Предлажем одличан интервју са гешталт и психодрама терапеутом из Русијом, Ирином Каленовом која је православна хришћанка и живи својом вером. Мислим да је додаткнуто много занимљивих и корисних тема.
*
У чему се види правилна љубав према себи и по чему се она разликује од егоизма? Да ли хришћанин може да верује сопственим осећањима? Какво мишљење о себи је правилно и да ли је могуће праштати себи самом? На ове теме је редакција сајта „Правмир“ разговарала са Ирином Каленовом, психологом при храму светих Козме и Дамјана, једним од организатора хришћанског психолошког клуба, гешталт-терапеутом, психодрама-терапеутом.
*
– Проблем одсуства љубави према себи је веома актуелна за многе православне хришћане. Често верујући људи почињу да се баве самобичевањем и то уздижу на ниво врлине, ето, они су у покајању. И још многи имају страх да заиста заволе себе, јер ето, упашћеш у гордост.
– У Русији генерално не знају да прихвате нечију захвалност и комплимент, таква култура не постоји. Најједноставнији пример, када похвалиш човека за промену изгледа, а он одмахује руком: „Ма, добро, нема везе“, као да се не ради о њему. Или је човек нешто добро урадио, а на комплимент почиње да се правда: „Ма то је случајно, помогли су ми“. Исто то важи и за захвалност. Једном сам замолила једног младића да променимо термин разговора за време које ми је више одговарало и захвалила му за то што је показао бригу, што је реорганизовао своје обавезе. А он ми одговара: „Ма није било тешко, то сам ја лако…“ и даље смислио неку бесмислицу као одговор на моју захвалност.
– Да, заиста, некада се сусретнеш са тиме да човеку желиш да кажеш нешто пријатно, да укажеш на његове добре стране, а он почиње да одриче то. Мислим да то није здрава појава. Међутим, постоји и друга крајност: човек све што ради, ради да похвали себе. Где је овде мера? Како православна особа да примети у себи добре особине и да се притом не погорди?
– Ова граница је јако танана. Потребно је бити довољно психолошки здрава личност да се ова граница не пређе. Ја сам против било каквих категорија оцењивања. Свако треба да разуме шта уме добро да ради, а шта не. Међутим, то нас не чини бољим или горим од других. Једноставно, једнима је дато да одлично пеку хлеб, другима да компонују музику, трећима да спашавају људе у невољи. И ако се неко диви ономе што човек добро ради, онда човек треба да научи да правилно прима комплименте. Не говорим да је човек добар или лош, говорим о лошим или добрим поступцима. Ако је човек просто свестан својих добрих особина и не пореди себе са другима, онда је то све нормално; а када човек мисли да је бољи од других, онда је ту већ присутна гордост. Ту негде се налази та граница. Али, наравно, све то је јако танано и индивидуално.
– Каква оцена о себи је здрава?
– Не волим баш реч „оцена о себи“, јер је у речи „оцена“ присутно и поређење.
– Можда, само-осећање?
– И то није скроз правилно. Ја обично користим израз „осећање сопствене вредности“. Ако човек осећа да је достојан љубави и да има право на задовољење својих потреба, онда он воли себе. Ако човек сматра да су и други људи достојни љубави и имају право на задовољење својих потреба, он онда воли друге и код њега је све у реду што се тиче тога што називају „мишљење о себи“. Обично се израз „ниско мишљење о себи“ употребљава када се подразумева да неко не цени себе самог. И то се најчешће показује у односима: човек дозвољава да га унижавају. Ако човек себе не уважава, ни други га неће уважавати. То се увек лако види.
Показала бих то на примеру. Недавно ми је на саветовање долазила млада девојка, ћерка алкохоличара и жалила ми се да је мушкарци са којима се виђала нису уважавали. Ја сам је питала, зашто она не заштити себе? Као одговор сам слушала о жаљењу. Испоставља се да човеку себе није жао, док му је других жао. Почели смо да анализирамо. Испоставило се да јој је лакше да призна да је њој жао тих мушкараца, него да буде свесна да је њој страшно у таквом односу. Девојка се бојала да ако себе буде штитила и бранила своја права, онда ће је напустити и неће је волети. Онда сам питала девојку: ‘ако будеш себе понижавала, ако им будеш повлађивала, они те неће напустити?’ Ипак, они су свеједно одлазили од ње.
