Постоји много случајева када хришћанин жели да што пре достигне узвишена духовна стања о којима је слушао од других или је и сам прочитао. У најбољој намери почиње своју библиотеку да попуњава делима као што је Добротољубље, рецимо. Да ли хришћанин који живи у свету треба да чита монашку литературу? Да ли можемо да применимо савете који су за монахе живећи у свету?
Свети Игњатије Брјанчанинов објашњава: „Настојте да читате књиге Светих Отаца које одговарају Вашем начину живота, да бисте могли не само да се дивите отачким списима и да се наслађујете читајући их, но и да бисте могли да их примењујете у стварности. Хришћанин који живи у свету треба да чита дела великих светитеља који су писали за народ, који су учили световним врлинама хришћанским што пристоје онима који проводе живот занимајући се материјалним стварима. Другачије је штиво за иноке у општежићу: они треба да читају Свете Оце који су написали поуке за тај начин живота. A већ је другачије читање за безмолвнике (молитвене тиховатеље) и отшелнике. Учење врлина које не одговарају начину живота чини живот бесплодним. И живот се траћи узалуд, а врлине пропадају, душа не може дуго да их задржи код себе, мора ускоро да их напусти, јер оне не одговарају његовим могућностима.
Такво упражњавање узвишених врлина које превазилазе снаге и способности неретко повређује душу неисцељиво, растројава је за дуже време, понекад за сав живот, чини је неспособном за подвиг побожности. Господ је заповедио да се „вино ново“, то јест узвишене врлине и подвизи, „уливају у мехове нове“, то јест да се препуштају подвижницима који су већ сазрели у побожном подвигу, који су обновљени и просвећени благодаћу. Он је забранио да се улива вино ново у мехове старе, да се поправља стара хаљина новом закрпом. Немојте мислити да ће Вам узвишени подвиг, за који Ваша душа још није сазрела, помоћи. Не, он ће Вас пре растројити. Треба да га оставите, a у души Вашој ће се јавити униније, безнађе, помраченост, окорелост. У таквом расположењу Ви ћете себи допустити већа нарушавања закона Божјег, него што су била она у која сте западали раније. „Нико не меће нову закрпу на стару хаљину, јер ће од тога гора рупа бити“.
И за све иноке уопште и за хришћане који живе у свету, најкорисније штиво је Нови завет, а нарочито Јеванђеље. Али њега треба читати са смирењем, не дозвољавајући себи сопствена тумачења, већ се руководећи тумачењем Цркве.“[1]
Пратећи савет Светитеља, јасно нам је да пре свега треба да читамо дела светих Николаја Жичког, Јустина Ћелијског, Игњатија Брјанчанинова, Теофана Затворника, оптинских Стараца, Теофилакта Охридског, Јована Златоустог – суштински, Светитеља који су писали за нас који живимо у свету, имамо породице.
[1] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/5/#24
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
КОМЕНТАРИ