Reči koje bih voleo da sam čuo pre 20+ godina

Velika većina nas je prilazila Crkvi nakon nekih manje ili više dramatičnih događaja u svom životu – krize identiteta, smrti bliske osobe, bolesti, razvoda ili nekih drugih situacija koje nam nisu bile lake. Neko se pak okrenuo ka Bogu jer je osetio samo težnju ili unutrašnju želju za smislom, ali mislim da je takvih osoba ipak manje. Bez obzira na način na koji je neko prišao Bogu – saveti koje ćete pročitati u nastavku mogu da budu od koristi. Meni lično bi sigurno bili od velike pomoći, imao bih manje, za mene lično, bolnih i neprijatnih iskustava, kada pogledam unazad, nakon više od 20 godina crkvenog života sa usponima i padovima.

Veoma je važno da se prođe prava katehizacija. Suštinski je važno da čovek stvarno nauči učenje Crkve, da kroz iskustvo stečeno u ovom umnom podvigu i trudu (nije slučajno da su Oci oduvek čitanje duhovne literature ubrajali u duhovne podvige) bude u stanju da filtrira sve ono što se danas predstavlja kao Pravoslavlje, revnovanje u veri, duhovna i mistička viđenja, učenja o molitvi; vrlo često ne samo da nije to što se predstavlja, nego što se kaže „niđe veze“. Drugim rečima, da stekne „ukus Pravoslavlja“, da stekne duhovni imunitet tako što će na početku da se upozna sa zdravim učenjem Crkve. Dakle, neophodno je da se na samom početku položi temelj na koji će se kasnije tokom duhovnog života postavljati nove „cigle“ proverene duhovne literature.

U nekim pomesnim Crkvama ima mnogo više mogućnosti za organizovano obrazovanje u smislu instituta, škola za hrišćane koji žive u svetu i imaju porodice. Mislim da je kod nas to ostavljeno pre svega na lični trud i revnost pojedinca. Dakle, potrebno je da se shvati da je ovo veoma važno, da se možda napravi plan za samostalno sistematsko i postepeno, ali pre svega konzistentno samoobrazovanje. Ne zaboravite, ovde govorimo o osobi koja je poverovala, koja je odlučila da zaista živi crkveno. Prošlo je vreme upoznavanja sa verom, donošenja odluke. Sada je na redu svesni život u veri.

Zašto je ovo ovoliko važno? Zato što na žalost, danas ima mnogo, mnogo knjiga koje pored korisnih saveta istinskih podvižnika sadrže i lažno učenje o Bogu koje je pogubno. I zato je, opet naglašavam, neophodno da sami sebi stvorite imunitet, tako što ćete biti izloženi istinskom učenju i kroz prizmu toga što ste naučili u Svetom Pismu i od Otaca moći da ocenite sve što čujete i vidite danas. Ne mislim samo na okultizam ili neku davno zaboravljenu jeres, već i na raznorazna „dobronamerna“ upozorenja o jelte „konačnom otpadanju svekolikog Pravoslavlja u jeres i propasti Crkve, vremenima antihrista koja su tu“ zato što su se, eto, dva čoveka koja sebe smatraju vođama svojih crkava našla negde i potpisala neki papir u kojima jedan drugog čašćavaju po principu „ja tebe vojvodo, ti mene serdare…“ Kao da je to prvi takav događaj u istoriji Crkve, kao da će biti poslednji u nizu… Osoba obrazovana na dogmatima i moralu koji se nalazi u svetootačkom učenju neće se „pecati“ ni na jednu od ovih zamki.

Još nešto. Danas bismo pre uzeli roman „Monah Kalist“ nego „Veru Svetih“ svetog Nikolaja (ako nam ostane uopšte „vremena“ i „snage“ da čitamo nešto, iako nije baš da nismo na društvenim mrežama). I sigurno je uzbudljivije čitati „Flavijana“ od knjige svetog Teofana „Šta je duhovni život i kako se na njega osposobiti?“ Znam da mnogo lakše ide sa čitanjem „laganije“ duhovne literature – romana, priča, video-predavanja naših savremenika. Da se razumemo, niko ne brani da se to radi, ali mislim da to ne treba da bude temelj duhovnog uzrastanja, već da služi kao određeni predah od naprezanja umnih sila i promišljanja o onome što smo pročitali. Ipak glavni trud treba da bude usmeren ka čitanju Jevanđelja i svetootačke literature. Ali ne bilo koje svetootačke knjige, već pisane isključivo za ljude koji žive u svetu. Jer čitati i izučavati „Dobrotoljublje“ i pokušavati umno-srdačnu Isusovu molitvu, dok se istovremeno ima Telegram ili Instagram nalog je potpuni besmisao. Ima ljudi koji se tako zavaravaju i mogu ozbiljno da se povrede… Zato je neophodno da postoji hijerarhija u duhovnoj literaturi. Prvo Jevanđelje, zatim svetootačka literatura prilagođena našem načinu života, a zatim na kraju roman, pravoslavni film ili neko predavanje.