– Знам за случај када је млађа сестра контролисала старију, када старија сестра није била у стању да одбије било шта. Притом, млађа сестра није ценила помоћ, била је у стању да грубо разговара са старијом, да је примора да нешто уради за њу, итд.
– Да, то је друга варијанта ниског мишљења о себи. У том случају потребно је разјаснити на који начин су родитељи формирали њихов однос, тако да је млађој дозвољено све, а старијој ништа. Чега се боји старија сестра? Највероватније је да је она седела са млађом, да су родитељи викали на њу, захтевали да не дира млађу сестру и да јој попушта у свему. И девојчице су прихватиле ове улоге. Старија сестра треба да схвати зашто се боји да одговори млађој. Сигурно је да се боји да ће је родитељи осудити и да је неће волети. Старија има снажну поруку од родитеља: ‘Млађа сестра се не сме увредити, ко тако чини, њега не воле’. Она треба да схвати да је ово лаж. Млађима не треба да буде све дозвољено.
– Дакле, шта је то онда љубав према себи и по чему се она разликује од егоизма?
– Егоизам се јавља онда када човек поставља себе изнад других и када је му је његов сопствени значај изнад значаја других људи. Постоји и здрави егоизам и он је неопходан. Када човек воли себе, он не сматра себе бољим од других, он просто сматра да има право на то да га воле Бог и људи. При чему је у питању безусловна љубав; човек који воли себе не цени себе због тога што је добар и безгрешан, већ просто зато што он постоји. Такав човек има унутрашњу вредност, свестан је себе као вредности и схвата да представља јединствено створење Божије. „А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у име Његово“ (Јн. 1:12).
– У чему се огледа нормални, разумни егоизам?
– Када човек седа у авион, он увек види натпис: у случају екстремне ситуације, маску са кисеоником је неопходно прво ставити себе, а затим већ свом детету. И то је разумљиво: ако се мама „искључи“, маску детету већ нико неће моћи да стави. И шта ће се догодити са дететом, чак ако му други ставе маску, а мама више не дише? Тако је уопште и са разумним егоизмом: на почетку је потребно побринути се за себе, а онда ће постојати могућност да се побринеш о ближњем. Никоме није потребно неразумно самопожртвовање.
– То јест, испоставља се да ако човек нема снаге и ресурсе да помогне другима, не треба да превазилази себе, да приноси људима неке жртве? Или постоје случајеви када је тако нешто неопходно?
– Ако човек нема ресурсе и што је важно, ако нема неопходне навике, онда није ни у стању да помогне; само ће се узалуд бринути, а може чак и да нанесе штету. У таквом случају превазилазити себе је бесмислено, жртве ће бити неоправдане, а можда чак и штетне. Дешавају се чак и изузетне ситуације, које захтевају самопожртвовање, када се говори о животу или смрти или болести и оздрављењу. Међутим, и у овим случајевима је потребна разумност. Потребно је јасно схватити, шта и како треба да се ради. Када постоје знања и могућности, неопходно је стегнути своју вољу и дејствовати, чак ако треба жртвовати нешто ради живота и здравља другог човека, а притом не сметати професионалцима – лекарима, спасилачким екипама, итд. Жртвовати собом, на пример, да би други могао добро да попије или да просто не ради ништа је глупо, нема смисла у томе.
– Одмах пада на ум Соња Мармеладова из романа Достојевског, која је жртвовала себе да би њен отац могао да пије. Ствара се утисак да је писац то сматрао за позитивно.
– Тако је, међутим, ипак сви цене Соњу Мармеладову не због тога, већ зато што је пошла са Раскољниковим до краја и практично га спасила. Што се оца тиче, сматрам да у тој ситуацији није била у праву. Иако за њеног оца, можда, другог излаза није било.
