Voleo bih da se dotaknemo fenomena koji je posebno aktuelan u danima u kojima se nalazimo, danima posta. Nije tajna da mnogi od nas pokušavaju tokom posta da skinu i višak kilograma, uzdajući se da će nam ishrana koja se sastoji samo od posne hrane nekako pomoći da smanjimo broj i količinu tih nesrećnih kalorija o kojima se toliko razmišlja i vodi računa…
Da li ste se zapitali odakle potiče još jedan, blisko povezani fenomen, kada neko iskreno iznenađen shvati da iako posti ceo post u trajanju od nekoliko nedelja, uredno izbegava i ne jede meso, jaja, mleko… ipak razočarano shvata da ne samo da nije skinuo kilograme, već je nabacio još par kilograma preko?
O čemu se tu radi? Da li mi zaista toliko ugađamo stomaku zato što smo kao „gladna godina“ što se kaže, pa nismo u stanju da se obuzdamo? Ili se „toliko trošimo“ pa moramo da pojedemo još neku baklavu, pogačicu ili kiflu? Ili se tu možda radi o nečemu drugom?
Mi smo svi različiti, svako od nas je imao različita iskustva tokom svog prethodnog života, odrastanja, samim tim se razlikuju i pogledi na hranu. Međutim, zajedničko za mnoge od nas je da u hrani nesvesno tražimo utehu. Kakvu utehu? Utehu kada se ne osećamo dobro, kada smo tužni, neraspoloženi, povređeni, ljuti… Nemamo nekoga da nam tu utehu pruži na pravi način, a ni mi sami to ne umemo.
U tim trenucima ni ne primetimo kako smo krenuli ka frižideru ili ostavi u kojoj držimo slatkiše. Jer kada pojedemo nešto slatko ili ukusno, u našem telu se između ostalog luče moćni hormoni koji itekako utiču na naše osećanje sebe. Mislim pre svega na dopamin i endorfine (prirodne hormone sreće) koji se otpuštaju u organizam u tim trenucima. I nema sumnje da se bolje osećamo. I prirodno je da ćemo stvoriti naviku da se tako tešimo, posebno kada su slatkiši (pa i posni) svuda oko nas. Lako, brzo, dostupno – recept za stvaranje navike.
Ili je recimo neko imao iskustvo da kada god bi u detinjstvu bio tužan ili plakao, recimo pao sa bicikla i udario se jako u koleno, mama ili baka bi dolazile i donosile bi slatkiš sa rečima: „Dobro, dobro, nije to ništa, nemoj da plačeš, evo da se malo zasladiš pa će brže da prođe“. Dakle, ne samo da su nas učili da se tešimo slatkim, već smo konstantno dobijali poruku da naše emocije nisu važne, da ne treba da verujemo onome što osećamo. Da je najbolje da ih potiskujemo. I da znamo da se utešimo samo na jedan jedini način – kroz hranu. „Jer će tako brže da prođe“.
Onda je potpuno prirodno da kada se osećanja u nama pojave (a ne mogu da se ne pojave, koliko god bismo želeli da ih nema, Sam Bog nam ih je dao), kada nam signaliziraju šta su naše potrebe (jer to je jedna od njihovih uloga), mi nismo u stanju da ih prepoznamo, nego radimo samo ono čemu smo naučeni od malena. Idemo da se tešimo hranom jer ono što osećamo u tom trenutku nas boli kao nekada udareno koleno u detinjstvu. Sećate se: „dobro, dobro, nije to ništa…“
Problem je što nam sada hrana ne služi da utolimo svoju glad što je naša prirodna i normalna potreba. Ne, u velikoj meri nam služi za regulisanje sopstvenih (u najvećoj meri) neprijatnih osećanja. Mada se ovo odnosi i na pozitivna osećanja. Znate i sami, položili ispit, dobili povišicu, rodilo se dete, neka godišnjica, bilo koji jubilej ili porodično slavlje je prilika da se „proslavi“.
I neka, treba da se proslavi, sve je to lepo i normalno. Samo treba imati u vidu da je nas Gospod stvorio tako da možemo da regulišemo sopstvena osećanja bez hrane. Mi smo potpuno sposobni da prepoznamo, prihvatimo i svesno ostanemo sa svojim osećanjima u trenucima kada se ona pojave. Da na taj način shvatimo zašto se baš tako osećamo, šta nam to naša osećanja poručuju? Pomoć za tako nešto treba da tražimo u iskrenom kontaktu sa sobom, da ne bežimo od sebe. Ovo će itekako uticati da naš odnos sa Gospodom i bližnjim postane još bolji i iskreniji.
