Poklon za 15-godišnjicu mučeničke smrti oca Danila

Pripremio sam mali poklon, svojevrsnu duhovnu gozbu – povod je 15 godina od mučeničke smrti oca Danila Sisojeva, čoveka koji je zaista živeo i disao Gospodom Isusom Hristom. U nastavku možete da pročitate beleške koje sam svojevremeno zapisivao slušajući jednu od njegovih duhovnih beseda „Kako je izgrađen čovek?“ Na dnu stranice ću ostaviti adresu preko koje možete i sami da pronađete ovu besedu.

*

Jedna od najznačajnijih nauka je psihologija. Sekularna psihologija – na zrnu istine postoji ogromna gomila đubreta. To nije slučajno, jer psihologija izučava čoveka, ali nema sa čime da uporedi…

Problem je što mora da postoji neki kriterijum – da po njemu proverimo šta je čovek? Moramo da znamo Onoga po Kome je stvoren čovek, po kome da se orijentišemo. Imamo jasne kriterijume o tome ko je čovek, kako je izgrađen i odakle potiče.

Čovek nije „obraz Božiji“, on je stvoren PO obrazu Božijem.

O značenju reči „čovek“ – čelo-vek, čelom okrenut ka večnosti. Da bi se odgonetnuo čovek, potrebno je znati Boga. Na početku je neophodno znati Boga da bi se poznao čovek, nikako obrnuto.

Ko je obraz Božiji po kome je sazdan čovek? Isus Hristos, ‘Ko je video Mene, video je Oca’, Pavle u poslanici Kološanima.

Čovek je prizvan da bude po „podobiju Božijem“. A ko je to? Duh Sveti je podobije Oca. Čovek je dužan da bude svet, da bude duhonosac.

Čovek je najviša projava umetničke veštine Boga. Veza između dva sveta – vidljivog i nevidljivog. U sebi čovek nosi dve prirode – jednu koja se razume čulima, drugu koja se shvata umom.

I materija i duh su rezultat jedne Misli, razlika je samo u doživljaju. Da nije tako, mi materiju ne bismo mogli umom da poznamo, ispitamo, ne bi bilo fizike, hemije.

Umnim poznanjem se bavimo neprestano. Kada želimo da poznamo nečiji karakter, poznamo nevidljivi svet koji nosi svaki čovek a to je duša.

Bog stvara čoveka Svojim „rukama“: Sinom i Duhom Svetim, Otac stvara čoveka kroz Sina u Svetom Duhu.

Obraz – u realnosti, podobije – kao zadatak, u potencijalu, kao sila koja je od početka postavljena u čoveka. Obraz Božiji će zadržati poginuli ljudi i nakon Suda.
Zato je za čoveka normalno i prirodno da stremi svetosti. Suprotno je protivprirodno čoveku.

U nama se nalazi život različitih svetova – sa svetom biljaka imamo zajedničku sposobnost rasta, sa svetom životinja sposobnost da osećamo i krećemo se, a sa svetom Anđela sposobnost da mislimo.

Glavni pečat obraza Božijeg je činjenica da možemo da mislimo i posedujemo slovesni dar, čak i nemi čovek, jer slovesnost nije umeće da se govori neki jezik, već da se misli rečima jer nas ova jedinstvena sposobnost čini sličnim Bogu, jer se Bog uvek izražava kroz Svoje Slovo, Isusa Hrista.

I naše slovo (reč) ima stvaralačku i rušilačku silu, npr. rečju možemo da izgradimo grad, i jednom rečju naredimo njegovo rušenje.

I posedovanje slobodne volje u nama je takođe odlika obraza Božijeg, a podobije je vrlina u nama koliko je to čoveku moguće (prep. Jovan Damaskin). Koliko je moguće zato što vrlina nema kraj. Car David „Široka je veoma zapovest Tvoja“.

