Сведоци смо колика се паника, неспоразум, на неким местима и очигледно саблажњавање верујућих људи подигло око болне чињенице да ове године нисмо могли да прославимо Васкрс као и увек. Мислим да је у овој ситуацији јако добро присетити се догађаја из живота новопрослављеног Светитеља Православне Цркве, Јакова Цаликиса.
„Док је Јаков служио војску, био је побожан исто као и раније. Чувао је своју веру, своје молитве, љубав према другима, своју послушност према претпостављенима. Зато су га претпостављени и волели, волео га је и командир , али и пуковник Поликарп Зоја. Наравно, као што је често случај, војници су га задиркивали и вређали, али им је он узвраћао љубављу, радошћу и стрпљењем.
Јаков је служио четири године у војсци због Грађанског рата у то време. Једном, за време Васкршњег поста, командант му је дао дозволу да оде из јединице за Страсну седмицу, знајући за његову побожну жељу да иде и учествује у службама Страсне седмице и Васкрса. Срећан, дакле, са дозволом за одлазак у руци отишао је у спаваоницу. Тамо је видео свог друга из чете веома узнемиреног и тужног који му је рекао: „Одлично за тебе Јакове, што си успео да добијеш дозволу; бићеш на својим службама и баш ће ти бити добро. Што се мене тиче, ја ћу бити затворен током ових дана, а вереница ће ме чекати“.
Јаков је размишљао о овоме и саосећајући са својим другом, рекао му је: „Не брини се, отићи ћу до командира и уместо мене ти узми дозволу и иди“. Он је чак и питао за које дане жели дозволу за одлазак. Други војник је одговорио: „Па, зар не би требало да будем тамо за Велики Четвртак? И онда да будем ту за Велики Петак? И зар не бих требао да будем са вереницом на Велику Суботу и са њом да будем за Васкрс?“ На ово је Јаков одговорио: „У реду, све ћу уредити са командиром“. И заиста је отишао до командира, заузео се за њега и дао своју дозволу свом другу војнику.
И иако је добио дозволу од свог командира, он сам је остао иза да чува стражу током свих ових светих дана. Није мислио на себе и своју побожну жељу да иде и да се моли, јер је други војник желео да иде својој вереници. Из љубави према свом ближењем он је жртвовао своју дозволу и остао да чува стражу. И са места на коме је чувао стражу, он би чуо звона са цркве и видео хришћане где иду на службе, замишљао би да је на служби и са места своје страже певао песме Страсне седмице којих је могао да се сети.“
Ову повест је сам свети Јаков Цаликис испричао митрополиту Неофиту када га је посетио као студент. Митрополит се сетио ове приче у недавном разговору о светом Старцу на следећи начин, са врло занимљивим детаљима:
Када је старац Јаков са Евије служио војску, пре него што се замонашио, добио је дозволу да дође кући за целу Страсну седмицу и Васкрс. Међутим, током ове недеље, приметио је да је један од његових другова војника био веома нерасположен. Питао га је: „Зашто си тако тужан Георгије?“
„Јакове, ти си са својом религиозношћу успео да убедиш командира да ти да целу недељу слободно. Теби ће бити лепо са твојим певањем, твојим монашким правилима, али шта са мном? И ја исто хоћу да идем у своје село да проведем Васкрс са својом вереницом.“
„Добро, Георгије, хоћеш дане за Васкрс – да ли желиш и још пар дана?“
„Па, било би добро да имам и Велики Петак слободан, па чак и Четвртак, тако да могу да одем до цркве и чујем пар Јеванђеља“.
„Не брини се, Георгије, побринућу се за то.“
Овај човек Божији који је живео за службе – то је био његов живот, црквене химне су било његово дисање – он је све то жртвовао ради свог ближњег и остао у касарни – Велики Четвртак, Велики Петак, Велику Суботу и Васкрс.
Из радозналости сам га питао: „Па добро, Старче, како си провео те дане?“
„Чувао сам стражу и са брда сам гледао Атињане како иду у храмове и покушавао сам да понављам Исусову молитву. У Васкршњој ноћи, када сам чуо радосна звона, уздахнуо сам и рекао: ‘О мој Христе, сада хришћани примају Твоју свету Светлост’. И док сам ово говорио, света Светлост је дошла и на мене исто тако!“
„Како се то догодило, Старче?“
„Па, дете моје, светлост са висине је дошла и отпочинула на мени и ја сам постао сав светлост!“
Човек Божији је жртвовао створену светлост Васкршње свеће и примио нестворену Светлост Божанства. Ово је био Старац Јаков. Ово је било у његовој природи – спремност да жртвује чак и своју молитву и свој лични труд и борбу, ради љубави према ближњем[1].
