Данас говоримо о једном врло реалном феномену. Да ли сте знали да ниво кортизола, такозваног „хормона стреса“, по правилу, свој највиши ниво достиже управо ујутру, убрзо након буђења. Игуман Нектарије Морозов пише да је ово веома занимљиво јер се готово савршено поклапа са запажањем преподобног Јована Лествичника: да у самом тренутку буђења човека први нападне дух унинија, духовне тежине и обесхрабрења — и то без одлагања.
Није толико важно шта је од ова два у конкретном тренутку узрок, а шта последица – у смислу, да ли природни телесни процес изазива тегобу, или тегоба прати природни процес? Ако је у питању духовни узрок, то је онда само још један показатељ да наш духовни непријатељ добро познаје наше устројство, телесно и душевно и да ово знање вешто користи против нас.
Зато би било добро да ни ми сами не занемаримо ово, већ да схватимо: искушење је привремено, треба да издржимо тај први налет управо у тренутку кад смо најрањивији, а касније заиста бива лакше. Ниво кортизола, достигавши ујутру врхунац, потом брзо опада до подношљивих вредности, а до краја дана наставља, спорије, да опада. Способност да претрпимо и сачекамо је непроцењива.
Психологија ово посматра из мало другачијег угла, али долази до сличног закључка. Наш нервни систем има два природна режима: један који нас узбуђује и припрема за одбрану, и други који нас смирује и враћа у равнотежу. Здрав нервни систем лако прелази између ова два стања – циклус буђења, деловања и напора смењује се циклусом одмора и обнове. Проблем настаје кад останемо заглављени у стању узбуђења, неспособни да се вратимо у мир – а управо у првим тренуцима јутра, кад је кортизол на врхунцу, тај прелаз је најтежи.
Свако живо биће након што прође кроз стресну ситуацију, има природан начин да се врати у мир – животиња се протресе, човек продише, заплаче или се насмеје. У тим тренуцима наше тело постепено почиње отпушта напетост која се накупила. Проблем настаје кад ми сами тај природни циклус пресечемо, кад не дозвољавамо себи да „отресемо“ напетост, него је потиснемо дубље у себи и настављамо кроз дан са обавезама, носећи је у мишићима и у дисању, а да тога често нисмо ни свесни.
Зато је добро да се подсећамо ове истине, да када нам јутро почне на тај начин, колико год ово било непријатно и тешко, ма колико све то убедљиво деловало у смислу да ће не само цео дан, већ и наредни дани бити такви – то ни на који начин није коначна пресуда о дану који је пред нама, а камоли о данима који долазе. Ова тегоба је само привремени талас чији ће врхунац проћи, ако просто претрпимо, брже него што мислимо. Неколико дубоких удисаја, кратак покрет тела, чак и свесно одлагање крупне одлуке или тешког разговора за касније доба дана, могу тај талас учинити подношљивијим.
Наредни пут кад нас, тек што смо отворили очи, обузме тежина, важно је да памтимо: то није целокупна истина о дану, већ често само његов први, за нас непријатни, тренутак. Остатак дана тек долази, а са њим и олакшање. Како каже цар Давид: „Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу га још славити, Спаситеља мојега и Бога мојега“ (Пс. 42:5).
Станоје Станковић
Фото: Foundry / Pixabay
