Pitanje „ličnih granica“ je nešto na šta se veoma obraća pažnja u psihologiji.
Ovaj konkretni termin se ne sreće u duhovnoj literaturi. U njoj se sa druge strane govori o tome da je potrebno da se ustupa i popušta drugome, zato što je zapovest da polažemo život za bližnje. Kako onda pravilno postupiti?
Mislim da je pitanje ličnih granica važno osobama koje su zbog načina na koji su vaspitavane i kako su odrastale, naučile da po svaku cenu, u svakoj situaciji, skoro kao uslovni refleks, drugima daju prednost, ugađaju drugima bez obzira na to kako se osećaju, da li su njihove potrebe zanemarene ili ne, itd.
Duboko u nama često postoji uverenje da nismo dovoljno vredni i da jedino na goreopisani način zaslužujemo da postojimo, da nas drugi vole i da vredimo kao ljudska bića. Još kada pročitamo u Jevanđelju da je potrebno da se okrene drugi obraz i polaže život za bližnje, onda je to „potvrda“ da je jedino tako ispravno i pravilno. Međutim, nešto u nama se buni, nešto u nama nije zadovoljno iako tako živimo jako dugo. Prosto, nismo zadovoljni i srećni.
Naše lične granice treba da razumemo kao mesto gde se završavamo mi i gde počinje druga osoba. Recimo, ako neko radi nešto što nama ne prija, potpuno je normalno da tražimo da prestane sa tim. Drugo je pitanje je da li to umemo, da li smo se naučili tome, ali mislim da je za početak dovoljno da postanemo svesni da kao što drugi imaju pravo da ih poštujemo i vodimo računa o njihovim osećanjima, potrebama i željama, isto tako i mi imamo ista takva prava.
Što se tiče okretanja obraza iz Jevanđelja, blaženi Avgustin je pisao da ovu jevanđelsku zapovest ne treba shvatati kao jasno i nedvosmisleno rukovodstvo za postupanje u svim situacijama, već kao poziv našem umu da bude spreman da postupi tako, ako bude umesno i korisno u toj konkretnoj situaciji. Setite se da Hristos uoči Svog stradanja, kada Ga je udario sluga na sudu kod Kajafe, nije okrenuo drugi obraz već mu se suprotstavio. Samim tim je Gospod Isus pokazao da nije sve tako jednostavno i da nam je rasuđivanje neophodno.
Važan hrišćanski putokaz ka očuvanju svojih granica i istovremeno poštovanja svog bližnjeg treba tražiti u postupku koji bi bio koristan za obe strane u situaciji. Uvek sa rasuđivanjem. Potrebno je da procenimo sa kojom namerom i motivom neko tako postupa u odnosu prema nama. Nekada je potrebno čoveka staviti na svoje mesto, nekada je potrebno da mu se obratimo sa razumevanjem i nežno, a nekada prosto da prećutimo. Mislim da je naš put u težnji da čuvamo sebe i svoje granice, ali da se trudimo da time ne narušimo tuđe. Da govorimo čvrsto i jasno o osećanjima koja nam izaziva ponašanje druge osobe, ali bez obuzetosti ljutnjom.
Svetitelj Neofit Ljubimov je vrlo detaljno razmatrao ovu dilemu: „Zar sve ono što rade naši bližnji na moju materijalnu štetu, sve ono što se negativno odražava na moj umni i moralni razvoj: svaka laž, nepravda, uvreda, kleveta, itd. – mi treba da trpimo sa savršenom hladnokrvnošću i hrišćanskim trpljenjem? Da ne kažemo ni reč, niti da se na delu suprotstavimo zlu koje se širi među ljudima, našim bližnjima sa kojima živimo i sa kojima smo u kontaktu? Istina, Hristos Spasitelj je zapovedio Svojim sledbenicima da se ne protive zlu; međutim, ovo Njegovo učenje ne sme da se shvata bezuslovno. Hristos nije zahtevao od ljudi apsolutno neprotivljenje zlom čoveku u svim životnim situacijama, jer sa takvim učenjem bi bilo u protivrečnosti moralno osećanje, pravda i istina, zakoni božanski i ljudski…
Instinkt samoočuvanja svakog čoveka – kao zakon prirode – uporno od nas zahteva da ne podvrgavamo sebe dobrovoljnom ponižavanju i nasilju od strane zlih ljudi… Ovaj instinkt nalaže na nas dužnost očuvanja zdravlja i časti i našeg bližnjeg. Po zapovesti Gospodnjoj, mi treba da ga ljubimo kao sebe same i pomažemo mu, koliko od nas samih zavisi, u ispunjenju božanskih i ljudskih zakona, dobrih dela i čistih stremljenja… Postoje ljudi koji, da tako kažem, imaju sve veći apetit što više jedu; njihova zloba postaje snažnija što više hrane nalaze u ljudskom tolerisanju i što manje nailaze na otpor svojim nečovečnim instinktima. Ne protiviti se takvim ljudima znači isto što i razvijati plemenitost u krvožednom vuku, uručujući taj zadatak slabom jagnjetu. Zar je moguće osloniti se na poštenje takvih ljudi, kada se u njima ne može videti ni strah Božiji, niti dejstvo čiste savesti? Oni, budući nesposobni da shvate vašu hrišćansku nezlobivost, iz vašeg odsustva suprotstavljanja će izvući sve moguće pogodnosti za sebe, pretvoriće vas u svoje robove, životinje bez prava glasa, primorati da zaboravite na svoja ljudska prava, dostojanstvo i uzvišeno naznačenje…
Pogrešno je nazivati hrišćanskom krotošću ponašanje kada ne obraćamo nikakvu pažnju na prestupe koji se čine protiv nas; suprotno tome, u pitanju je egoistično izbegavanje ili ravnodušnost koja nije pohvalna. Trpljenje čoveka može da ima granice i treba da postoji sve dok vidimo da u odnosu našeg bližnjeg prema nama mi ne trpimo štetu. Pokazivanje hrišćanske nezlobivosti može da bude prikladno i ima moralnu korist samo onda kada čovek koji nas je uvredio ima manje ili više razvijeno moralno osećanje“[1].
[1] https://azbyka.ru/otechnik/Neofit-Lyubimov/beseda-o-lyubvi-k-blizhnemu-i-nesoprotivlenii-zlomu-cheloveku/
KOMENTARI