Psihologija je danas veoma popularna, kao nekada antička filosofija u drevnosti, vremenima velikih Otaca Crkve. U poslednje vreme psihologija je sve više prisutna, psihoterapija ne predstavlja nešto egzotično, sve više ljudi se obraća za psihološku pomoć.
Kako hrišćani gledaju na nju? Zavisi koga pitate. Skoro svi znaju za nekoga iz Crkve ko ima otpor prema psihologiji, u smislu da je prisutan (rigidan) stav da čovek koji veruje u Boga nema nikakve koristi od nje, da psihologija ne može ništa da pruži, ali itekako može da naškodi. „Nama je potreban samo duhovni život, samo post i molitva“, pomoću podviga se rešavaju svi problemi: duhovni, duševni i telesni.
Evo jednog argumenta u korist psihološkog rada za ljude koji veruju u Gospoda Isusa kao tema za razmišljanje.
Mnogo nas je nažalost odrastalo u uslovima koji su bili daleko od idealnog (nekada prosto i normalnog) i kroz sve to stekli smo i razvili različite duševne nemoći. Sa svim tim nemoćima smo došli u hram. Zabluda je da smo mi „prazan list hartije“ na kome, nakon okretanja ka Bogu, piše jedino vera u Boga. Kao da ne postoji ništa iz prethodnog perioda što ne može da utiče na naš odnos prema Bogu.
Čovek će na Boga gledati u zavisnosti na način na koji je vaspitavan i podizan u svojoj porodici. Ako smo osetili strogo vaspitavanje, bez pokazivanja ljubavi, ako se nije vodilo računa o našim osećanjima i potrebama, ako je dete ponižavano ili trpelo nasilje od strane roditelja, vrlo je verovatno, skoro sigurno da će ono takav odnos projektovati (preneti) na Boga.
Bog za takvu osobu neće biti Bog Ljubavi Kome je ona takva kakva jeste, sa svim njenim nemoćima, draga i dragocena – sama po sebi. Bog će za takvu osobu biti isključivo strogi i pravedni Sudija koji samo čeka da grešku da bi odmah usledila kazna. U takvoj situaciji čovek u odnosu sa Bogom mora neprestano da zaslužuje ljubav i pomilovanje. Isto kao i tokom svog odrastanja.
Osobi koja je tako vaspitavana i podizana prosto nije jasno zašto bi nju Bog voleo, zašto bi je poštovao? Na žalost, vrlo dobro može da razume, da oseti iz dubine svog bića, da će biti kažnjena ako učini neki greh, bez saosećanja i samilosti.
Ove „naočare“ koje smo stavili u detinjstvu (ili tačnije, koje su nam stavili drugi), kojima gledamo na Boga i na svet oko sebe je jako teško skinuti samostalno, jer prečesto nismo ni svesni da ih nosimo. Ali kao što se i svako drvo prepoznaje po svom rodu, tako se prepoznaju i plodovi ovakvog pogleda na Boga. Uznemirenost, odsustvo duševnog mira, fiksiranost na grehe i prestupe, odsustvo bilo kakve radosti, strah i iščekivanje kazne…
Ovaj za nas veoma često nevidljivi ali vrlo osetni uticaj iz detinjstva u stanju je da prilično utiče na naš duhovni život. Recimo, osoba može mnogo puta da ide da se ispoveda, a da ipak sa ispovesti odlazi sa nejasnim osećanjem krivice i neuverenosti da su joj gresi zaista oprošteni i izbrisani… I onda prekoreva sebe za maloverje, pojačavajući sebi krivicu zato što je loš hrišćanin ili hrišćanka. A uopšte se ne radi o tome…
Kada u nekom trenutku čoveku ovakav život postane pretežak, tu psiholog koji veruje u Boga, koji se i sam trudi da vodi (zdrav) duhovni život – može da pomogne. Može da pomogne tako što će zajedno sa čovekom, pažljivo i saosećajno potražiti uzroke za takav pogled na svet i na Boga. Zajedno će raditi na tome da se postepeno takav pogled promeni, da se naučimo nečem novom, da pružimo sebi ono što nam nedostaje: ljubav, saosećanje, podrška i strpljenje. I tek kroz put ka sebi, možemo doći do istinskog kontakta sa Bogom Koji jeste ljubav, Koji voli sve ljude (pa i nas same, verovali mi to ili ne).
Psiholog sa hrišćanskom verom i uverenjima, može pomoći ljudima koji veruju u Boga, da kroz sebe, kroz rad na sebi, dođu prvo do pravog kontakta sa sobom, a onda nakon toga i paralelno sa tim, krenu da grade iskreniji i radosniji odnos sa Bogom.
KOMENTARI