lišiti svog pastirstva!“ Dugo su ga molili da ostane s njima. Popuštajući, s jedne strane, molbama svog naroda, a s druge želeći da se nekako iskupi pred Bogom, episkop je najzad rekao: „Ako već hoćete da ostanem, učiniću to, ali pod jednim uslovom: da mi date reč da ćete bez pogovora izvršiti ono što vam sada zapovedim.“
Svi su dali reč. Tada je episkop naredio da se zatvore crkvena vrata i rekao: „Znajte da niko od vas neće imati udela kod Boga ako me sada ne pregazi svojim nogama.“ Zatim je legao ničice na zemlju. Svi su se užasnuli, ali nisu smeli da pogaze datu reč i, plašeći se njegove opomene, počeli su da prelaze preko njega. Kada je i poslednji čovek koji je bio u crkvi prešao preko njega, začuo se glas s neba: „Zbog njegovog velikog smirenja oprostio sam mu greh.“ Svi su čuli taj glas i proslavili Boga.“[1]
[1] https://azbyka.ru/otechnik/Viktor_Gurev/prolog-v-pouchenijah-na-kazhdyj-den-goda/6
Slava Bogu