Duša i telo stvoreni zajedno, Origen pustoslovio da je u različito vreme (Damaskin). Ovo je važno jer postoje krajnosti koje ovo dvoje odvajaju jedno od drugog (ateisti – čovek samo telo, okultisti – čovek samo duša sa omotačem).

Po zamisli Tvorca, mi treba da funkcionišemo kao jedno celo (duša i telo zajedno), konflikt između duše i tela je strašni rezultat korozije čoveka.

Za čoveka je normalno da bude ne harmonično, već hijerarhijsko biće. Harmonija pretpostavlja jednaki razvoj duše i tela (nemoguće), a hijerarhija znači da duša treba da ima vlast, da bude nad telom.

Po definiciji Sv. Jovana Damaskina, Bog je stvorio čoveka nepričasnim zlu, tj., čoveku nije svojstveno da greši, to mu je protivprirodno.

Zato što ga je stvorio Blagi Bog u Kome nema nikakvog zla. U ljudskoj prirodi nema ničeg zlog samo po sebi. Zlo nije ni od duše, ni tela, ni volje, već iz zloupotrebe talanata koje je čovek dobio od Boga. Zato mi ne lomimo našu prirodu, već zlo koje se tu našlo.

Za sve što čovek radi, makar i podlo mora da nađe obrazloženje, drugačije ne može.

U čoveku su položeni korenovi (seme) svih vrlina. Kada čovek čini neku vrlinu, on postupa u saglasnosti sa svojom prirodom. Zato je nepravilno smatrati da čovek treba sebe da slomi da bi vršio neku vrlinu, teško je samo na početku, dok ne prekine inerciju, kada se pokaje počinje da mu biva lako da vrši vrline.

I vrlina nekog ateiste ili muslimana se crpi iz činjenice da je vrlina prirodna čoveku, položena u prirodu čoveka. Ali spasenje je u sjedinjenju sa Bogom.

Tuga i plač su stvari koje su privremene, nisu stalne (Lestvičnik, Isaak Sirin). Čovek je stvoren bez tuge i čak je „tuga po Bogu“ privremena, u Carstvu Božojem neće biti tuge. Tuga treba da postoji samo zbog grehova ili zato što nisi u Otadžbini (nebeskoj).

Čovek je stvoren i bez briga, zato nam Gospod govori da se ne brinemo o sutrašnjem danu. Učimo se da ograničavamo svoje potrebe. Uzdržanje je upravo zato i vrlina jer nas uči tom ograničavanju.

Čovek nije od početka bio besmrtan, on je mogao da ne bude besmrtan. Besmrtan je onaj ko ne može da umre, a Adam je mogao da umre i nažalost, koristio se tim svojim pravom.

Čovek je obdaren kolosalnim mogućnostima, ali Bog to ograničava sada radi naše koristi, mnogi organi našeg tela će zaista funkcionisati tek u Carstvu.

Sveti Damaskin govori i o urođenoj sposobnosti naše duše da vidi buduće koja nije isto što i dar proroštva koji Bog daje, već određena intuitivna sposobnost da predoseti blisku budućnost i to nije uticaj demona. Ovo poseduje jer je stvoren kao spoj dva sveta – materije i duhova i zato delimično može da se izdigne iznad ovog sveta. Ovo je i opasno za nas jer čovek koji lako veruje onome što vidi u snovima, može lako da bude obmanut. Zato Crkva i govori da prema snovima treba da postoji veliki oprez. O tome govori i Biblija, Premudrosti Isusa, sina Sirahovog.

Čovek je veći od materijalnog sveta, jer se u njemu nalazi i deo duhovnog sveta koji prevazilazi sva blaga svih galaksija. Srce čoveka zna samo Bog potpuno i sam čovek delimično. Duh ljudski predstavlja neiscrpnu dubinu. I ovaj bezdan ljudske duše je između ostalog obmanuo neke (ezoterici) koji su videli ovaj bezdan i pomislili da je to Bog. Zato i izreka ‘meni je Bog u duši’.

