Mnogo ljudi ima teškoću da shvati zašto je uopšte potrebno da osoba radi na sebi. Kada kažem „rad na sebi“ ne mislim na konkretno ispunjavanje jevanđelskih zapovesti koje spadaju u duhovni život. Ne, mislim pre svega na duševni (psihološki) rad, na rad koji se tiče naših obrazaca ponašanja, naših uverenja, svega ono što upravlja nama u svakodnevnom životu, a što ima korene u našoj prošlosti. Zašto bi se neko bavio time, ako se o tome ne govori u Svetom Pismu, kao što se govori jasno i konkretno o molitvi, postu, milostinji, izučavanju vere, itd.?
Postoji par razloga, jedan od njih ima itekako veze i sa našim duhovnim životom.
Prvi razlog: da bi nam život ovde na zemlji bio više ispunjen duševnim mirom, lakoćom, radošću (na šta nas poziva apostol Pavle). Kada kažem radost, mislim zaista na iskreno osećanje radosti, a ne na ono što se očekuje od nas jer eto, mi smo hrišćani, znamo da bi trebalo da se radujemo. Pa se onda trudimo da radosno čestitamo jedni drugima praznike, iako unutar sebe uopšte ne osećamo radost, ako ćemo iskreno.
Zatim, da bismo u sebi pronašli i izmenili sva ona uverenja o životu koja su pogrešna i koja nam donose stradanje. Neko bi mogao da pomisli: „Čekaj, zar ne treba da stradamo ovde, da bismo se naslađivali u večnosti?“ Radi se o tome da nisu sva stradanja sa smislom i ne donose sva stradanja duhovnu korist. Ako neko strada zato što je sa „majčinim mlekom“ usvojio uverenje da ne vredi ništa, da je glup, da mu ništa ne polazi za rukom, da je „baksuz“, da nije dostojan nečije pažnje i ljubavi, odgovorite i sami iskreno – kakve veze to ima sa Gospodom i Jevanđeljem?
Drugi razlog: ovakav rad nam je potreban i zbog nama bliskih i dragih osoba (ko je roditelj, radi svoje dece pre svega), da bismo njima olakšali i ulepšali život. Kakve veze ima duševni, psihološki rad na sebi sa decom? Ako mi ne radimo na svojim nemoćima, kompleksima i neurozama, naša deca će nepogrešivo sve to preuzeti od nas. Samo naša iskrena promena može da uzrokuje i promenu njihovog ponašanja. Naša deca su poput sunđera, upijaju od nas sve, kako se osećamo, kako razmišljamo, doživljavamo ovaj svet i sebe u njemu… Ne moramo čak ništa ni da im govorimo.
A šta tek sa svim onim stvarima koje im govorimo, koje nismo ni promislili, već ih često ponavljamo po automatizmu jer smo to slušali od naših roditelja, bez da se zapitamo da li je to ispravno, da li je zaista tako? Recimo:
„Nemoj da se smeješ, posle ćeš plakati“.
„Kada je nešto lepo, neće dugo da traje“.
„Nemoj da se ljutiš, to je ružno ponašanje“.
„Nemoj da plačeš, nije to ništa“.
„Dečaci ne plaču“.
„Ti nikada ništa ne možeš da uradiš kako treba“.
„Ne idi sam, nešto će ti se desiti“.
„Nemoj da trčiš, povredićeš se“.
„Samo ako se namučiš, znači da vrediš“.
„Ne znaš ti to, pusti mene“.
„Moraš da budeš dobar, inače te niko neće voleti“.
„Sve sam žrtvovala zbog tebe“.
O ovakvim pogrešnim i lažnim uverenjima koja nepromišljeno prenosimo svojoj deci, a koja zatim žive u skladu sa njima, može da se napiše ceo tekst. Bilo mi je važno da navedem neke primere da shvatite koliko je i iz ovog ugla važan rad na sebi, prepoznavanje svega onoga što nanosi bol kako nama, tako i našim najbližim osobama.