– Али због таквог Соњиног понашања, код оца се будила савест. Он је признао Раскољникову да је лежао пијан и да се дивио како има предивну ћерку.
– Свако сазависно понашање се управо тако и показује. У тој ситуацији је она себе показала просто као сазависна ћерка алкохоличара. А када је делила свој пут са Раскољниковим – у питању је већ сасвим другачије самопожртвовање или чак изнад самопожртвовања: трагање за путем како да се спасу заједно. Не треба заборавити да је њен живот пре сусрета са Раскољниковим био трагичан и неправедан, она је радила као проститутка. Неопходно је расуђивање. Треба разумети коме је заиста неопходна помоћ, а ко путем манипулисања покушава да те искористи уместо да сам некако решава своје проблеме. Могуће је сву снагу и време трошити на помоћ другим, а затим када се наше резерве исцрпе, десиће се оно што се назива „изгарање“ (burnout), а заједно са њим ће доћи разочараност и депресија. А опет, може се редовно помагати стотинама људи и притом се бринути о себи, обнављати своја снага, добро се хранити, одмарати, радовати животу, итд. Човек који је непрестано заузет спасавањем других уместо да решава своје проблеме, обично не воли ни себе, ни друге, већ једноставно жели да добије одобравања за себе или просто не уме да каже „не“ због страха да га неће волети и да ће се окренути од њега.
– Сусрела сам такву тачку гледишта да хришћанин уопште не треба да мисли о себи. Притом често цитирају и Јеванђеље: одрекни се себе. По мом мишљењу, овде се говори о томе да се треба одрећи од лошијег дела себе, јер је онда то противречност са чињеницом да нас Бог воли и уважава вредност сваке личности.
– У Jеванђељу постоји призив да се одрекнеш себе ради Бога. Одрећи се себе – значи ослонити се на вољу Божију, на то предназначење које је ти је Он дао. Ако се одрекнеш себе у потпуности, онда се поставља питање – са киме ће онда разговарати Бог? Није скроз јасно на шта се мисли када говоре да је потребно одрећи се лошијег дела себе. Није могуће одрећи се од дела себе, чак и ако се покуша са тим, неће поћи за руком. Са својим деловима је могуће једино договорити се. Потребно је одрећи се греха, тачније, греховних мисли и поступака или од – страсти. Делови себе не могу да буду добри или лоши. На пример, човеку је агресија потребна као енергија да би нешто учинио. Агресија је енергија деловања. Без ње човек не би могао ништа да уради ни за себе, ни за Цркву, нити за Бога. Потиснута енергија почиње да раздире човека изнутра. Крајњи степен депресије је када човек не може да подигне ни кашику, јер да би нешто појео, такође је потребна агресија: ти уништаваш оно што се налази на тањиру. То је здрава агресија. Друго је питање, ако је агресија усмерена на зло.
Долазила ми је млада девојка која не може да каже „не“. Када добије плату, она јој траје два-три дана (и ово није преувеличавање!) јер она није у стању да одбије другог. Неко од оних који је моле за новац јој га и врати, неко опет не врати… Она свима даје не само свој новац, већ и снагу, време, испуњавајући чак и молбе које је превазилазе. И у људским очима то изгледа врло хришћански – она се одрекла себе. Међутим, притом она често гладује, дугује станарину и озлојеђена је на многе од оних који је моле за новац: ‘Како не схватају? Ја не могу више овако!’ А они заиста и не схватају, њима је потребно да се објасни.
– Зашто човек почиње тако да се понаша?
