Прочитајте одлично размишљање о једном феномену који нам врло често измиче из наше пажње, а веома је важан. Још један драгоцени психолошки савет за наш духовни живот из пера игумана Нектарија Морозова.
*
Огромна грешка коју допушта мноштво људи, нажалост, допушта – у центар свог религиозног живота постављају не своје односе са Богом, већ… себе саме, са својим гресима, недостацима, слабостима.
Ово се дешава када човек много више размишља о ономе што може да га одвоји од живота са Богом, неголи о Самом Богу. Мисли о ономе што у њему самом није достојно вечног живота више него о љубави и милости Божијој. О својим страстима – више него о томе колико је Господ близак свакоме од нас.
И као резултат – живот таквог хришћанина постаје мрачан, без радости, испуњен страхом и чамотињом (унинијем).
Зашто? Зато што у нама самима нема светлости, нема топлине, нема пуноће живота. Нема у нама и онога што може да нас спаси. Све то долази од Бога и управо у Богу. Међутим, фокусирајући се на себе, чак и под племенитим предлогом покајања, самоукоревања, смиреномудрености, а заборављајући притом на Бога, ми се невољно затварамо у кругу нашег несавршенства који нас плаши, a који може да разори само Божија љубав.
Међутим, да би се то догодило, потребно је да свим срцем верујемо у ову љубав, да се надахњујемо њоме, да у њој налазимо силу и све што је потребно да бисмо постали бољи, мењајући се и кроз то се приближавајући Богу.
Не, колико год за нас била важна пажња усмерена на наш унутрашњи свет, самоиспитивање – у центру нашег религиозног живота треба да буде управо Господ, а не ми сами.
КОМЕНТАРИ