Bez ozbiljnog rada na sebi, bez istinskog zadovoljenja naših potreba za prihvatanjem, ljubavlju, pažnjom koje nismo dobili u detinjstvu, mi nećemo biti u stanju da na pravi način sve ovo što je nama ostalo nezadovoljeno, ispunimo našoj deci. Ono što sami nemamo u iskustvu, vrlo teško možemo da prenesemo deci. Prosto ćemo živeti prema obrascima iz detinjstva, na auto-pilotu što se kaže…
Zato je kvalitetan i duboki psihoterapijski rad toliko važan i koristan. Kvalitetan psihološki rad nam daje priliku da prepoznamo i suočimo se sa starim bolom umesto da se krijemo od njega, da pronađemo pravi način za nas da ga rešimo, da otkrijemo ko smo zapravo mi zaista, gde je naše pravo „ja“? I sve ovo itekako ima veze sa trećim razlogom.
Treći razlog (onaj koji je u vezi sa našom verom): da bismo imali šansu da zaista shvatimo suštinu naše vere. Da pogledamo na Boga i sebe realno. Da skinemo naočare koje su nam stavili u detinjstvu i kroz koje gledamo na svet, (i na veru između ostalog). Suština je da psihološke blokade koje postoje u nama veoma otežavaju kontakt sa sobom i sa Bogom. Sprečavaju nas da vidimo Boga kakav On jeste zaista, da prestanemo da na Njega (možda i nesvesno) prenosimo naša (često gorka) iskustva sa našim roditeljima. Ono što radimo, vrlo lako može da bude motivisano pogrešnim uverenjima. Bog ne odbacuje naš trud i žrtvu, ali bi se više radovao kada bismo i mi sami mogli da realno vidimo sebe, da zbacimo sav taj teret koji nosimo iz detinjstva.
Jako je tužna činjenica što neki verujući ljudi umesto da ovo prepoznaju (ili obrate pažnju ako negde pročitaju o tome ili im neko skrene pažnju) i reše da stupe u bitku radi svog pravog „ja“, radi istinskog odnosa sa Bogom i sobom, da istraju u tome (iako sve deluje strašno i kao nemoguća misija) – odlučuju se za „lakši“ korak. Rade nešto što im veoma brzo i lako donosi „rezultate“. O čemu se ovde radi? Zašto kažem „lakši“? Zato što u poređenju sa iskrenim, napornim (i nekada vrlo bolnim) trudom koji zahteva ozbiljan rad na sebi, ovo što ćete pročitati u nastavku zaista deluje kao „dečija pesmica“.
Evo kako pravoslavni psiholog Natalija Skuratovskaja piše o tom „lakšem“ koraku zbog koga ljudi nastavljaju da stradaju, iako im se čini da je sve u redu:
„Zbog mehanizama psiholoških odbrana (potiskivanja, otpora i sl.) čoveku može biti teško da vidi istinu o samom sebi. U takvom slučaju ljudi često pribegavaju zameni pojmova, kada koriste izabrane i važne reči iz društveno prihvaćenog diskursa. To se često dešava i sa verujućima, kada se psihološki problem „čudesnim načinom“ pretvara u hrišćansku vrlinu (na primer, nisko samopoštovanje se doživljava kao pokazatelj hrišćanskog smirenja). Zbog bogatog i raznovrsnog crkvenog nasleđa i osobine naše svesti da bira, čoveku sa nedostatkom samopoštovanja prilično je lako da se fokusira na one autoritetne duhovne tekstove u kojima se o čoveku govori kao o ništavilu i staništu greha. Takvo viđenje se lako usvaja, jer odgovara unutrašnjem osećaju.
O ovoj zameni i njenim posledicama za verujuće ljude, sveštenik Pavle Velikanov piše sledeće: „Nažalost, kada su u pitanju verujući, ovakvo vrednosno mišljenje, gde je lestvica ideala postavljena izuzetno visoko, a samopoštovanje, shodno tome, veoma nisko, lako dolazi do toga da čovek svoje neurotično stanje protumači kao vrlinu smirenja — koju treba negovati i dalje razvijati. Najjasnije se to ispoljava u ‘smirenom’ i ‘kapituliranom’ tipu neuroza. Bez razumevanja da se radi o neurotičnom kompleksu, a ne o smirenju kao jednoj od najvažnijih hrišćanskih vrlina, prognoza duševnog stanja takvog čoveka biće nepovoljna. U svojim krajnjim oblicima ova ‘zamena’ može dovesti do samomučenja, samomržnje, pa čak i do samopovređivanja — pri čemu sam neurotik to doživljava kao neku vrstu ‘svedočanstva’ da se nalazi ‘na prvoj liniji’ borbe sa ‘starim čovekom’, da ‘podražava velike svete’, i da je zato ‘na pravom putu’.“ Neurotična ličnost oseća potrebu za takvim negativnim odnosom prema sebi, koji, paradoksalno, ispunjava istu psihološku funkciju – da popravi odnos prema samom sebi. Prethodna duševna mučenja i stradanje počinju da se doživljavaju uzvišeno, kao nešto duhovno. Obična neuroza postaje „podražavanje svetima““.[1]
I stvarno, zar nije „lakše“ da našim psihološkim problemima i traumama prosto damo odgovarajuću „pravoslavnu“ terminologiju, potkrepimo nekim svetootačkim citatom i to je to?