Uzimanje u obzir konteksta onoga što smo pročitali u knjizi i čuli od drugih ljudi u hramu. Ovde pre svega mislim na literaturu koja daje savete za duhovni život, a ne na dogmatsku literaturu. Kada čitate pisma Svetitelja nekoj osobi, pamtite da je on pisao upravo konkretnoj osobi, sa vrlo konkretnim životnim okolnostima, zdravljem, profesijom, godinama koje se razlikuju od vaših. Kao što kada odete kod lekara i ne očekujete da će svakom pacijentu davati isti savet i istu terapiju (kada biste naišli na takvog lekara, preporučio bih vam da bežite od njega što dalje i da se ne okrećete).

Nije svaki duhovni savet koji pročitate primenljiv u vašem životu i ne treba zbog toga da se uznemiravate. Zato je toliko važna vrlina rasuđivanja i ukoliko je moguće, potrebno je da imate duhovnog savetnika (ili duhovnika) sa kim biste mogli da se posavetujete. Primetite da je u pitanju reč ‘posavetujete’, jer mi koji živimo u svetu nismo u obavezi da budemo u potpunom poslušanju i da odsecamo svoju volju kao monasi o kojima čitamo u Starečniku. Pitanje je koliko je to danas moguće i u manastirima, ali to nije naša tema, niti mi treba da se bavimo time. Evo kako je o ovoj zabludi pisao mitropolit Filaret:

„Asketika, kao sistematski opis zakona „duhovne borbe“ koju vodi podvižnik, govori o jednom vanrednom iskustvu. Ovaj put maksimalnog duhovnog naprezanja na koji podvižnik stupa je dobrovoljan. To je samo jedan od mogućih duhovnih puteva koji se otvaraju pred hrišćaninom u Crkvi. Zato se nikako ne mogu prenositi asketski zahtevi koji se postavljaju monahu na čitavo Hristovo stado. Međutim, ako asketika postane glavna ili čak jedina „nauka duhovnog života“, opasnost takvog prenosa postaje očigledna. Prema monaškoj tradiciji, ispravno prolaziti duhovni put nije moguće bez vođstva iskusnog učitelja — duhovnog oca ili starca. Samo čitanje asketskih dela nije dovoljno. Štaviše, pokušaj da se prevaziđe mera sopstvenog duhovnog uzrasta izuzetno je opasan. Zato se početnicima ne preporučuje da se ravnaju prema duhovnim svedočanstvima i savetima namenjenim onima koji su već stekli iskustvo duhovnog delanja. Danas su, međutim, različita asketska uputstva, kao i odgovarajući spisi svetih Otaca, dostupni gotovo svakom pravoslavnom hrišćaninu. Ali ne poseduje svako iskustvo duhovnog vodiča, niti je svaki parohijski sveštenik zaista takav“.[1]

Jako važna stvar. Nametanje i pokazivanje svoje vere ljudima koji su oko nas, kao da će to na neki način izazvati kod njih neku promenu?! Ako nešto Bog voli, voli i ceni našu slobodu. I potpuno je besmisleno da primoravamo druge (decu posebno) da poste i da odlaze u hram na silu, ako oni to ne žele. Prvom prilikom, kada ne budu zavisili od nas, okrenuće se od Boga i neće želeti da čuju za Njega, upravo zato što smo ih mi terali, nabacivali krivicu, emocionalno ucenjivali da odlaze u hram kada sami to nisu želeli. Da li mislite da je Bogu to zaista ugodno? Ako smo mi u detinjstvu bili emocionalno ucenjivani ili zasipani krivicom, zašto da i naša deca to isto prolaze?

