Знамо добро да су различити Светитељи узимали на себе различите подвиге. Господ тиме показује да свако може да се спаси, свако може да се труди у славу Божију на начин који највише одговара његовом карактеру и личности. Тако под истим даном у Житију Светих можемо да видимо сведочанство управо ове велике духовне истине. Потпуно различити подвизи, али са заједничким циљем – својим животом угодити Богу пре свега. Зато је обојици Светитеља и светом Мавсиму и светом Саламану, Господ подарио Царство небеско. Нека свако од нас изабере један од путева који Господ нуди, нека се чврсто држи њега и уз Божију помоћ, бићемо у друштву Светих о којима говоримо овде.
Из Житија преподобног Мавсима Сирина: „У Киру антиохијском беше један преподобни, по имену Мавсим, a пo говору Сирац. По животу био је сељачки прост али је блистао врлинама. Имао је само једну хаљину. И кад му она оветша, он је не баци, него непрестано стављаше закрпу на закрпу, и тако некако покриваше голотињу своју. Толико је овај преподобни био гостољубив, и толико се старао о путницима и сиротињи, да су врата његове келије била свима отворена. Кажу да је имао два суда: један пун брашна, а други пун уља. Из њих је давао потребитима, и они се никад нису празнили нити пресушили. „Јер је Бог, по речима апостола Павла, богат за оне који га призивају“ (Рм. 1, 12). Бог, који је учинио да се у гостољубиве према пророку Илији Сарептске удовице не потроши брашно из зделе и не нестане уље у крчагу, умножавао је добра овог чудесног и гостољубивог Мавсима према мери његовог гостољубља. Пошто је тако дивно и свето провео време живота свог, преподобни Мавсим отиде ка Господу, крајем четвртог века“.
Из житија преподобног Саламана Молчалника: „Овај преподобни родио се у насељу Каперсана, на обалама реке Еуфрата. Заволевши молчалнички живот монашки, он нађе с оне стране реке једну малу келију, затвори се у њу, али не остави на њој ни врата, да би могао излазити, ни прозор, да би светлост могла улазити. Испод земље ископао је мали ходник, кроз који је једном у години излазио и сакупљао себи храну за целу годину. Сазнавши за његово подвижништво, архијереј тога краја оде к њему, желећи да му да свештенички чин. И прокопавши једну рупу на келији његовој, архијереј уђе, стави руку своју на главу преподобнога, и сатвори молитву рукоположења. И потом говораше му много, и каза му да га је рукоположио за свештеника, али преподобни не проговори ни речи. Отишавши, архијереј нареди да се опет затвори она рупа коју он беше отворио на келији. Једном приликом пређоше ноћу тамошњи хришћани реку Еуфрат и развалише келију преподобноме, па га узеше и однеше у своје село. А он им се не успротиви, нити рече да то не чине. Пошто су у своме селу имали готову келију, они га затворише у њу. И преподобни и ту провођаше молитвено подвижнички живот, не говорећи ни с ким. После не много дана дођоше хришћани из другог села с оне стране реке, и ноћу развалише опет келију његову, и узеше преподобног и однеше у своје село. А он им не рече ни речи, нити затражи да га оставе, нити пак пројави жељу да иде. Тако је овај преподобни успео да потпуно умртви себе за овај живот. … Блажени Саламан, умртвивши на такав начин себе, као нико други никада, проведе свој живот, док не отиде ка Господу, да се вечито радује„.[1]
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
[1] https://svetosavlje.org/zitija-svetih-2/24/
КОМЕНТАРИ