Stvarno, mnogo je lakše, udobnije i prijatnije da se pomoću duhovnih misli i citata krijemo od sopstvenog bola. Imamo i izgovor pred sobom da to nije suočavanje sa sobom, već „duhovni život“. Međutim, duboko u sebi znamo da nam je veoma strašno da se suočimo i pogledamo u sebe, jer ko zna šta tamo možemo videti? Da li ćemo uspeti da se suočimo sa onim što nosimo u sebi, šta ako nas sve ono što držimo u duši ne poklopi kao ogroman talas i mi se potpuno raspadnemo?
Bukvalno svako ima slične sumnje i strepnje sve dok ne napravi prvi korak. A zatim sledeći i tako redom. I onda shvata i vidi da u ovom radu na sebi nije sam, da ga na tom putu prati Gospod i da što temeljnije i doslednije radi na sebi, više radosti i mira nalazi.
Mislim da smo zaista zaslužili da budemo iskreni prema sebi. Zbog nas samih pre svega. Prija da mislimo za sebe da smo duhovno uznapredovali, ali hajde da vidimo zaista kako smo i kako se osećamo. Kakvi su plodovi našeg duhovnog života?
„I tako, dakle, po plodovima njihovim poznaćete ih.“ (Mt. 7:20)
*
Ako za početak ne smemo da budemo sa drugima, možemo da budemo iskreni pred sobom i Bogom. Jedno od neprevaziđenih i mnogo puta dokazanih sredstava da upoznamo sami sebe jeste vođenje dnevnika. Pripremio sam kratki mini-kurs koji će vam pružiti sve potrebne informacije i znanja kako da ovu vrlo korisnu naviku uključite u svoj duhovni život. I sledite primer recimo svetog Jovana Kronštatskog, Nikolaja Japanskog ili carice Aleksandre Romanove… Potpuno je besplatan, prijavite se pomoću formulara ispod da bih vam ga poslao.
Stanoje Stanković
[1] https://azbyka.ru/zdorovie/nevroticheskaja-religioznost-i-sovremennoe-pravoslavie-bogoslovsko-psihologicheskij-analiz
I dalje ne razumem kako su onda hrišćani pre nastanka psihoterapije, odnosno bez nje, uzrastali u Bogu, a danas navodno bez nje ne mogu da napreduju? Zašto nam je sada potrebna ta „pomoćna“ disciplina, a ranijim hrišćanima nije bila potrebna?
Svako dobro od Gospoda,
Nikola Knežević
Ovo je odlično pitanje Nikola, hvala vam. Ja lično mislim da su sve ove godine kada su generacije i generacije živele bez života u Hristu itekako ostavile trag na svima nama. Rane koje su nanesene u detinjstvu ne mogu tek tako da se zacele samo zato što smo odlučili da živimo u Bogu. Nauka o radu na duši (psihologija) je nekada bila disciplina koja je pripadala Crkvi, ne znam da li znate da je mnogo pre Frojda u Rusiji osnovan prvi institut psihologije pri RPC (tačnije, 1704. godine) i da je mnogo episkopa podržavalo taj institut i bilo prisutno na njegovom otvaranju. Prvi udžbenik iz psihologije je napisao đakon Ivan Mihajlovič Kondorski. Možete naći video ruskog psihologa Bratusa o tome.
Decenije progona i pritisaka su učinile da se ova nauka razvija i van Crkve, da postoje korisna znanja koja mi apsolutno imamo prava da koristimo. Zar da ih ne koristimo u svom duševnom oporavljanju od trauma (rana) koje smo pretrpeli tokom odrastanja recimo?
Da li mislite da recimo neko, ko je silovan od strane najbližeg srodnika, ili je konstantno ponižavan i napuštan, tek tako može da se oslobodi svega toga samo zato što je poverovao? Kakvo je vaše mišljenje, da li sve ovo što sam naveo, može da utiče na odnos te osobe prema Bogu? Da li ona zaista može da ga vidi kao Boga Koji voli a ne recimo nekog Tiranina koji čeka grešku da bi kaznio?