I uopšte nije potrebno da svu svoju garderobu zamenimo crnom odećom i obućom, da se marame na službi obavezno nose i nakon nje, da se obavezno pušta brada i kosa, da se nose brojanice naočigled svima, da se svi oko nas, bez obzira na njihovu veru, pozdravljaju sa „pomaže Bog“, da se čestitaju svi praznici, da se brani ljudima da operu veš ili opeglaju deci stvari za školu „zato što je crveno slovo“. Jer upravo to samo pokazuje naše neznanje i pokazuje i nesvesno ljudima oko nas da mi nismo pravi, da je nama vera zamena za nešto što nam i dalje nedostaje… Da ne govorim o obaveznom postu za sve ukućane bez obzira na njihovo raspoloženje za to, zatim odbijanje i nepristajanje na želju bračnog druga za odnosima za vreme posta ili van njega, potpuno zabranjivanje sebi bilo kakvih prihvatljivih zadovoljstava. Recimo, potpuno je u redu da gledamo normalne filmove ili serije, sa zdravom i snažnom porukom. To čak možemo da koristimo u razgovoru sa bliskim osobama, decom i ukućanima. Još jednom, nismo monasi, imamo decu koja isto tako ne žive monaškim životom… Ili „nestajanje“ iz porodice zato što ćemo biti na svim službama u hramu ili na pokloničkim putovanjima, dok u našim kućama neće biti skuvanog jela, kupljenih namirnica iz radnje, opeglanih stvari za decu, jednostavnog provođenja vremena sa najbližima i učestvovanje u njihovim radostima i žalostima. Znaćemo do tančina u kom se manastiru najbolje moliti za koju životnu potrebu, a  nećemo znati šta brine i pritiska naše ukućane? Iskustvo je pokazalo da upravo ovo može da pomogne u svedočenju Pravoslavlja, a ne naše prisilno ucrkvenjavanje drugih. Rusi imaju izreku „kada se neko obrati u Pravoslavlje, članovi porodice postaju mučenici“. Da nije žalosno, bilo bi smešno.

Dok zaista ne sredimo sopstveni lični život, ne učimo druge o Pravoslavlju. Ovde je potrebno mnogo lične hrabrosti i iskrenosti da se prizna sebi sopstveno stanje. Mnogi i mnogi upravo i beže u vatreno propovedanje Pravoslavne vere zato što ne žele da se suoče sa onim što osećaju da se nalazi u njima samima. Lako je kriti se iza citata, potrebno je prvo da sredimo svoje dvorište da bismo mogli drugima da pomognemo da srede svoja sopstvena. Zar je moguće da neko misli da nakon nekoliko pročitanih knjiga o veri, bez dodira sa duhovnim mrakom i neredom koji se nalazi u njemu, poznaje i živi svoju veru tako da može da obraća ljude ka Bogu? Moguće je, ja sam tako mislio na početku svog obraćanja Bogu…

I šta je ironija – kada vidite da se nakon dužeg vremena koliko toliko sređuje vaš unutrašnji svet, da makar malo dobija obrise života u kome su jevanđelske zapovesti orijentir, onda se i gubi nekako ta prisilna želja da se svi drugi prosvećuju, jer vidimo da nam je to zapravo služilo kao zamena za duhovni život. I iz ove pozicije smo zaista mnogo sposobniji i mudriji da, ako bude prilike, nekome govorimo o veri. Naravno, ako nas neko pita prvo.

Duhovni život nije uninije, očekivanje kraja sveta i panični strah da ćemo biti kažnjeni ako se okliznemo u neki greh. Jer, sigurno ćemo se okliznuti i pasti. „To ti je završeno“, što bi se reklo. Strah i uninije su znaci da nešto nije u redu sa našim duhovnim životom.

*

U suštini, voleo bih da sam na početku svog crkvenog života shvatio suštinu crkvenog života – da život treba da se menja prema zapovestima Jevanđelja. Da treba da postoji postepenost, rasuđivanje, briga prema svom zdravlju, kritičko rasuđivanje, odvajanje onoga što je glavno od sporednog. Da postoji svesnost da u svakodnevici mogu da pokažem kroz sitnice i mala dela ljubav prema Gospodu, umesto da se „odričem svega svetovnog“…

Sigurno bi mi bilo mnogo lakše da sam na početku shvatio Pravoslavlje ne kao sistem zabrana i propisa koji usložnjavaju život, posebno socijalne odnose sa drugima, već kao život sa Bogom, radost od toga što imam pored sebe Nekoga ko me toliko voli. Da u Jevanđelju vidim priliku da živim radosno i sa nadom.

Ovo je samo deo (nekada gorko) stečenog znanja o zabludama i stranputicama o životu u Crkvi. Ako imate neka svoja zapažanja slobodno ih delite u komentarima, možemo svi da naučimo…

*

Ako osećate da duhovni život može biti nešto više od spoljašnjih obaveza — postoji mesto za vas. Saznajte više o našim audio besedama o borbi sa strastima.

Stanoje Stanković

[1] https://www.patriarchia.ru/article/88649

Foto: Kain (Anri Vidal, 1896), park Tiljeri u Parizu / Javno vlasništvo / Edukativna upotreba