Pročitajte odlično razmišljanje o jednom fenomenu koji nam vrlo često izmiče iz naše pažnje, a veoma je važan. Još jedan dragoceni psihološki savet za naš duhovni život iz pera igumana Nektarija Morozova.
*
Ogromna greška koju dopušta mnoštvo ljudi, nažalost, dopušta – u centar svog religioznog života postavljaju ne svoje odnose sa Bogom, već… sebe same, sa svojim gresima, nedostacima, slabostima.
Ovo se dešava kada čovek mnogo više razmišlja o onome što može da ga odvoji od života sa Bogom, negoli o Samom Bogu. Misli o onome što u njemu samom nije dostojno večnog života više nego o ljubavi i milosti Božijoj. O svojim strastima – više nego o tome koliko je Gospod blizak svakome od nas.
I kao rezultat – život takvog hrišćanina postaje mračan, bez radosti, ispunjen strahom i čamotinjom (uninijem).
Zašto? Zato što u nama samima nema svetlosti, nema topline, nema punoće života. Nema u nama i onoga što može da nas spasi. Sve to dolazi od Boga i upravo u Bogu. Međutim, fokusirajući se na sebe, čak i pod plemenitim predlogom pokajanja, samoukorevanja, smirenomudrenosti, a zaboravljajući pritom na Boga, mi se nevoljno zatvaramo u krugu našeg nesavršenstva koji nas plaši, a koji može da razori samo Božija ljubav.
Međutim, da bi se to dogodilo, potrebno je da svim srcem verujemo u ovu ljubav, da se nadahnjujemo njome, da u njoj nalazimo silu i sve što je potrebno da bismo postali bolji, menjajući se i kroz to se približavajući Bogu.
Ne, koliko god za nas bila važna pažnja usmerena na naš unutrašnji svet, samoispitivanje – u centru našeg religioznog života treba da bude upravo Gospod, a ne mi sami.
KOMENTARI