Nastavljamo sa pokazivanjem potresnih delova iz Žitija svetih – sada je pred nama ogromna ljubav apostola Jovana kome nije bilo teško da u starosti trči za svojim učenikom koji je osećao grižu savest od apostola i bežao od njega na konju. Čovek koji je držao glavu na Hristovim grudima nije smatrao da je „ispod njegove časti“ da se ponovo bori za dušu nekoga ko je slušao o veri i krstio se iz ruku jednog od Dvanaestorice apostola, a zatim odstupio. Možda i pouka za nas da ne gubimo nadu i da i dalje nastavljamo da volimo naše bližnje koji su odstupili od Boga? Jer apostol Jovan nam pokazuje da je to jedini put da se neko ponovo okrene Hristu.
*
„Kada u Aziji apostol obilažaše gradove, on u jednom gradu vide mladića, raspoloženog dušom za dobro delo; on ga pouči veri i krsti. No nameravajući da odatle otputuje na propoved Evanđelja, on pred svima poveri ovoga mladića episkopu toga grada da ga nauči svakom dobrom delu. Uzevši mladića episkop ga nauči Svetom Pismu, ali se ne staraše o njemu koliko treba, niti mu davaše vaspitanje kakvo je potrebno mladićima, nego ga prepusti njegovoj volji. Ubrzo potom mladić poče voditi rđav život, stade se opijati i krasti. Zatim se sprijatelji sa razbojnicima; oni ga pridobiše, odvedoše ga u pustinje i gore, postaviše ga za svog harambašu i činjahu razbojništva na putevima. Posle izvesnog vremena apostol Jovan vraćajući se dođe u taj grad, pa čuvši za ovoga mladića da se pokvario i postao razbojnik, reče episkopu: Vrati mi blago koje ti predadoh na čuvanje, kao u verne ruke; vrati mi onog mladića koga ti pred svima poverih da ga naučiš strahu Božjem. – Episkop sa plačem odgovori: Propade taj mladić, dušom umre a telom vrši razbojništva po putevima. – A Jovan reče episkopu: Zar se tako čuva duša brata svoga? Daj mi konja i pratioca da idem i potražim onoga koga si ti pogubio.
Kada Jovan dođe k razbojnicima, zamoli ih da ga odvedu k svome harambaši, što oni i učiniše. A mladić, ugledavši svetog Jovana, posrami se, pa skočivši pobeže u pustinju. Međutim sveti Jovan, zaboravivši na svoju starost, pojuri za njim vičući: Sine moj, vrati se k ocu svom i ne očajavaj zbog pada svog; grehe tvoje primiću ja na sebe; stani dakle i pričekaj me, jer me Gospod posla k tebi.
Mladić stade, pa s trepetom i stidom velikim pripade k nogama svetog apostola, ne smejući da mu pogleda u lice. A sveti apostol, zagrlivši ga s roditeljskom ljubavlju celivaše ga, pa ga uze i s radošću odvede u grad, jer nađe izgubljenu ovcu. I mnogo ga učaše upućujući ga na pokajanje; i mladić usrdno se trudeći u pokajanju ugodi Bogu, i dobivši oproštaj grehova prestavi se u miru.[1]
KOMENTARI