Да ли сте се некада запитали како је настало идолопоклонство?
Сигурно се сећате из детињства теорија о пећинским људима који су били или испрепадани од грмљавина, муња, снажних ветрова, великих пожара, или обрнуто – остајали су без даха од лепоте природе: величине река, лепоте сунца… Они су онда наводно због своје заосталости и затуцаности почели да се клањају неким од елемената природе, јер нису знали да објасне одакле све то на земљи, а видели су и осетили сигурно много пута на себи моћ свих ових стихија. Постоји у овоме делић истине, али не у смислу да су неки тамо пећински људи били толико глупи, већ да су незнабошци поштовали материју зато што су се сами одрекли свог разума који би им помогао да схвате да постоји Неко иза овог материјалног света.
О томе и апостол Павле пише у посланици Римљанима:
„Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио. Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, његова вечна сила и божанство, да немају изговора. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудеше у својим умовањима, и потамње неразумно срце њихово“.
И наравно да су почели да обоготворавају оно су што једино и могли да виде. Свети Николај Српски пише:
„Ми хришћани схватамо земљу, сунце и звезде као символе духовне стварности, а никако као саму стварност. Незнабошци пак, стари и нови, гледали су и гледају на ова васионска тела, као на саму стварност. Чим стварност – одмах и обожавање! Отуда су незнабошци свих времена падали у мрачну заблуду, да те твари Створитељеве обожавају као божанства… Заблуда идолопоклоника, старих и нових, дошла је отуда, што није дух њихов водио очи њихове него обратно: очи су водиле дух. Дух је као слепац каскао за чулним видом и клањао се ономе, што су му очи огласиле за стварност, за божанство.“
Вероватно ћете се зачудити када чујете да поред демонског обмањивања људи и њиховог напора да људи забораве на Бога, као значајан фактор у појави идолопоклонства служи и туга због умрлог члана породице? Ради се о томе да један такав, на жалост, незаобилазан део наших живота, ако не буде правилно осмишљен уз помоћ вере у Бога, може да доведе до такве огромне, колосалне заблуде као што је идолопоклонство.
Ево како свети Димитрије Ростовски пише о томе:
„Када је умро цар Вил који је владао Асирским царством, након њега се зацарио његов син Нин. Овај Нин, жалећи и тугујући због очеве смрти, направио је његов кип, другим речима, идола који је у свему био сличан оцу – како у лицу, тако и величином тела. Нин је поставио овај кип насред града, на стубу у знак сећања на оца, желећи да га народ поштује и након смрти. Објавио је закон који је гласио: „Ако неко од људи који су криви и достојни казне, притекну стубу и поклоне се овом кипу, нека им се опрости кривица и нека буду ослобођени од казне“. Људи који су имали потребу за милошћу цара, почели су да притичу и поклањају се овом идолу који је представљао његовог покојног оца, видећи да је то угодно цару. Народи околних земаља, почели су да опонашају Асирце и Вавилоњане, и да на исти начин поштују своје владаре и истакнуте људе, постављајући стубове и идоле у њихово сећање. Демони су, видевши да људи поштују мртве идоле, почели да улазе у њих и говоре људским гласовима, обмањујући тако људски род. Они су почели да одговарају људима који су им долазили и који су им постављали питања, као да предсказују будућност. Безумни људи који су сматрали идоле живим, почели су да их поштују као богове и да верују у њих, приносили им жртве са поклоњењем. На тај начин је почело и оснажило се многобоштво и идолопоклонство у људском роду. У египатским земљама је почетку идолопоклонства допринео сличан догађај: неки човек Сирофанис, који је био чувен у својој земљи, плакао је и туговао за својим умрлим сином. Желећи да добије неку утеху у свом туговању, направио је идола који је личио на сина и поставио га изнад гроба умрлог. Гледајући на њега, макар мало је умањивао своју жалост. Људи који су били под његовом влашћу су желели да угоде свом господару и почели су да указују поштовање овом идолу приношењем жртава и поклоњењем. Занимљиво је да ово помиње и свети Јован Златоуст у тумачењу на посланицу Ефесцима. Када је египатски племић Сирофанис видео поштовање које његови потчињени указују кипу његовог сина, сазидао је храм изнад гроба умрлог и поставио ту жречеве да стално бораве у храму и служе. Установио је чак и поредак служења за њих, да би могли да смењују једни друге…“
Ето, дакле, видимо до чега може да доведе људска туга због смрти блиске особе, неприхватање губитка, оно о чему психологија говори као о „компликованом и неправилном туговању“. А и како би човек могао да се помири и да заиста преболи смрт блиске особе ако не верује у Бога?
Наравно, овде говоримо о узроку који је довео до почетка идолопоклонства. Међутим, да људима оно не одговара, да им се не допада, идолопоклонство само по себи не би могло да опстане, не би било у стању да све до данас влада на великим деловима наше планете.
Али зашто је још увек опстало? Ради се о томе да ми људи за оно што желимо у дубини наше душе, за наше страсти којих не желимо да се одрекнемо, врло лако налазимо оправдања. Наредни и логични корак у служењу страстима је њихово обоготворавање.
Ево како Критски мученици у трећем веку говоре судији који их мучи зато што верују у Христа:
„Не говори нам, игемоне, о Зевсу и његовој матери Реји! То за нас није новост: слушали смо ми од отаца наших о његовом пореклу, животу и нарави. Он је био толико неуздржан и толико покварен, да је блудничио не само са женама него и са мушкарцима; враџбинама и мађионичарском вештином, он је мењао свој спољашњи изглед само да би своју похотљивост задовољио, и стално је скврнавио себе срамним делима. Неки пак, обузети истом страшћу, следоваху његовим гадостима; и они га прогласише за бога, и храмове му подигоше, и жртве му стадоше приносити, да би се сматрало да је и богу пријатно оно што је њима по вољи, и да блудничко и похотљиво живљење не само није одвратно богу, него је, авај! такво живљење својствено богу.“
Или, како би наш народ рекао: „Што је баби мило, то јој се и снило!“
Свако добро од Господа!
КОМЕНТАРИ