Čitajući literaturu koja je namenjena monasima (često i uznapredovalim), hrišćanin u svetu pomisli da može da se bavi borbom sa gresima na isti način kao i oni. Da li je tako, da li ista pravila važe i za nas u svetu? Koje su opasnosti u takvom ispitivanju sebe? Sveti Ignjatije Brjančaninov daje odgovor.
„Ne bih Vam savetovao da ulazite u podrobno i potanko pretresanje grehova i grehovnih osobina Vaših. Saberite ih sve u jedan sasud pokajanja i bacite u bezdan milosrđa Božjeg. Potanko ispitivanje grehova svojih ne pristoji čoveku, koji vodi svetski život, ono će ga samo baciti u uninije, nedoumicu, smućenost. Bog zna naše grehe, i ako mi budemo postojano pribegavali Njemu u pokajanju, On će onda postepeno isceliti samu grehovnost našu, to jest grehovne navike, svojstva srca. Grehe učinjene rečju, delom, stvaranjem pomisli, treba izreći na ispovesti ocu duhovnom, a u potanko pretresanje duhovnih osobina, ponavljam, svetovni čovek ne treba da se upušta: to je zamka koju je postavio lovitelj duša naših. A ona se poznaje po tome što izaziva u nama smućenost i uninije, mada je po spoljašnjosti obučena u prijatan izgled dobra. Potrebno je to crno pokrivalo za inoke, da pokriju njime zrake blagodati koji blistaju iz uma njihovog i srca. Potrebno je to crno pokrivalo za inoke već uznapredovale, koje viđenje grehovnosti svoje ne može da dovede do beznađa, već ih dovodi samo do smirenja. Tako je nekada nosio pokrivalo na blistajućem licu svom Bogovidilac Mojsej.
Moramo priznati, i to će priznanje biti sasvim pravedno, moramo priznati, da se svi mi ljudi nalazimo više ili manje u samozavedenosti, da smo svi obmanuti, da svi nosimo prevaru u sebi. To je posledica našeg pada, koji se dogodio primanjem laži za istinu. Tako svagda padamo i sada. Zato je u nama takva nepostojanost. Ujutru sam ovakav, u podne drugačiji, posle podne još drugačiji, i tako dalje. Oba sveta utiču na mene, potčinjen sam oboma, sužanj sam kod oba. Svet duhova dejstvuje kroz pomisli na osećanja srca, svet veštastveni preko čula telesnih. Oba mame na kušanje zabranjenog ploda. Telesnim čulima, vidu, sluhu, dodiru taj plod se čini prekrasnim. Pomisao reč nevidivog bića savetuje, ponavlja: „Okusi, spoznaj!“. Privlači radoznalost, podstrekava taštinu.
Razleže se u duši našoj glas zavodnika, glas koji su čuli, kao prvi, naši praroditelji u raju, čuje se, odjekuje glas: „Bićete kao bogovi“. Razleže se i sablažnjava, sablažnjava i ubija. Upravo zato je ljudima data nova vrlina: „smirenje“,dato je novo unutrašnje delanje: „pokajanje“. I delanje i vrlina zaista neobični. Oni su radikalno suprotni onome putem čega smo pali. Pokajanjem se umrtvljuje pogubni uticaj čula telesnih, a smirenjem uništava visokoumlje, taština, gordost žitejska, jednom rečju, sve što čoveka, prosto rečeno, izluđuje.
Pa šta da se radi! Ne treba biti uznemiren promenama koje nastupaju, kao nečim neobičnim. Ne treba se upuštati u potanko pretresanje grehova, nego provoditi život u neprestanom pokajanju, smatrajući sebe grešnim u svakom pogledu i verujući da će milosrdni Gospod svakog, ko samo uvidi grehovnost svoju, primiti u zagrljaj Svoga milosrđa, u naručje spasenja. Tu se ne podrazumevaju gresi smrtni, za koje Bog pokajanje prihvata samo onda kada čovek ostavi smrtni greh. Bavljenja poslovima u domu i domaćinstvu veoma su korisna: udaljavaju od lenjosti i olakšavaju umu njegovu nevidljivu borbu. Borba protiv lenjosti uzvodi u veliki podvig, koji je dozvoljen samo onome ko je na njega prinuđen okolnostima, ili ga je do njega doveo Bog.
Blagorazumnost zahteva da se ne stupa u borbu koja prevazilazi snage, već naprotiv, da se ona po mogućnosti olakša sebi. Verujte Svemogućem Bogu, uzdajte se u Njega, živite trpeljivo i postojano, živite u prostoti, u pokajanju i smirenju, predajte se volji Božjoj, a kada se desi da skrenete s pravog puta, ponovo se njime uputite, i spasićete se“[1].
[1] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/5/#04
Ako želite da se dublje upoznate sa svojom verom, sa Svetim Pismom, priključite se biblijskim besedama.
KOMENTARI