Ovo pitanje uopšte nije jednostavno niti se može rešiti crno-belim razmišljanjem, tipa „sve što nije u Crkvi je štetno…“ Po toj logici ne treba ići ni kod običnog lekara, jer se medicina danas razlikuje od stavova koje su Oci imali o njoj. Možda bi neko rekao, u medicini se radi o telu, a psihologija se bavi dušom – ali zar nije Bog stvorio i jedno i drugo?
Još jednom, hvala vam na odličnom pitanju!
Hvala Vama na odličnom odgovoru.
Kada sam Vas pitao čemu potreba za psihoterapijom za današnje hrišćane, nisam mislio da je sve van Crkve štetno (daleko od toga!), nego pre u smislu: „zašto bi hrišćanin posezao za nečim dodatnim, kada mu je u Crkvi već dato sve?“ U smislu da je suvišno, da ništa suštinski novo ne može da kaže o čoveku što već nisu rekli Sveti Oci. Jer nekako doživljavam da bi mi hrišćani trebalo sve svoje probleme da rešavamo „iz jednog centra“ (Crkve), mada to je možda i moja zabluda.
Ovo za rusku psihologiju iz 18. veka je za mene otkriće, hvala Vam.
Sada sam shvatio na šta mislite. Ne radi se o tome da psihoterapija kao neka nauka može da ponudi nešto novo učenju Crkve, jer to nije moguće. Učenje Crkve, njeni dogmati su definisani iz Svetog Pisma, ove istine su bogootkrivene i tu se nema šta dodati. Psihoterapija i nema za cilj da propoveda novo učenje, dogmate i nov pogled na svet. Nisam na to mislio, već na nešto što je neophodno nama, a na šta se kroz duhovnu literaturu ne može naći odmah odgovor, makar ne lako i sigurno, ne na prvi pogled. Na šta mislim? Mislim na afektivni (osećajni, emocionalni) deo naše prirode.
Kako osvestiti svoja osećanja, kako ih prihvatiti, kako se pomiriti sa njima? Mislim na recimo krivicu, ljutnju, na tugu, itd. Mi recimo znamo za svetootački savet da kada osetimo ljutnju ne dozvolimo da ona izađe iz nas kroz oštre reči kojima bismo ranili bližnjeg, već da „čvrsto držimo zube“. Ali šta se dešava sa tom ljutnjom? Zahvaljujući našem vaspitanju, u kome je između ostalog, ogromnu ulogu imala zabrana da bilo šta osetimo, ljutnju posebno, mi ćemo ovaj gnev da potisnemo u sebe. I steći ćemo utisak da smo se zaista izborili kako treba i da nam čak dobro ide. A ništa dalje od istine. Jer potisnuta ljutnja u dubinama naše duše nastavlja da postoji, jača i tako neizražena izlazi kada je ne očekujemo na, reklo bi se, banalne povode i potpuno neadekvatno.
Ovo je samo jedan od primera kako mi čitamo svetootačke savete a posmatramo ih potpuno iz drugog konteksta. I potpuno je normalno što su ova ukazivanja izostajala, jer su Oci pisali konkretnim ljudima, najčešće monasima koji su itekako znali ove stvari i to se podrazumevalo, a nama se ne podrazumeva. Korist od psihoterapije je zato što možete da proradite svoja osećanja, neke svoje važne teme iz detinjstva o kojima ne možete da govorite sa sveštenikom na ispovesti jer prvo to nije greh, drugo, sveštenici nisu obučeni da o tome sa vama govore na adekvatan način, vrlo često i sami imaju svoje bolne emocionalne teme koje nisu obradili ili koje izbegavaju. I onda možete da dobijete savet da potiskujete ljutnju i dalje, da se pravite da je nema, itd. ako bih uzeo gorepomenuti primer. Na ispovesti ne možete dobiti adekvatne odgovore za vas na koji način, kako da prihvatite svoja osećanja, da ne bežite od njih, da prestanete da ih potiskujete, plašite ih se, da ih gledate kao na signale koji vam nešto govore. Tome Vas može naučiti dosledan i redovan rad na sebi kroz odnos sa psihoterapeutom.