– Различити су узроци у различитим ситуацијама. Обично се дешава, рецимо, ако су родитељи гушили дете и нису трпели одбијање. Или није обавезно да су гушили. Дешава се када је детету потребно да, на пример, „спашава“ незрелу маму: она почиње да хистерише или да упада у стање беспомоћности. Понекада све то долази до апсурда. Мама одрасле ћерке која већ има своју породицу, захтева да она проводи са њом све своје слободно време. Ћерка је у пролазу поменула: ‘хајде да се виђамо породично’ и они су сада принуђени да шетају, иду у биоскоп или на кафу у четворо: мама, тада, ћерка и њен муж. Ако ћерка покуша да одбије маму, тада она упада у хистерију, говори да је ћерка не воли. И ћерка се боји да је одбије.
– Некада се православни баве сопственим изједањем: ја сам лош, ја сам грешник. Као да су идентични свом греху. Зар не треба разликовати грех и грешника у себи?
– Наравно, постоји човек и постоје његови поступци. То се тиче и греха и добрих дела. Не треба заборављати да је човек – створење Божије и да га Господ воли. На пример, ако желимо да помогнемо затворенику, ми доносимо пакете у затвор, опходимо се према њему као према човеку, као према личности. За свој злочин он трпи казну и сам одговара пред Богом и људима. Имала сам на терапији мушкарца од четрдесет година код кога је све било добро у животу, али је у неком тренутку неочекивано упао у депресију, није био у стању да ради и обратио ми се за помоћ. Када смо почели да анализирамо његово стање, у једном тренутку се међу његовим речима појавила реч „дужан“: ‘дужан сам да будем у складу, дужан сам да докажем’. Тада смо почели да разјашњавамо коме је он то и шта доказивао? И мушкарац се сетио да када је био у основној школи, четворка је јако узнемиравала његову маму. А он је био жив карактер, није га држало место како се каже, учитељи су се често жалили на његово понашање. Мама је подржавала учитеље, стидела се сина, оптуживала га, говорила му да није ни за шта. Дечак је из све снаге желео свима да докаже да то није тачно. И заиста је постигао велике резултате, постао је прилично познат у свом окружењу, одлично је зарађивао. Јако се трудио, али у једном тренутку више није издржао и наступила је депресија. На терапији се, поставши свестан свега тога, јако изненадио: зашто доказивати било шта било коме, ако је могуће једноставно мирно радити? И ово сазнање му је помогло да превазиђе депресију. Одвојио је себе од родитељске посланице, (? – овде мисли на оно што си ми описивала као интројект) и обавезе да доказује нешто. То није било само болно и то прилично болно, већ га је и коштало. Он је савладао депресију, али се није вратио старом послу. Одлучио је да промени много тога у животу.
– Да ли православна особа може да верује себи? И чему да верује више, разуму или осећањима? Ја сам се више пута сусретала са тачком гледишта да православни човек ни у ком случају не треба да верује себи, ни разуму, нити емоцијама. Световна психологија има другачије мишљење: неопходно је веровати осећањима, јер иначе нећеш ћути свој истински глас. Да ли је у овој теми могућа нека златна средина?
– Ослањати се на разум и ослањати се на своја осећања су потпуно различите ствари. Ми психолози говоримо да не лажу само осећања. Разум може да обмане, слаже, не говори се узалуд да је разум лукав. Човек себе може да обмане боље него десет превараната. Наш разум је прилично запрљан туђим мислима, нашим жељама да изгледамо боље у очима других или у сопственим очима, затим посланицама које нам посеју родитељи, школа, телевизија. Ако човек не воли себе, ако се непрестано бави самоунижавањем и сматра да има само грехе, онда је највероватније да му у детињству нису говорили ништа лепо, нису га прихватали онаквим каквим он јесте, нису пружали безусловну љубав. Зато нису ни научили да прихвата себе. У њему живи интројект од маме, тате или онога ко га је много грдио. Сва деца верују родитељима, они заиста примају мисао да им ништа добро неће поћи за руком. Затим човек долази у Цркву са таквим веровањем и свуда види потврду тога: јер он има толико грехова! Мама је говорила да сам такав и такав, да сам лош; изгледа да је тако, ја и по навици примећујем само лоше. Мисли се крећу у зацртаном кругу и дају један и исти програм. Добро се не примећује, не цени, тако је одувек, од детињства се није примећивало и није ценило. Видите на пример, како разум обмањује? При чему је на почетку, мама „обманула“; и подразумева се да је то радила из добрих намера. Маме из добре намере понекада свашта говоре! За мене је неоспорна истина само Јеванђеље. А све остало: то што је мама рекла, што људи говоре, што је рекла бака у храму у делу где се пале свеће, није обавезно истина или није увек потпуна истина, зато пре него што се руководимо њиховим поукама, обавезно треба проверавати да ли су оне у складу са реалношћу или не.