[1] https://www.johnsanidopoulos.com/2020/03/when-saint-iakovos-tsalikes-chose-not.html
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
Прича о Св. Јакову је диван пример вере која кроз љубав дела. Наша Света Црква, није скуп индивидуа које се спасавају саме, упражњавајући „подвиге“. Она је заједница личности, које успостављајући међусобне и односе са Богом, пројављују Небеско Царство на земљи.
Дакле, верници не одлазе у храмове и на службе, да би се лепо осећали или због личне користи, већ да би сабрањем створили Цркву, мистично тело Христово.
Свакако, врхунски домет сабрања верника, јесте Св. Литургија. Знајући све то, Св. Јаков је одлучио да из љубави према брату, остане у јединици. У овој причи кључна је његова намера-усрећити ближњег. Пошто је изабрао бољи део, добио је велику благодат те Васкршње ноћи.
О Васкрсу 2020. верници у Србији су се нашли пред другачијим искушењем. Наиме, власт је увођењем полицијског часа, онемогућила литургијска сабрања, чиме је практично забранила постојање Цркве, у време њеног најважнијег празника.
Важно је истаћи, да Цркву подједнако чине клир и лаици. „Излажење у сусрет“ потребама верника, организовањем преноса литургија на телевизији, упечатљиво показује колико смо се удаљили од истинитог схватања улоге Цркве.
Догађај који спаја небо са земљом, у којем верници активно учествују целим бићем (душом и телом), сведен је на дводимензионалну слику. Притом је сугерисано, да то треба схватити као жртву ради љубави према ближњима!
Дакле сав верни народ у Србији, те Васкршње ноћи је био војник Јаков Циликис!
Да ли су сви, попут њега, примили Свету Светлост, гледајући на ТВ-у како се свештеници и понеки појац и црквењак, причешћују?
Целу Велику Суботу сам покушавао да прогутам сервирану причу о жртвеној љубави, да се смирим и себе убедим да ће Господу то бити мило.
Узалуд, у грлу ми је застала кнедла и гушила ме. Убеђивао сам себе да сам у прелести, да је послушност најважнија хришћанска врлина, да сам ја толико небитан да Господ неће ни приметити да ме нема.
Предвече, након целодневне борбе са самим собом, дошла је једна помисао и донела мир у души.
Сетио сам се оног првог дана седмице, након прве Велике Суботе. Јерусалим је утонуо у сан, али неколицини жена, мироносица, није било до спавања.
Вођене љубављу, изашле су у ноћ и упутиле се ка Гробу да помажу мирисима свог Господа. На први поглед баналан разлог. Нико им не би замерио да су остале код куће.
Неки рационални умови рекли би да су поступиле
непромишљено, излажући себе опасности, с обзиром да су гроб чували стражари.
Нешто касније, једна од жена, Марија Магдалина, објавила је свету најрадоснију вест, да је Гроб празан-Христос Васкрсе!
Удостојила се велике благодати јер је имала велику љубав.
Васкршње ноћи априла 2020. небо над Београдом било је плаво од светала полицијских аутомобила. Напољу су били само шетачи паса. Док сам се пробијао ка Врачару, избегавајући бројне патроле, био сам потпуно миран. Оног тренутка када сам донео одлуку, свака брига је престала. Предао сам се Божијој вољи и након два сата ходања, трчања и повременог залегања у жбуње, стигао на поноћну литургију у храм Св. Саве.
Као никада пре, имао сам осећај да се свет преобразио. Све је деловало исто, али некако другачије, лепше и светлије. Приступајући Св. Путиру и примајући Светињу из руке Патријарха Иринеја, пожелео сам да заувек останем на том месту, крај Гроба из кога је засијала Светлост.
„Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа“?
