Na žalost, do dana današnjeg, ima ljudi u Crkvi koji smatraju da je svaka psihička bolest direktna posledica i rezultat vlasti demona nad nečijom dušom i telom.
Mislim da nije toliko retko da se naiđe na stav da ako je neko psihički bolestan, recimo da strada od bipolarnog poremećaja ili šizofrenije, to obavezno znači da je i posednut od strane zlog duha, to jest, demona. Isto tako, postoji stav da ako neko strada od epilepsije, oboljenja mozga, to mora da znači da u trenutku epileptičnog napada takva osoba u stvari pokazuje ko gospodari nad njenom dušom i telom.
Ovakvo mišljenje može da bude jedan od razloga zašto neki verujući ljudi imaju otpor prema medicinskoj pomoći u ovakvim situacijama, to jest, prema pomoći psihijatra i neurologa.
Naravno, postoje različiti psihijatri, nekih se zaista i treba kloniti. Međutim, to nije tema ove epizode. Ovde govorim o pogrešnom verovanju koje zaista može da oteža život ljudi koji veruju u Boga ili njihove dece, na primer, u slučaju da boluju od pomenutih bolesti.
Hajde da vidimo šta govori crkveno Predanje. U žitiju prepodobnog Gerasima Kefalonijskog možemo da pročitamo sledeće:
„Dve sestre, Teta i Panajota, dovedoše 1946. godine brata Panajota u manastir. Brat im je patio od velikog uznemirenja i bolova. Za vreme napada nije znao šta radi: udarao je oko sebe, raskidao lance kojima je bio svezan, pokušavao da sruši zid sobe u kojoj su ga držali. Sestre su dan i noć molile svetitelja i postile tražeći od Boga lek za svoga brata. Jedne noći jedna od sestara vide u snu prepodobnoga koji joj reče: „Uzmi brata svoga, vodi ga na kliniku u Atinu, da mu izvrše operaciju na glavi. On nema nečistog duha. Ima tumor na mozgu i kad mu ga izvade ozdraviće“.
Obratite pažnju da je i ovaj nesrećni čovek iz žitija svetitelja veoma podsećao na posednutog čoveka opisanog u Jevanđelju. Evo kako piše apostol Marko:
„Jer je mnogo puta bio svezivan u okove i verige, pa je iskidao verige i okove izlomio; i niko ga ne mogaše ukrotiti.“
Dakle, obojica su kidali lance kojima su vezivani, ali je jedan bio posednut, a drugi imao tumor na mozgu. Kako onda da prepoznamo razliku između posednutosti i bolesti? Da li uopšte postoji način da prepoznamo ovu razliku? Bogu hvala, postoji.
Evo kako veliki svetitelj naših dana, starac Pajsije Svetogorac govori o tome:
„Starče, kako čovek može da uvidi da je neko demonizovan, a ne duševni bolesnik?
– To može da uvidi i jedan običan, pobožan lekar. Oni koji stradaju od demona počinju da se tresu kada se približe nekoj svetinji. Iz toga je savršeno jasno da su posednuti demonom. Ako im daš malo svete vode, ili ih zakrstiš svetim moštima, usprotiviće se, jer to stešnjava demona koji je u njima, dok se duševni bolesnici uopšte ne opiru. Čak i ako na sebi imaš krstić i samo pokušaš da se približiš demonizovanom čoveku, on će se uznemiriti i početi da se trese. Na jednom bdenju na Svetoj Gori, oci su mi rekli da imaju pomisao da je jedan mirjanin koji je bio tamo demonizovan. Seo sam u stasidiju do njegove i dotakao ga mojim krstom koji u sebi ima česticu Časnog Krsta. On se odmah stresao, skočio na noge i otišao na drugi kraj hrama. Kada su se ljudi malo razišli, prišao sam mu i učinio isto kao i prvi put. Opet isto. Tako sam shvatio da je čovek zaista demonizovan. Kada mi u keliju dovedu dečicu i kažu da su đavoimana, da bih se uverio u to, obično uzimam jednu česticu moštiju svetog Arsenija i sakrijem je u šaku. I da vidite, dok držim tako obe šake zatvorene, đavoimana deca sa strahom gledaju u onu šaku u kojoj držim svete mošti. A ako deca nisu posednuta demonom, nego pate od nekog, recimo, oboljenja mozga, uopšte ne reaguju na mošti. Ponekad im dajem da piju od vode u kojoj su bile pogružene svete mošti, ali ako su đavoimana – odbijaju da piju i beže. Jednom takvom detetu dao sam prvo da jede slatkiše da bi ožednelo, a onda sam mu doneo da pije od te vode. ‘Doneo sam za Jocu jednu mnogo dobru vodu’, rekoh. Čim je otpio malo, počeo je da viče: ‘Ova voda me peče! Šta ima u njoj?’ ‘Ništa’, odgovorih. ‘Šta mi to radiš? Peče me!’, nastavio je da viče. ‘Ne peče tebe; nekog drugog peče, rekoh mu. Potom mu zakrstih glavu, a ruke i noge počeše da mu se tresu…“
Važno je da se naglasi da je svetitelj Pajsije itekako prepoznao ovaj problem naših dana – to jest, da ljudima olako i bez mnogo razmišljanja, prosto zalepe etiketu da je „demonizovan“. Evo njegovih reči o tome:
„Koliko samo dece koju smatraju demonizovanom, nisu demonizovana. Doveli su mi jednog dvadeset petogodišnjeg mladića i rekli mi da je demonizovan. Dao sam mu da pije svetu vodu i nije se nimalo protivio. ‘Šta je sa njim?’, upitao sam njegovog oca. ‘Od kada ima probleme?’ ‘Od svoje šeste godine’, reče. ‘Dogodilo se da su u radnju jednog dana doneli telo njegovog ubijenog dede i dete se, ugledavši taj prizor, odmah rastrojilo.’ Siroti mališan doživeo je nervni slom. Da je odrastao čovek doživeo tako nešto, pa bi se možda rastrojio, a kamoli malo dete. I ‘ajd’ odmah da ga proglasimo demonizovanim!“
Iz ovih svedočenja naših svetitelja vidimo da stvari uopšte nisu tako jednostavne, kao što bi možda neko želeo. Postoji vrlo jasan metod za razlikovanje između psihičke bolesti i demonske posednutosti.
Hvala vam na pažnji.
Svako dobro od Gospoda!
KOMENTARI