– За разум је јасно. Занимљиво, а како веровати осећањима, ако се она мењају: дуне ветар – осећамо једно, сунце се покаже – већ сасвим друго?
– Од времена зависи расположење, а осећања су нешто друго. Њима се може веровати. Сећате се речи из посланице апостола Павла: „чула [треба да буду] навиком извежбана за разликовање и добра и зла“ (Јевр. 5:14). Постоји пет основних осећања: радост, туга, гнев, страх, гађење. Они су предивно показани у цртаном филму „У мојој глави“ (Inside out). Постоје и друга, сложена и социјално украшена осећања, на пример, кривица, увређеност, изненађеност и др. Потискивати осећања је штетно за здравље, управо она дефинишу оно што је човеку неопходно за живот. Важно је слушати себе и своја осећања. Рецимо, догодила се несрећа, то јест, ако постоји потреба да се тугује због губитка, а човек из неких убеђења или уверења не дозвољава себи тако нешто. Он се прави да се ништа није догодило и покушава да се радује, а њему је све теже. Траума није преживљена, последице су жалосне, али ово је већ друга тема.
– Колико је то познато! Човеку се догодила несрећа, а њему говоре: радуј се!
– Наравно, тако нешто је штетно. Погубно је радовати се када си доживео несрећу. Када човек прихвата и проживљава неку жалост, код њега све долази на своје. Управо о томе и говори цртани филм „У мојој глави“. Одличан цртани! У свом „чистом“ облику осећања неће обманути и сугерисаће шта треба радити. Али чим се и мисли умешају, све се мења. На пример, у свакој засебној ситуацији треба разумети да ли су твој страх или твоја кривица – реални или су измишљени.
– Рецимо, човек се боји да иде на гастроскопију. То је реалан или умишљен страх?
– То је природно: у тебе убацују страно тело, овај страх се може разумети. Измишљен страх је када се човек боји мрака или светског потопа који ће наступити већ сутра или се боји да га неће волети ако буде рекао „не“. То су ирационални страхови. Када на саветовању човек говори да се боји нечега, ми увек разјаснимо да ли је тај страх рационалан или не.
– А страх од доласка на ново радно место први дан?
– Бринути се је природно, у питању је стрес. Друга је ствар ако човек почне да фантазира: страшни шеф, сви ће те гледати, неће те прихватити у колективу, грдиће те због грешки. Несигурна особа ће увек наћи чиме да заплаши себе. Са друге стране, ако човек има нормално мишљење о себи, он зна да је добар стручњак, да може нормално да ради са људима. Он схвата где су његове границе, не узима на себе превише посла, али притом не бежи од посла који мора да уради. Чега да се боји онда? Животу и здрављу не прети ништа, своје достојанство ће умети да одбрани и верује да су људи у већини добри.
– Какав је правилан однос према себи: бити строг или милостив? Да ли се може претерати и са једним и са другим. Како наћи меру између непрестаног снисходљивог опраштања себи свих грешака и перфекционизма?
