Питање „личних граница“ је нешто на шта се веома обраћа пажња у психологији.
Овај конкретни термин се не среће у духовној литератури. У њој се са друге стране говори о томе да је потребно да се уступа и попушта другоме, зато што је заповест да полажемо живот за ближње. Како онда правилно поступити?
Мислим да је питање личних граница важно особама које су због начина на који су васпитаване и како су одрастале, научиле да по сваку цену, у свакој ситуацији, скоро као условни рефлекс, другима дају предност, угађају другима без обзира на то како се осећају, да ли су њихове потребе занемарене или не, итд.
Дубоко у нама често постоји уверење да нисмо довољно вредни и да једино на гореописани начин заслужујемо да постојимо, да нас други воле и да вредимо као људска бића. Још када прочитамо у Јеванђељу да је потребно да се окрене други образ и полаже живот за ближње, онда је то „потврда“ да је једино тако исправно и правилно. Међутим, нешто у нама се буни, нешто у нама није задовољно иако тако живимо јако дуго. Просто, нисмо задовољни и срећни.
Наше личне границе треба да разумемо као место где се завршавамо ми и где почиње друга особа. Рецимо, ако неко ради нешто што нама не прија, потпуно је нормално да тражимо да престане са тим. Друго је питање је да ли то умемо, да ли смо се научили томе, али мислим да је за почетак довољно да постанемо свесни да као што други имају право да их поштујемо и водимо рачуна о њиховим осећањима, потребама и жељама, исто тако и ми имамо иста таква права.
Што се тиче окретања образа из Јеванђеља, блажени Августин је писао да ову јеванђелску заповест не треба схватати као јасно и недвосмислено руководство за поступање у свим ситуацијама, већ као позив нашем уму да буде спреман да поступи тако, ако буде умесно и корисно у тој конкретној ситуацији. Сетите се да Христос уочи Свог страдања, када Га је ударио слуга на суду код Кајафе, није окренуо други образ већ му се супротставио. Самим тим је Господ Исус показао да није све тако једноставно и да нам је расуђивање неопходно.
Важан хришћански путоказ ка очувању својих граница и истовремено поштовања свог ближњег треба тражити у поступку који би био користан за обе стране у ситуацији. Увек са расуђивањем. Потребно је да проценимо са којом намером и мотивом неко тако поступа у односу према нама. Некада је потребно човека ставити на своје место, некада је потребно да му се обратимо са разумевањем и нежно, а некада просто да прећутимо. Мислим да је наш пут у тежњи да чувамо себе и своје границе, али да се трудимо да тиме не нарушимо туђе. Да говоримо чврсто и јасно о осећањима која нам изазива понашање друге особе, али без обузетости љутњом.
Светитељ Неофит Љубимов је врло детаљно разматрао ову дилему: „Зар све оно што раде наши ближњи на моју материјалну штету, све оно што се негативно одражава на мој умни и морални развој: свака лаж, неправда, увреда, клевета, итд. – ми треба да трпимо са савршеном хладнокрвношћу и хришћанским трпљењем? Да не кажемо ни реч, нити да се на делу супротставимо злу које се шири међу људима, нашим ближњима са којима живимо и са којима смо у контакту? Истина, Христос Спаситељ је заповедио Својим следбеницима да се не противе злу; међутим, ово Његово учење не сме да се схвата безусловно. Христос није захтевао од људи апсолутно непротивљење злом човеку у свим животним ситуацијама, јер са таквим учењем би било у противречности морално осећање, правда и истина, закони божански и људски…
Инстинкт самоочувања сваког човека – као закон природе – упорно од нас захтева да не подвргавамо себе добровољном понижавању и насиљу од стране злих људи… Овај инстинкт налаже на нас дужност очувања здравља и части и нашег ближњег. По заповести Господњој, ми треба да га љубимо као себе саме и помажемо му, колико од нас самих зависи, у испуњењу божанских и људских закона, добрих дела и чистих стремљења… Постоје људи који, да тако кажем, имају све већи апетит што више једу; њихова злоба постаје снажнија што више хране налазе у људском толерисању и што мање наилазе на отпор својим нечовечним инстинктима. Не противити се таквим људима значи исто што и развијати племенитост у крвожедном вуку, уручујући тај задатак слабом јагњету. Зар је могуће ослонити се на поштење таквих људи, када се у њима не може видети ни страх Божији, нити дејство чисте савести? Они, будући неспособни да схвате вашу хришћанску незлобивост, из вашег одсуства супротстављања ће извући све могуће погодности за себе, претвориће вас у своје робове, животиње без права гласа, приморати да заборавите на своја људска права, достојанство и узвишено назначење…
Погрешно је називати хришћанском кротошћу понашање када не обраћамо никакву пажњу на преступе који се чине против нас; супротно томе, у питању је егоистично избегавање или равнодушност која није похвална. Трпљење човека може да има границе и треба да постоји све док видимо да у односу нашег ближњег према нама ми не трпимо штету. Показивање хришћанске незлобивости може да буде прикладно и има моралну корист само онда када човек који нас је увредио има мање или више развијено морално осећање“[1].
[1] https://azbyka.ru/otechnik/Neofit-Lyubimov/beseda-o-lyubvi-k-blizhnemu-i-nesoprotivlenii-zlomu-cheloveku/
КОМЕНТАРИ