Da li ste se nekada zapitali kako je nastalo idolopoklonstvo?
Sigurno se sećate iz detinjstva teorija o pećinskim ljudima koji su bili ili isprepadani od grmljavina, munja, snažnih vetrova, velikih požara, ili obrnuto – ostajali su bez daha od lepote prirode: veličine reka, lepote sunca… Oni su onda navodno zbog svoje zaostalosti i zatucanosti počeli da se klanjaju nekim od elemenata prirode, jer nisu znali da objasne odakle sve to na zemlji, a videli su i osetili sigurno mnogo puta na sebi moć svih ovih stihija. Postoji u ovome delić istine, ali ne u smislu da su neki tamo pećinski ljudi bili toliko glupi, već da su neznabošci poštovali materiju zato što su se sami odrekli svog razuma koji bi im pomogao da shvate da postoji Neko iza ovog materijalnog sveta.
O tome i apostol Pavle piše u poslanici Rimljanima:
„Jer što se može doznati za Boga poznato je njima, jer im je Bog objavio. Jer što je na Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi, njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora. Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga, niti mu zahvališe, nego zaludeše u svojim umovanjima, i potamnje nerazumno srce njihovo“.
I naravno da su počeli da obogotvoravaju ono su što jedino i mogli da vide. Sveti Nikolaj Srpski piše:
„Mi hrišćani shvatamo zemlju, sunce i zvezde kao simvole duhovne stvarnosti, a nikako kao samu stvarnost. Neznabošci pak, stari i novi, gledali su i gledaju na ova vasionska tela, kao na samu stvarnost. Čim stvarnost – odmah i obožavanje! Otuda su neznabošci svih vremena padali u mračnu zabludu, da te tvari Stvoriteljeve obožavaju kao božanstva… Zabluda idolopoklonika, starih i novih, došla je otuda, što nije duh njihov vodio oči njihove nego obratno: oči su vodile duh. Duh je kao slepac kaskao za čulnim vidom i klanjao se onome, što su mu oči oglasile za stvarnost, za božanstvo.“
Verovatno ćete se začuditi kada čujete da pored demonskog obmanjivanja ljudi i njihovog napora da ljudi zaborave na Boga, kao značajan faktor u pojavi idolopoklonstva služi i tuga zbog umrlog člana porodice? Radi se o tome da jedan takav, na žalost, nezaobilazan deo naših života, ako ne bude pravilno osmišljen uz pomoć vere u Boga, može da dovede do takve ogromne, kolosalne zablude kao što je idolopoklonstvo.
Evo kako sveti Dimitrije Rostovski piše o tome:
„Kada je umro car Vil koji je vladao Asirskim carstvom, nakon njega se zacario njegov sin Nin. Ovaj Nin, žaleći i tugujući zbog očeve smrti, napravio je njegov kip, drugim rečima, idola koji je u svemu bio sličan ocu – kako u licu, tako i veličinom tela. Nin je postavio ovaj kip nasred grada, na stubu u znak sećanja na oca, želeći da ga narod poštuje i nakon smrti. Objavio je zakon koji je glasio: „Ako neko od ljudi koji su krivi i dostojni kazne, priteknu stubu i poklone se ovom kipu, neka im se oprosti krivica i neka budu oslobođeni od kazne“. Ljudi koji su imali potrebu za milošću cara, počeli su da pritiču i poklanjaju se ovom idolu koji je predstavljao njegovog pokojnog oca, videći da je to ugodno caru. Narodi okolnih zemalja, počeli su da oponašaju Asirce i Vavilonjane, i da na isti način poštuju svoje vladare i istaknute ljude, postavljajući stubove i idole u njihovo sećanje. Demoni su, videvši da ljudi poštuju mrtve idole, počeli da ulaze u njih i govore ljudskim glasovima, obmanjujući tako ljudski rod. Oni su počeli da odgovaraju ljudima koji su im dolazili i koji su im postavljali pitanja, kao da predskazuju budućnost. Bezumni ljudi koji su smatrali idole živim, počeli su da ih poštuju kao bogove i da veruju u njih, prinosili im žrtve sa poklonjenjem. Na taj način je počelo i osnažilo se mnogoboštvo i idolopoklonstvo u ljudskom rodu. U egipatskim zemljama je početku idolopoklonstva doprineo sličan događaj: neki čovek Sirofanis, koji je bio čuven u svojoj zemlji, plakao je i tugovao za svojim umrlim sinom. Želeći da dobije neku utehu u svom tugovanju, napravio je idola koji je ličio na sina i postavio ga iznad groba umrlog. Gledajući na njega, makar malo je umanjivao svoju žalost. Ljudi koji su bili pod njegovom vlašću su želeli da ugode svom gospodaru i počeli su da ukazuju poštovanje ovom idolu prinošenjem žrtava i poklonjenjem. Zanimljivo je da ovo pominje i sveti Jovan Zlatoust u tumačenju na poslanicu Efescima. Kada je egipatski plemić Sirofanis video poštovanje koje njegovi potčinjeni ukazuju kipu njegovog sina, sazidao je hram iznad groba umrlog i postavio tu žrečeve da stalno borave u hramu i služe. Ustanovio je čak i poredak služenja za njih, da bi mogli da smenjuju jedni druge…“
Eto, dakle, vidimo do čega može da dovede ljudska tuga zbog smrti bliske osobe, neprihvatanje gubitka, ono o čemu psihologija govori kao o „komplikovanom i nepravilnom tugovanju“. A i kako bi čovek mogao da se pomiri i da zaista preboli smrt bliske osobe ako ne veruje u Boga?
Naravno, ovde govorimo o uzroku koji je doveo do početka idolopoklonstva. Međutim, da ljudima ono ne odgovara, da im se ne dopada, idolopoklonstvo samo po sebi ne bi moglo da opstane, ne bi bilo u stanju da sve do danas vlada na velikim delovima naše planete.
Ali zašto je još uvek opstalo? Radi se o tome da mi ljudi za ono što želimo u dubini naše duše, za naše strasti kojih ne želimo da se odreknemo, vrlo lako nalazimo opravdanja. Naredni i logični korak u služenju strastima je njihovo obogotvoravanje.
Evo kako Kritski mučenici u trećem veku govore sudiji koji ih muči zato što veruju u Hrista:
„Ne govori nam, igemone, o Zevsu i njegovoj materi Reji! To za nas nije novost: slušali smo mi od otaca naših o njegovom poreklu, životu i naravi. On je bio toliko neuzdržan i toliko pokvaren, da je bludničio ne samo sa ženama nego i sa muškarcima; vradžbinama i mađioničarskom veštinom, on je menjao svoj spoljašnji izgled samo da bi svoju pohotljivost zadovoljio, i stalno je skvrnavio sebe sramnim delima. Neki pak, obuzeti istom strašću, sledovahu njegovim gadostima; i oni ga proglasiše za boga, i hramove mu podigoše, i žrtve mu stadoše prinositi, da bi se smatralo da je i bogu prijatno ono što je njima po volji, i da bludničko i pohotljivo življenje ne samo nije odvratno bogu, nego je, avaj! takvo življenje svojstveno bogu.“
Ili, kako bi naš narod rekao: „Što je babi milo, to joj se i snilo!“
Svako dobro od Gospoda!
KOMENTARI