На жалост, до дана данашњег, има људи у Цркви који сматрају да је свака психичка болест директна последица и резултат власти демона над нечијом душом и телом.
Мислим да није толико ретко да се наиђе на став да ако је неко психички болестан, рецимо да страда од биполарног поремећаја или шизофреније, то обавезно значи да је и поседнут од стране злог духа, то јест, демона. Исто тако, постоји став да ако неко страда од епилепсије, обољења мозга, то мора да значи да у тренутку епилептичног напада таква особа у ствари показује ко господари над њеном душом и телом.
Овакво мишљење може да буде један од разлога зашто неки верујући људи имају отпор према медицинској помоћи у оваквим ситуацијама, то јест, према помоћи психијатра и неуролога.
Наравно, постоје различити психијатри, неких се заиста и треба клонити. Међутим, то није тема ове епизоде. Овде говорим о погрешном веровању које заиста може да отежа живот људи који верују у Бога или њихове деце, на пример, у случају да болују од поменутих болести.
Хајде да видимо шта говори црквено Предање. У житију преподобног Герасима Кефалонијског можемо да прочитамо следеће:
„Две сестре, Тета и Панајота, доведоше 1946. године брата Панајота у манастир. Брат им је патио од великог узнемирења и болова. За време напада није знао шта ради: ударао је око себе, раскидао ланце којима је био свезан, покушавао да сруши зид собе у којој су га држали. Сестре су дан и ноћ молиле светитеља и постиле тражећи од Бога лек за свога брата. Једне ноћи једна од сестара виде у сну преподобнога који јој рече: „Узми брата свога, води га на клинику у Атину, да му изврше операцију на глави. Он нема нечистог духа. Има тумор на мозгу и кад му га изваде оздравиће“.
Обратите пажњу да је и овај несрећни човек из житија светитеља веома подсећао на поседнутог човека описаног у Јеванђељу. Ево како пише апостол Марко:
„Јер је много пута био свезиван у окове и вериге, па је искидао вериге и окове изломио; и нико га не могаше укротити.“
Дакле, обојица су кидали ланце којима су везивани, али је један био поседнут, а други имао тумор на мозгу. Како онда да препознамо разлику између поседнутости и болести? Да ли уопште постоји начин да препознамо ову разлику? Богу хвала, постоји.
Ево како велики светитељ наших дана, старац Пајсије Светогорац говори о томе:
„Старче, како човек може да увиди да је неко демонизован, а не душевни болесник?
– То може да увиди и један обичан, побожан лекар. Они који страдају од демона почињу да се тресу када се приближе некој светињи. Из тога је савршено јасно да су поседнути демоном. Ако им даш мало свете воде, или их закрстиш светим моштима, успротивиће се, јер то стешњава демона који је у њима, док се душевни болесници уопште не опиру. Чак и ако на себи имаш крстић и само покушаш да се приближиш демонизованом човеку, он ће се узнемирити и почети да се тресе. На једном бдењу на Светој Гори, оци су ми рекли да имају помисао да је један мирјанин који је био тамо демонизован. Сео сам у стасидију до његове и дотакао га мојим крстом који у себи има честицу Часног Крста. Он се одмах стресао, скочио на ноге и отишао на други крај храма. Када су се људи мало разишли, пришао сам му и учинио исто као и први пут. Опет исто. Тако сам схватио да је човек заиста демонизован. Када ми у келију доведу дечицу и кажу да су ђавоимана, да бих се уверио у то, обично узимам једну честицу моштију светог Арсенија и сакријем је у шаку. И да видите, док држим тако обе шаке затворене, ђавоимана деца са страхом гледају у ону шаку у којој држим свете мошти. А ако деца нису поседнута демоном, него пате од неког, рецимо, обољења мозга, уопште не реагују на мошти. Понекад им дајем да пију од воде у којој су биле погружене свете мошти, али ако су ђавоимана – одбијају да пију и беже. Једном таквом детету дао сам прво да једе слаткише да би ожеднело, а онда сам му донео да пије од те воде. ‘Донео сам за Јоцу једну много добру воду’, рекох. Чим је отпио мало, почео је да виче: ‘Ова вода ме пече! Шта има у њој?’ ‘Ништа’, одговорих. ‘Шта ми то радиш? Пече ме!’, наставио је да виче. ‘Не пече тебе; неког другог пече, рекох му. Потом му закрстих главу, а руке и ноге почеше да му се тресу…“
Важно је да се нагласи да је светитељ Пајсије итекако препознао овај проблем наших дана – то јест, да људима олако и без много размишљања, просто залепе етикету да је „демонизован“. Ево његових речи о томе:
„Колико само деце коју сматрају демонизованом, нису демонизована. Довели су ми једног двадесет петогодишњег младића и рекли ми да је демонизован. Дао сам му да пије свету воду и није се нимало противио. ‘Шта је са њим?’, упитао сам његовог оца. ‘Од када има проблеме?’ ‘Од своје шесте године’, рече. ‘Догодило се да су у радњу једног дана донели тело његовог убијеног деде и дете се, угледавши тај призор, одмах растројило.’ Сироти малишан доживео је нервни слом. Да је одрастао човек доживео тако нешто, па би се можда растројио, а камоли мало дете. И ‘ајд’ одмах да га прогласимо демонизованим!“
Из ових сведочења наших светитеља видимо да ствари уопште нису тако једноставне, као што би можда неко желео. Постоји врло јасан метод за разликовање између психичке болести и демонске поседнутости.
Хвала вам на пажњи.
Свако добро од Господа!
КОМЕНТАРИ