Постоји једно невидљиво уверење које је присутно у многим побожним породицама, али и парохијама: право духовно послушање значи потпуно предавање сопствене воље свештенику. Шта год каже свештеник, то долази од Бога и тако треба. Ако се деси да у себи осетимо отпор, неслагање, жељу да кажемо „не“ у односу на оно што смо чули и што нам се саветује (некада и намеће), све то спада у гордост, непослушност, недостатак вере.
Однос верујућег човека и свештеника може бити један од најважнијих у духовном узрастању. Добар, савестан свештеник помаже човеку да јасније види себе, да разликује грех од немоћи, да се врати Господу и Јеванђељу онда када се удаљи и што је веома важно, преузме одговорност за свој живот пред Богом. Међутим, духовно поверење у другог (у овом случају је то свештено лице) није исто што и одрицање од сопствене одговорности. У ситуацији када савет прерасте у наредбу, а поверење у зависност, управо тада се угрожава она слобода коју нам је дао Сам Бог и коју, по речима апостола Павла, не смемо изгубити: Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити (Гал. 5:1).
Природно је и нормално да за духовне дилеме, недоумице тражимо савет. Врло често не видимо своје поступке или не умемо да разликујемо глас савести од старог страха и кривице коју носимо из детињства. Овде искусан и разборит свештеник може много да помогне саветом. Међутим, савет није исто што и одлука донета уместо нас. Ниједан човек, ма колико чином и духовним искуством био виши од нас, не може да преузме нашу одговорност за наш сопствени живот пред Богом. Управо зато Господ и говори да ће се свакоме судити по његовим делима, а не по саветима духовника. Неће судити духовнику, а нас гледати као неку недоношчад, потпуно немоћну и неразумну. Духовник може да нам покаже правац, упозори нас на опасност, помогне нам да нешто боље разумемо – али живот који је пред нама ипак морамо живети ми.
Проблем настаје када верник за сваку животну ситницу пита свештеника: шта да једе и када да једе, где да ради, ком лекару да оде, где да оде на летовање, како да располаже новцем. У таквом односу човек, а да тога сам није ни свестан, престаје духовно да сазрева. Уместо да развија расуђивање, тражи некога ко ће одлучивати уместо њега, а реч „послушање“ полако постаје побожан назив за бекство од одговорности.
Свети Игњатије Брјанчанинов духовни живот није схватао као слепо потчињавање другом човеку, него као три ослонца истовремено: живот по Јеванђељу, читање светоотачког искуства и саветовање са духовно искусним људима. Обратите пажњу на ту реч — саветовање. Важно је да нагласим: не потчињавање, него саветовање.
Монашко послушање припада одређеном начину живота, добровољно прихваћеном кроз завете. Нема разлога нити оправданости да се ови завети свесно или несвесно преносе на свакога ко улази у парохијски храм. Ми који живимо у свету живимо хришћанским животом који се разликује од монашког, хришћанин на крштењу ни у једном тренутку није узео на себе монашке завете. Треба ово имати на уму.
Духовни живот нас не позива да се одрекнемо разума и слободе, већ да их очистимо и употребимо у складу са Јеванђељем. То се рецимо посебно види у односу према посту: пост није просто списак дозвољених и забрањених намирница, него уздржање, молитва и борба са страстима, а начин на који ће се он изражавати кроз храну зависи и од здравља, узраста и стварних животних околности. Ако лекар због болести препоручи одређену исхрану, свештеник није позван да се поставља изнад те одлуке. Христове речи Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради (Мк. 2:27) подсећају нас управо на то – да слово правила никада не сме постати важније од човека коме то правило треба да служи.
Познајем више људи који су прошли кроз однос у коме их је духовник, свесно или не, држао у сталном страху да без његовог благослова не смеју да направе ни корак – ни у браку, ни на послу, ни у свом лечењу. Кад духовник од нас тражи безусловно покоравање у стварима које немају везе са вером и грехом, када обесхрабрује или брани да се чује друго мишљење, када за последице лошег савета криви самог верника – ту се више не налазимо у духовном руковођењу, него у зависности. Особа навикнута на такав однос тешко то препознаје; осећа да га нешто ломи, али верује да је баш то трпљење доказ његове вере. У таквим ситуацијама разговор ретко нешто мења. Понекад је најздравије да направимо дистанцу и обратимо се другом, разборитијем свештенику. Промена духовника не значи напуштање Бога.
Ипак, овде постоји и друга крајност. Није свако неслагање духовно насиље, нити свака непријатна истина представља напад на нашу духовну слободу. Свештеник има право и дужност да јасно говори о ономе што противречи Јеванђељу — ако човек краде, вара, свесно живи у греху, озбиљно упозорење није нарушавање личних граница, већ је то свештеничка дужност.
Ако се затварамо у себи, живимо у свету у коме постоје само моја осећања и моја права и мислимо да је баш то духовно здравље – варамо се; она може постати само други облик гордости. Нашој духовној слободи и здрављу су потребни поверење и спремност да чујемо другог, али и прихватање сопствене одговорности за свој живот, за дар који смо добили од Самог Господа.
Христос никада не примењује насиље над нама, Он је толико пажљив у опхођењу са нама да никада не гаси ни то мало наде које некада имамо: Трску стучену неће преломити и жижак тињајући неће угасити (Мт. 12:20). Ако је Бог тако пажљив према нашој слободи и нашој слабости, ни духовно руковођење не сме бити засновано на страху, стиду и „ломљењу“ личности.
Зрео духовник никада не стреми ка томе да постане незаменљив. Његов циљ није да човек читавог живота остане зависан од његових одлука, него да научи да живи пред Богом и одговорно употребљава слободу коју му је Бог дао.
Станоје Станковић
Фото: Greg Montani from Pixabay