U nastavku možete da pročitate iskustvo Fedora Vasiljuka, pravoslavnog psihoterapeuta sa seanse sa ženom koja je imala problem sa viškom kilograma. Videćete kako je na pravi način usmerio njene napore, usmeravajući kroz mini eksperiment njenu energiju i njenu svesnost o utesi koju je želela da dobije od hrane:
„Moja klijentkinja S. se ugojila. Prekorevala je sebe zbog prejedanja i više puta sebi obećavala da više neće jesti toliko kolača. Ali svaki put bi se zatekla kako ponovo jede još jedan kolač. Pošto je bila crkvena osoba, mogao sam da je upitam:
– Da li se obično molite pre i posle jela?
– Da.
– Onda mogu da vam predložim jedan psihoterapijski eksperiment. Na jednu nedelju ostavite, molim vas, svoju borbu i jedite koliko kolačića želite. Vi volite kolače – jedite ih polako, svesno, kao degustator, obraćajući pažnju na ukus svakog zalogaja. Ali molite se ne posle celog obroka, već posle svakog zalogaja – zahvalite Bogu za radost upravo tog zalogaja. Pokušajte da to radite neformalno, da vaša molitvena zahvalnost bude povezana sa stvarno i svesno proživljenom radošću od slatkog. S. je pristala. Kao što možete pretpostaviti, količina kolačića koje je uspela da pojede tokom te nedelje bila je značajno manja nego obično. Ovo je primer svesnog, duhovnog odnosa prema hrani“.
Ovde je opisan samo deo rada na sebi koji osoba prolazi na psihoterapiji. Psihoterapeut je pomogao da svoj problem sagleda iz drugog ugla, da ga pogleda drugim očima da tako kažem. Ja sam uveren da su tokom narednih viđanja imali prilike da se dotaknu i samih uzroka, zašto S. uopšte ima toliku želju za kolačićima, šta je to što je pokreće, kako se ona oseća neposredno pre nego što posegne ka slatkišima, itd. Mnogo vrlo korisnih stvari može da se pokrene iz jedne ovakve teme…
Jedna od važnih sredstava u osmišljavanju ove teme je vođenje dnevnika. Kako i zašto? Dnevnik nam pre svega može pomoći da vodimo evidenciju šta smo zaista pojeli tokom dana, da možemo „crno na belo“ da tako kažem, da vidimo šta smo sve pojeli od trenutka buđenja pa do odlaska u krevet (računa se i ako ustajemo noću i idemo do frižidera jer nam je „pao šećer“). Da vidimo šta smo sve zaista pojeli, da pogledamo sebe iskreno i priznamo sebi u slučaju da imamo problem sa kvalitetom i količinom hrane. Iz ovoga će doći i svest da smo samo mi odgovorni i da imamo snagu da ovu situaciju promenimo.
Zatim, dnevnik nam može biti od velike pomoći da osvestimo šta je to što nas je pokrenulo da posegnemo ka hrani kao utehi? Da li smo bili neraspoloženi jer smo čuli nešto neprijatno ili tužno? Ili smo bili uplašeni? Ili imamo sastanak sa šefom na poslu koga se bojimo? Da li smo se posvađali sa nekim? Da li smo se osetili odbačeno? Da li smo zaista bili gladni u tom trenutku ili smo se osećali loše i želeli smo da to osećanje što pre ode i nestane? Razloga ima mnogo i samo vi možete da znate šta je u pitanju – ako pogledate u sebe…
I verujte, ovo su samo vrata koja vam kontinuirano i posvećeno pisanje dnevnika može otvoriti u vaš unutrašnji svet. Dnevnik vam kroz neko vreme može zaista pomoći da dođete u kontakt sa svojim osećanjima, strahovima, uverenjima. Jedino kada ih postanete svesni, možete da ih postepeno i sa strpljenjem menjate. Inače ćete, dok se okrenete zateći sebe kako „grickate nešto, a niste čak ni gladni…“
*
Ako želite, poslaću vam na poklon mini kurs o svim koristima koje ćete vremenom steći od kontinuiranog pisanja dnevnika. Samo se prijavite u formularu ispod.
Ako osećate da duhovni život može biti nešto više od spoljašnjih obaveza — postoji mesto za vas. Saznajte više o našim audio besedama o borbi sa strastima.
Stanoje Stanković