Čovek se nakon smrti ne pretvara u anđela, uvek ostaje čovek, ima drugi zadatak. Čovek je stvoren kao ‘poštovalac’, da poštuje Boga, u tom trenutku on i postaje čovek.

Svetogorsko predanje govori da bi čovek trebalo da izdvoji 2 sata dnevno na molitvu Bogu, da se kroz opštenje sa Bogom njegova duša oporavlja i obnavlja. Čovek je čovek samo kada je sa Bogom, pravi čovek je čovek koji se moli.

Čovek je stvoren sa sposobnošću da shvata smisao, poznaje materijalni svet. Jedna od projava toga je i kada dete pita: „a zašto ovo, zašto tako, itd.“ Što je neko bliži Bogu on ima razvijeniju ovu sposobnost, da vidi smisao svake pojedine tvorevine u ovom svetu, vidi zamisao Boga, postaje prozorljiv.

Stvoren tako da mu je lako, prijatno da opšti sa Anđelima Božijim. Prvi čovek bio posvećen u tajne sveta Anđela, znao je uređenje njihovog sveta, znao lično Anđele sa kojima je opštio.

Njegov zadatak bio i da ovaj materijalni svet preobražava, uzdiže ka Bogu, da vlada njime u direktnoj potčinjenosti svom Tvorcu.

Maksim Ispovednik kaže da je čovekov zadatak bio da prevaziđe protivrečnost između muškarca i žene, između Raja i ostatka zemlje i između sveta Anđela i materijalnog sveta. Prvi u tome nije uspeo, „drugi Adam“, Isus Hristos jeste.

Naša duša treba da za sobom povuče telo u Carstvo Nebesko.

Telo strada, a duša kroz to dobija pouku. „Ako srce bude zatvoreno, kucaću preko bubrega“. Stradanje ne samo po sebi, već da dobije kaznu i urazumljenje.

Ako želiš da se hvališ, hvali se Goapodom, hvali se Bogom koji te je stvorio i prizvao. Hvali se što si pravoslavan. Ako hoćeš da se gordiš, gordi se nad demonima, u smislu ponosa, jer je satana pao sa Neba a nas će Bog po milosti da uvede tamo.

Treba da znaš čime da se hvališ, a čime ne.

Oboženje – čovek dobija sve što i Bog osim onoga što Bog ima po Svojoj prirodi. Čovek se ne gubi u Prirodi već postaje bog po blagodati. Bog živi u nama i daje nam Svoje osobine. Zato Maksim Ispovednik kaže da čovek postaje ne samo beskonačan već i bespočetan.

Težnja ka Bogu je svojstvena čoveku, nalazi se postavljena u svakog čoveka.

Razlikuju se volja i sloboda izbora. Volja ostaje zauvek, drugo ne. Volja je sposobnost želje, u svakom od nas. Što je čovek bliži Bogu, njegova volja je snažnija.

Sloboda izbora Adama od naše slobode se razlikuje u tome što je ranije on video realnost kakva zaista jeste, nije bilo fantazije u njegovom razumu.

Naša sloboda je izbor između onog što ja smatram dobrim i zlim, ali da li je realno uvek dobro ono što ja smatram dobrim? Naš razum poražen grehom, neprestano stvara fantazije. Čovek se gubi u iluzornim svetovima.

Fantazija je najveće zlo u čoveku, ona je porazila dubinu ljudskog duha.

Taj izbor (između lažnog zla i dobra kao posledica fantazije) koji su imali Adam i Hristos (bez fantazije) i mi moramo da imamo.

Naš zadatak je da vidimo realni svet u kome živimo.

Dobro iz prinude nije vrlina.

Duša nije funkcija tela, tipa „moj um je nastao od mozga“. Jer koja je razlika onda između hladnoće koju stvara zamrzivač i našeg razuma? Besmislenost (nerazumnost) nikada ne može da stvori razumnost, smislenost, smisao.

