Danas govorimo o jednom vrlo realnom fenomenu. Da li ste znali da nivo kortizola, takozvanog „hormona stresa“, po pravilu, svoj najviši nivo dostiže upravo ujutru, ubrzo nakon buđenja. Iguman Nektarije Morozov piše da je ovo veoma zanimljivo jer se gotovo savršeno poklapa sa zapažanjem prepodobnog Jovana Lestvičnika: da u samom trenutku buđenja čoveka prvi napadne duh uninija, duhovne težine i obeshrabrenja — i to bez odlaganja.
Nije toliko važno šta je od ova dva u konkretnom trenutku uzrok, a šta posledica – u smislu, da li prirodni telesni proces izaziva tegobu, ili tegoba prati prirodni proces? Ako je u pitanju duhovni uzrok, to je onda samo još jedan pokazatelj da naš duhovni neprijatelj dobro poznaje naše ustrojstvo, telesno i duševno i da ovo znanje vešto koristi protiv nas.
Zato bi bilo dobro da ni mi sami ne zanemarimo ovo, već da shvatimo: iskušenje je privremeno, treba da izdržimo taj prvi nalet upravo u trenutku kad smo najranjiviji, a kasnije zaista biva lakše. Nivo kortizola, dostigavši ujutru vrhunac, potom brzo opada do podnošljivih vrednosti, a do kraja dana nastavlja, sporije, da opada. Sposobnost da pretrpimo i sačekamo je neprocenjiva.
Psihologija ovo posmatra iz malo drugačijeg ugla, ali dolazi do sličnog zaključka. Naš nervni sistem ima dva prirodna režima: jedan koji nas uzbuđuje i priprema za odbranu, i drugi koji nas smiruje i vraća u ravnotežu. Zdrav nervni sistem lako prelazi između ova dva stanja – ciklus buđenja, delovanja i napora smenjuje se ciklusom odmora i obnove. Problem nastaje kad ostanemo zaglavljeni u stanju uzbuđenja, nesposobni da se vratimo u mir – a upravo u prvim trenucima jutra, kad je kortizol na vrhuncu, taj prelaz je najteži.
Svako živo biće nakon što prođe kroz stresnu situaciju, ima prirodan način da se vrati u mir – životinja se protrese, čovek prodiše, zaplače ili se nasmeje. U tim trenucima naše telo postepeno počinje otpušta napetost koja se nakupila. Problem nastaje kad mi sami taj prirodni ciklus presečemo, kad ne dozvoljavamo sebi da „otresemo“ napetost, nego je potisnemo dublje u sebi i nastavljamo kroz dan sa obavezama, noseći je u mišićima i u disanju, a da toga često nismo ni svesni.
Zato je dobro da se podsećamo ove istine, da kada nam jutro počne na taj način, koliko god ovo bilo neprijatno i teško, ma koliko sve to ubedljivo delovalo u smislu da će ne samo ceo dan, već i naredni dani biti takvi – to ni na koji način nije konačna presuda o danu koji je pred nama, a kamoli o danima koji dolaze. Ova tegoba je samo privremeni talas čiji će vrhunac proći, ako prosto pretrpimo, brže nego što mislimo. Nekoliko dubokih udisaja, kratak pokret tela, čak i svesno odlaganje krupne odluke ili teškog razgovora za kasnije doba dana, mogu taj talas učiniti podnošljivijim.
Naredni put kad nas, tek što smo otvorili oči, obuzme težina, važno je da pamtimo: to nije celokupna istina o danu, već često samo njegov prvi, za nas neprijatni, trenutak. Ostatak dana tek dolazi, a sa njim i olakšanje. Kako kaže car David: „Što si klonula, dušo moja, i što si žalosna? Uzdaj se u Boga; jer ću ga još slaviti, Spasitelja mojega i Boga mojega“ (Ps. 42:5).
Stanoje Stanković
Foto: Foundry / Pixabay
