Превео сам још један врло вредан савет игумана Нектарија Морозова, човека који поред духовног руковођења, обраћа пажњу као искусни психолог и на важност нашег душевног рада на себи. У наставку можете да прочитате једно од његових размишљања са ауторовог Телеграм канала.
*
„На саветовању ми већ добро позната млада жена говори о томе да је изненада постала свесна чињенице: одувек се према себи самој обраћала јако строго, чак сурово. А сасвим недавно је ухватила себе да је почела да говори са собом другачије, нежније.
Често говорим: крајње важно је односити се правилно према себи – не одбацивати себе, не грдити себе, не обесцењивати, не подвргавати непрестаној и деструктивној критици, не сматрати да узалудно постојимо, итд., итд. Јер, поступајући на тај начин, буквално разарамо себе и свој живот. Осим тога, показујемо страшну незахвалност у односу према Богу: Он нам је дао нас саме и ми треба да Му будемо захвални због тога. Ова мисао није уобичајена, али је потпуно логична и истинита.
Да, много тога у нама захтева исправљање, захтева рад на себи. Међутим, не смемо себе да гледамо искључиво као скуп недостатака и порока, грехова и страсти, игноришући притом све оно добро што је Господ, наравно, поставио у нама. Јер се ни по чему неће разликовати од неразумног слуге који је закопао добијени талант, а затим га принео доневши га из земље свом господару.
Не може се добити од човека ништа добро, непрестано га грдећи, третирајући га као „наградама“ ћушкама и шамарима. Делујући тако могуће је само угушити човекову вољу или супротно томе, довести га у стање озлобљености. У сваком случају – нећемо открити његов потенцијал.
Исто ово је тачно и у односу на нас саме. Зато чак и ако смо навикли на то, ако је неко у детињству поступао са нама управо на тај начин или се из неких других разлога формирао сличан однос према себи, ако смо почели себе да грдимо и третирамо тако – такав однос и такав стил обраћања према себи треба одмах мењати.
Како? Пре свега – размислити о свему овоме горенаписаном, о томе да значај доброг (то јест, замисли Божије о нама) превазилази значај оног лошег. А затим кренути примером моје саговорнице: проанализирати како управо ви разговарате са собом, почети са топлијим, нежнијим односом, на крају, са љубављу.
Верујте ми: сами ћете себи бити захвални због тога. И људи око вас такође. Јер промене које ће се догодити у вама, утицаће најпозитивније и на њих саме (Ако, наравно, људи који су око вас нису управо они који су вас научили да будете прекомерно строги према себи. Међутим, чак и у таквом случају, ваше промене ће и њима користити).“
КОМЕНТАРИ