Duša živa, prosta i bestelesna. Život duše je Duh Sveti. Isus Hristos je život duše Koji je oživljava kroz Duha Svetoga. Zato se ona naziva živom, a ne životom po sebi jer nju oživljava Bog. A duša oživljava telo. Sv. Grigorije Niski kaže da duša nosi na sebi pečat svog ljubljenog tela.

Duša obezbeđuje da je čovek isti i sa 3 i sa 33 godine, iako se ćelije tela neprestano zamenjuju. Upravo zato što duša služi kao ‘matrica’ za telo mi ćemo i vaskrsnuti upravo sa našim telom, a ne telom uopšte. Zato što mosi na sebi pečat tela, izgleda tela, zato se duše ljudi i vide u tom obliku, formi.

Duša bestelesna u odnosu na sopstveno telo, materijalni svet, u odnosu na Boga ima određenu telesnost. Bestelesan u pravom smislu reči je jedino Bog.

Duša besmrtna po blagodati, a ne po prirodi (po prirodi smrtna), jer Besmrtan po prirodi je samo Onaj Koji nema početka. Anđeo i duša su besmrtni samo zato što je Bogu bilo ugodno da ima daruje besmrtnost.

Duševna i telesna zadovoljstva ne osećaju samo duša ili telo bez učešća drugog. Primeri duševnog zadovoljstva (od razmišljanja, molitve, ljubavi) ne dešavaju se bez učešća tela, ali ni telesna (san, hrana, bračni odnosi) ne dešavaju se bez učešća duše.

Naša duša ima „dva sprata“, prvi je uma, volja i osećanja, a niži sprat nije pod kontrolom razuma, tu je sposobnost rasta koju duša daje telu (srve kuca bez nas, želudac vari hranu, itd.). Time nas Bog oslobađa od preterane fokusiranosti i tereta brige o telu. Niži sprat duše nas čini bliskim sa svetom životinja. Hipohondri su primer kako bi naš život izgledao da ne postoje dva sprata duše, oni su fiksirani na brizi o svom telu. Najlakši put u ludilo je neprestano razmišljanje o svojoj bolesti.

Smrt nastupa u trenutku izlaska duša iz tela.

Rađajuća sila duše uz pomoć koje Bog stvara novi život nas na neki način čini sličnim Bogu, jer se mi nazivamo očevima po Ocu nebeskom.

Kao glas u telu, tako je um u duši, najviši deo duše. Najviše sposobnosti uma su rasuđivanje i pobožnost kao Bogopoznanje. (umeće molitve takođe). Pobožnost je uzvišenija od razuma jer preko pobožnosti poznaješ tajne koje preko razuma ni na koji način ne bi mogao ni da naslutiš.

Vrhovne sposobnosti uma se pokazuju kroz strah Božiji, Božansku premudrost, ljubav prema Bogu, prozorljivost…

Um je oko duše. Svetlost Božija se izliva kroz razum i na telo čoveka. Kod Svetitelja se menja i fiziologija (npr., ne kupaju se decenijama i ne osećaju), menja se biohemija čoveka. Malo pomalo čovek biva prožet besmrtnošću.

Razum treba da odlučuje o svim našim postupcima, a razum da polazi iz volje Božije. Želja je takođe pod kontrolom uma i trebalo bi da tako i ostane, da se želja ne otrgne van kontrole razuma. Isto važi i za osećanja. Kada se oni otrgnu, dolazi do loma uma.

Sve priče da čovek više ne može da se menja su priče za decu, jer su najviše sposobnosti uma koje smo nabrojali (po Sv. Damaskinu) dobrovoljno izmenljive. Duša može da se menja jer je stvorena, Bog ne jer je nestvoren. Sve ove sposobnosti su darovi od Boga i čovek to treba da pamti, da se ne bi gordio svojim umom, voljom, čak ni fizičkom snagom i veličinom mišića (koja potiče od nižeg dela duše).