– Перфекционизам је „обољење“. Он се најчешће васпитава од стране родитеља. То се обично дешава са људима које нису хвалили у детињству, којима су говорили: „Да, наравно, није лоше, али може и боље“. Дете је, на пример, одлично написало састав, али није ставило запету и родитељи ће обавезно на то обратити пажњу. Лоше је у таквом приступу што ће они обавезно нешто наћи, јер идеално урадити нешто практично је немогуће, тим пре за дете. Боље је да се уради довољно добро, него да се не уради уопште. Људи који „болују“ од перфекционизма се боје да се ухвате неког посла, ништа не раде и себе грде због тога. А ако се чак и прихвате, онда код њих почињу страхови: како ће се људи односити према резултату њиховог рада, они броје све грешке губећи на то много снаге и енергије; и опет никоме не показују резултате свог труда. Ако и треба некоме да покажу, перфекционисти се боје да ће их грдити због грешки. На крају крајева, наравно да ће се увек наћи нека грешка. Свеједно ће се наћи људи којима се то неће допасти и човек ће доспети у ужас: „Какав кошмар, није успело“. Обично они имају снажно уверење да их сада нико неће волети и прихватати, јер мама је тако увек радила. Ми психолози ту увек говоримо: свако има право на грешку. Људи нису компјутери, чак и компјутери греше. Зашто ствари које су ручно направљене знају да изгледају лепше од оних које излазе из фабрике? Зато што у њима постоји „душа“ како кажу, управо зато што у њима није све идеално, али се зато види рука аутора.
На разговор ми долази једна девојка – перфекционисткиња: златна медаља, јака диплома, одличан посао… Дошла је са проблемом несигурности у себе. У неком тренутку јој се смучило и хтела је да напусти све, да постане уметник јер у детињству јој је то рецимо ишло од руке, али се појавио страх да она није у стању идеално да црта. ‘Потребно је савладати то’ (савршено, разуме се). Опет, није чак ни схватала зашто и због чега она треба да црта. Ова девојка се трудила да све уради „идеално“, да би сви (мама посебно) били задовољни са њом. Она на крају и није успела да ми објасни шта је то што она сама жели, она није слушала своје жеље. Најважније за њу је било да све ради идеално, а шта конкретно – то није знала.
– Дакле, треба бити снисходљив према својим грешкама? Постоји страх: јер не може се увек и све себи праштати.
– Ко је рекао да не можеш себи све да опростиш? Исус је чак разбојнику опростио када се овај покајао, а овде се ради о грешци? И какав је то страх? Да ли је реалан или не?
– Умишљен. А како са гресима – ми себи не можемо да их опраштамо, њих опрашта Господ? Човек може себе да укопа са непрестаним осећањем кривице, подсећајући себе на грешке, сопствено несавршенство. Опет, световна психологија јасно говори: опрости себи.
– Грешке и греси су две различите ствари. Грех је мање или више свестан поступак. Грешка, пропуст није грех – у питању је грешка. Ја волим да наводим пример са јавним превозом. Ако си случајно стао човеку на ногу, да ли је то грех или грешка?
– Грешка.
– Грешка. Дакле, ми говоримо: „извините“. Као одговор, истина, чујемо различите ствари, можда, оштре и непријатне. Међутим, ако одговоримо на њих – то је већ грех.
– Сећате се приче Антона Чехова „Чиновникова смрт“. Човек се извињавао све док га то није отерало у смрт.
– Да, да. И са грехом је заправо то исто: дошао си у храм, исповедио се, „скинуо са себе“ да тако кажем и заборавио. „Иди и више не греши“, рекао је Исус жени која је ухваћена у прељуби. Када човек непрестано држи у свом уму грехе и грешке, ризикује да упадне у униније.
– Шта бисте могли да посаветујете људима којима је због свог компликованог васпитања (домаћег, а некада и црквеног!) јако тешко да доживе Бога као Оца Који воли, а не као тиранина који кажњава за грехе?
– Ја немам права ништа да саветујем овде. Односи човека са Богом су лична ствар човека и Бога. Наравно, психолошка компонента у томе постоји, али ако је човеку све у реду, онда је у питању његов избор. Нико нема права да се меша и учи како да изгради своје односе са Богом. Ако неко и може да посаветује у вези са тим, то је онда духовни отац. Међутим, односи са Богом су увек јако лична ствар.
Интервју водила
Евгенија Новосељцова
Психолог: любить себя – значит быть уверенным в Боге, людях и себе
КОМЕНТАРИ