Shvatate, svetootački saveti nam daju oružja i znanja kako da ne činimo grehe, ali ne kako da zaista obradimo neprijatne stvari koje su nam se događale u detinjstvu, koje su nas, hteli mi ili ne, oblikovali na određeni način. E u tome vam može pomoći rad sa (kvalitetnim) psihoterapeutom. Da, sigurno je ogroman dodatni kvalitet psihoterapeuta da i sam veruje u Boga, a u najmanju ruku da nema ništa protiv toga, da to prihvata kao važan deo Vaše ličnosti i da neće da se suprotstavlja tome. To sebi ne bi dozvolio nijedan iole kvalitetan psihoterapeut.
Hoćete zapravo da kažete da u našem svetootačkom Predanju nije obrađeno regulisanje svojih emocija zato što se to kod monaha podrazumevalo, jer je bilo deo živog duhovnog, asketskog Predanja koje se prenosilo životom, a od kog smo se mi, poslednje generacije, otkinuli, te nam je sad Bog, umesto tog podrazumevajućeg konteksta, koji nam je danas nedostupan, dao psihologiju i psihoterapiju kao pomoć?
Nadam se da Vam ne oduzimam previše vremena ovim pitanjima, jako me zanima ova tema.
Možda grešim ali ja nisam nailazio na tekstove koji govore o osećanjima i kako sa njima (da ne treba da se potiskuju, da su deo nas). Mi imamo jasna uputstva šta i kako sa pomislima koje nam dolaze, ali nisam uočio da postoji recimo razmatranje, tipa „da li sam ja zaista gladan sada, ili sam tužan pa pokušavam da se utešim hranom?“
Mogu posredno da se nađu odlomci koji pokazuju kako su Oci gledali na naša unutrašnja stanja, da je neophodno da ih delimo sa nekim, (postaviću par misli u nastavku) ali to ne postoji sistematizovano koliko ja znam.
Većina nas je potpuno otuđena od osećanja, mi sa njima pokušavamo da se izborimo na vrlo nezrele načine (tešimo se hranom, neki ljudi koji su u Crkvi imaju problem sa masturbacijom i pornografijom jer tako pokušavaju da pobegnu od tuge i teškog stanja koje ih pritiska, neko voli da popije…)
Mi znamo da je sve to greh, ali ne znamo kako i šta sa osećanjima koja u tim trenucima nosimo, koja su to osećanja sa kojima ne znamo šta ćemo.
Takva naša stanja nas onda podstiču da se tešimo putem za koji jasno znamo da je pogrešan…
Izvinite, pokušavam da u komentaru obuhvatim što više stvari pa možda delujem nejasno. Ali, da, ono što ste rekli, mislim da je zaista tako. Duhovno, živo rukovođenje obuhvata sigurno i duševni aspekt u koji spadaju i osećanja. Pošto su takvi duhovnici danas jako velika retkost, psihoterapija sa savesnim terapeutom može da nam bude od pomoći da se sami sa sobom razaberemo.
Mislim da ću kada mi vreme dozvoli napisati tekst na ovu temu, hvala Vam puno na komentarima, slobodno pišite, mene raduje kada vidim iskreno interesovanje 🙂
Ako nekada budete želeli možda da obradite i govorite o nekoj za Vas važnoj temi, možete mi pisati pošto sam ja psihoterapeut pod supervizijom.
„Mi savetujemo, plačemo ili tugujemo, ako ne javno, onda u srcu. Ove javne, spoljašnje suze su mnogo lakše od unutrašnjih. One prinose onima koji tuguju neku utehu, a ove unutrašnje pojačavaju teskobu i pritiskaju srce. Čovek koji strada i ne može da otkrije svoju žalost da se ne bi pokazao sujetnim pred drugima, strada mnogo više nego kada bi je otkrio nekome.“ Jovan Zlatoust
„Kao što oblak prestaje da bude mračan kada iz sebe ispusti kišne kapi i postepeno gubi svoju tamnost očišćujući se od vodene magle, tako i duša olakšava svoju gorčinu kada opiše svoja stradanja i, pričom o uzrocima žalosti, istroši u sebi neprijatno osećanje. Gorčina, dok ćutimo o njoj, obično muči, kao što i vlaga u upaljenoj rani muči, jer gnoj neprestano traži izlaz i nema puta da izađe napolje i očisti čir“. Nil Sinajski
Hvala Vam, ukoliko osetim potrebu da govorim o nekoj meni važnoj temi, javiću Vam se.
A, Sanju već poznajem.
Mislim da sam sad shvatio šta mi je smetalo sa psihoterapijom u Crkvi.
