Postoji više uvreženih stereotipa o hrišćanstvu, jedan od njih smo već obradili. Popularniji stereotip je da su hrišćani dužni samo da trpe nasilje, da okreću drugu stranu obraza, da ćutke sve praštaju i da ih niko i ni za šta ne pita… Koliko je ovo istina, a koliko je nešto što neprijatelji ljudskog roda žele da se misli o hrišćanstvu. Već sam objavio jedan događaj iz istorije Crkve, jedno svedočenje Predanja. Evo kako je u sličnoj situaciji postupio blaženi Varuh, sluga svetog Porfirija. Obratite pažnju da ga je nakon ovakvog Varuhovog postupka, svetitelj kao njegov kanonski episkop rukopoložio za đakona. Sapienti sat (Razumnom dosta.)
*
Potom gorespomenuti sluga svetiteljev Varuh bi poslat u obližnje selo radi ovoga: idolopoklonik neki, koji je živeo na crkvenom imanju, dužan je bio da crkvi hrišćanskoj plaća godišnji danak. Ali on, ne želeći da odmah da danak, nego odlažući za kasnije, protivljaše se Varuhu, i izrodi se svađa među njima. Na to naleteše drugi idolopoklonici, motkama na mrtvo istukoše blaženog Varuha i, misleći da je mrtav, izvukoše ga izvan sela i baciše na jedno pusto mesto. Sutradan pak đakon Kornilije, i s njim dva druga hrišćana, prolazeći tuda, nađoše Varuha gde leži kao mrtav. Jer ne mogaše ii govoriti, ni čuti, ni očima gledati, ni rukama ili nogama mrdnuti, samo duša beše u njemu. I oni ga natovariše na leđa, i uneše u grad. A neki idolopoklonici, videći gde nose Varuha, mišljahu da ga mrtvog unose u grad. I nasrnuše na one što su ga nosili, i stadoše ih tući, govoreći: Zašto takvu gadost činite, unoseći mrtvaca u grad? Jer u Gazana beše običaj da mrtvace iznose van grada radi sahrane.
I otevši Varuha, vezaše ga za noge, i vucijahu opet izvan grada. A đakon Kornilije otrča te izvesti o tome svetog episkopa Porfirija. I pohita episkop, i druga bratija s njim, i sustiže one što vucijahu Varuha, smireno ih moljaše da prestanu s takvom bezdušnošću. A oni i episkopa zlostavljahu. Na to se sleže mnoštvo ljudi, i videvši episkopovo trpljenje i smirenje, kako se ne protivi onima što ga zlostavljahu, stadoše se prepirati s ovima i s onima što mrtvaca vucijahu. I bi među njima prepirka i svađa, i stadoše se tući među sobom. I nastade lom i gužva.
Za to pak vreme sveti episkop i hrišćani uzeše blaženog Varuha i odneše u crkvu, a već je uveliko bila noć. I videvši da je duša još u njemu, svesrdno prionuše da ga iscele. A sveti se celu noć sa suzama moljaše Bogu za njega. Zatim bolesnik otvori oči, i progovori tražeći vode. I kada ga napojiše, on stade razgovarati, i ispriča im šta je sve bilo.
A kad svanu doćoše u crkvu gradonačelnici sa mnoštvom naroda, i stadoše vikati i drati se, govoreći: Zašto, nasuprot starom otačastvenom zakonu, uneste mrtvaca u grad? Tada izađe pred njih sveti episkop Porfirije sa svima prisutnim hrišćanima. A oni, ugledavši episkopa počeše ga gadno grditi i sramotiti, na ostale pak hrišćane navališe i stadoše ih tući. Tada blaženi Varuh, dobivši iznenada silu od Boga, ustade brzo, kao da nikada nije bolovao, dohvati dobru motku, i stade biti i goniti bezbožnike. A oni, kad ga ugledaše živa, prepadoše se strašno, jer mišljahu da je ustao iz mrtvih. I jedno od straha, a drugo od batina, oni nagoše bežati gazeći jedan drutoga. I odjuri ih Varuh, kao nekada Samson Filistimljane, od crkve sve do poganog Marnasovog hrama njihovog. Od toga vremena svi se neznabošci bojahu Varuha, i ne smejahu ni na putu da se sretnu s njim. A sveti Porfirije, zablagodarivši Bogu za iznenadno i neočekivano ozdravljenje Varuhovo, i za tako veliku telesnu snagu i silu koje dobi od Boga, proizvede Varuha za đakona, a i Marka s njim[1].
KOMENTARI