Објављен је Ваш коментар не зато што је истинит, већ зато што апсолутно одражава стање ума ‘интернет исповедника’ који уместо да се држе ‘досадног’ Православља, то јест, борбе са страстима, борбом са оним што избегавамо и не желимо да гледамо (нашим реалним садржајем душе) – праве себи изговоре за своју ‘борбу за Православље’. Претходних година је то била лична карта, пасоши, затим борба против модернизма (што је увек похвално, али за почетак је потребно упознати се прво са својом вером да се у броби против модернизма не би брукали и показивали своје огрооомно незнање). А протеклих годину дана је то борба против корона вируса, измишљање завера, стављање борбе против вакцина у ред догмата и учења Цркве – у чему се види апсолутно незнање основних истина наше вере (нико ништа не може да уради, да се ништа не може десити без Божијег допуштења).
Као пример за то је и наводна борба ‘Бог против короне’. Ови наши борци за Цркву (и веру) треба да знају да је пандемија корона вируса допуштење од Бога, да је Он Тај Који је допустио да се корона појави. То је очигледан пример о коме говорим. И да се томе треба приклонити као допуштењу, као када би се рат догодио, земљотрес или било шта на шта обичан човек не може да утиче. И да се смирено моли да га Бог сачува од ове болести и као последица ове смирене молитве, чува и самог себе тако што ће поштовати шта говори медицина (Сир. 38: 3-4) и шта говори епископат наше Цркве. А не да се буса у груди, да се гордо надима и пада на друго искушење којим је ђаво хтео да искуша Господа (да скочи са храма) – и да себе излаже опасности од заражавања короном (и тако куша Господа Бога свог). А онда када се ипак (гле, изненађења) разболи од корона вируса, када схвати да заблуде о томе да овај вирус не постоји могу да му угрозе живот, онда пролази мучно и тешко лечење од ове болести. И трпи касније последице и дуже времена. Неколико оваквих примера сам имао прилике и да видим, ову промену свести, на жалост, са последицама по здравље које морају да се трпе сада…
А пример Ваше контрадикторности је то да у првом делу Вашег есеја говорите „власт је увођењем полицијског часа, онемогућила литургијска сабрања, чиме је практично забранила постојање Цркве, у време њеног најважнијег празника“. Дакле, оно што није успело вратима ада (Мт. 16:18) за ових више од 2000 година, успело је власти у Србији? А онда, опет, на крају Вашег коментара, ‘стигао на поноћну литургију у храм Св. Саве. Као никада пре, имао сам осећај да се свет преобразио. Све је деловало исто, али некако другачије, лепше и светлије. Приступајући Св. Путиру и примајући Светињу из руке Патријарха Иринеја’. Значи, Црква ипак постоји и ипак никакви прогони од стране власти не постоје, ако сте били на Литургији у највећем активном православном храму на свету и причестили се директно из руке тадашњег Првојерарха СПЦ (који је, ради подсећања, подлегао последицама овог вируса)?
Пријатељски савет – упознајте се са подвижничким делима Отаца, тамо ћете наћи и да емоцијама не треба да се даје на вољу као што Ви то радите. Вама су једини критеријум Ваша осећања. Никакве препоруке од стране Синода наше СПЦ не прихватате, Вама је оно што осећате једини критеријум? То не говори о Вашем исповедништву, већ о одсуству смирења. И води у прелест…
Помаже Бог Станоје,
Хвала вам на мишљењу које ће сигурно бити за мене корисно.
Описујући моју унутрашњу борбу да решим дилему пред којом сам се нашао, нисам желео да доносим суд да ли је одлазак у храм за Васкрс исправна или погрешна одлука. Већ да укажем на значај мотива, ради којег нешто чинимо.
Један иде у храм зато што мисли да је добар верник, други да би испунио дужност, трећи да би изразио бунт. Мој мотив је био сусрет са Христом. Имао сам јаку жељу да након месец дана „тиховања“ у кући, безбројних окретања бројаница, самосагледавања и цеђења душе, закорачим преко палубе у немирно море и кренем ка Ономе који није само циљ мог живота, већ сам мој Живот.
„Колико је природно да живим за Христа! Али, како се то постиже? Личност воли личност. Живот тражи живот. Светост, Царство Небеско, Црква, то да живим у Христу, да је живот мој у Христу, јесте нешто лично, а не неодређено. Замисли да ти кажем: „Воли правду.“ Веома хладна ствар. Кажем ти: „Воли ову девојку, ову душу, овога човека: има осећања, има срце, има нежност, има топлину, има све што ја имам.“ И стежем је у загрљају своме, волим је, уведем је у дом свој, учиним је супругом својом. Личност воли личност: личност се сједињује са личношћу“ (Архимандрит Емилијан Симонопетритски)
Срећан празник – Христос посреди нас!