Malo je to i do pravoslavnih psihoterapeuta, do načina na koji brane psihoterapiju. Slušajući mnoge od njih, uvek sam nailazio na isto objašnjenje, da su Crkva i psihoterapija komplementarne, da se jako lepo uzajamno dopunjuju. Smetalo mi je što kao da su se na taj način Crkva i psihoterapija stavljale u istu ravan, kao dve ravnopravne oblasti koje se dopunjuju. A ništa ne može biti ravnopravno sa Crkvom, ona je nešto potpuno izuzetno i jedinstveno u svetu. Slušajući Borisa Bratusa kog ste mi preporučili, naučio sam ono što ni od koga nisam čuo, a što bi po meni bio najbolji način da se brane psihologija i psihoterapija u Crkvi: da je psihologija DEO CRKVENOG PREDANJA u Ruskoj crkvi već nekoliko vekova unazad, i da su u njenom razvijanju u okviru Crkve učestvovali i neki Svetitelji.
Slušajući Bratusa našao sam mnoge podatke o razvoju psihologije u Rusiji, i o onom udžbeniku Kandorskog, ali ne nađoh nigde o otvaranju onog instituta 1704. da li možda možete da me uputite gde ste to našli?
dragi Nikola, ja iskreno ne poznajem nijednog pravoslavnog psihoterapeuta koji izjednačava psihoterapiju i Crkvu?
Makar iz jednog prostog razloga što je cilj Crkve spasenje ljudi, a cilj psihoterapije da ljudi istraže svoj unutrašnji svet, da prevaziđu unutrašnje prepreke koje nose u sebi i da bolje žive ovde, kvalitetnije i slobodnije. Ali, psihoterapija ne spasava ljude za večnost. To nikada nije ni tvrdila.
Ne znam iskreno odakle Vam to, ja bih voleo da me uputite na ljude koji se predstavljaju kao pravoslavni psihoterapeuti a to tvrde?
Psihologija jeste deo crkvenog nasleđa (predanja), ali je činjenica da je zbog svih okolnosti proteklih 100 i više godina ova oblast počela da se razvija van Crkve i dostigla je neka veoma, veoma korisna znanja koja na žalost, ljudi u Crkvi ne koriste uopšte ili veoma malo.
To što se nekada začela u okrilju Crkve, ne znači da treba da odbacimo ovo što se razvilo i van Crkve, jer ako bismo bili dosledni tom stavu, ne bismo prihvatali ništa što se razvilo van Crkve a tiče se čoveka (to jest, ako ne duše, onda njegovog tela). A svim znamo koliko je takav stav pogrešan.
Mislim da u jednom video snimku Bratus govori o tome da je otvoren i institut u okviru Kijevske duhovne akademije ako se dobro sećam.
Ne mislim ja da oni to privatno misle, već da nisu baš najveštije opravdavali psihologiju u javnosti. Koliko sam ja naučio o Pravoslavlju, primarni kriterijum saznanja za nas pravoslavne je Predanje, pa onda sve ostalo (što da ne i naučna saznanja itd.). A ni od koga do sada nisam čuo ovo što sam čuo od Bratusa, da se neko poziva na istoriju i da objašnjava da su psihologija i Crkva u hijerarhijskom odnosu, i da je drugo merilo prvog. Već su većina predstavljali (opet kažem, ne nužno i privatno mislili) to dvoje kao dve „komplementarne“ oblasti koje zajedno čine punoću (a ne mogu, jer CRKVA je punoća a psihologija je deo te punoće). Pri čemu se psihologija predstavljala kao nešto isključivo spoljašnje, „pridodato“ Crkvi. To mi je smetalo. Ne mogu da se setim tačno svih terapeuta od kojih sam to čuo, ali eto npr. Danila Mihajlovića mogu. Možda grešim, ali ja nikad od njega nisam čuo predanjsko opravdavanje psihologije. I to mi je stvorilo zabunu da je psihologija nešto suvišno za nas.
Verujem da sad idem u sitna crevca, ali to je zato što sam sklon filosofskom razmišljanju.
Ne bih znao šta da Vam kažem za druge. Ja svoj stav i mišljenje zasnivam na svom iskustvu crkvenog života, ličnom radu na psihoterapiji, čitanjem o njoj, izvorima kao što je profesor Bratus, tekstovima koji navode citate koje sam Vam u komentarima naveo… Svako dobro želim.