Postoje rane koje ne nastaju zbog onoga što nam je neko učinio, već zbog onoga što nikada nismo dobili. Jedna od najtežih je kada dete odrasta pored majke koja je telom prisutna, ali srcem nedostupna. Takav nedostatak ljubavi ne ostaje samo uspomena iz detinjstva – on postaje način na koji čovek doživljava sebe, druge ljude, pa čak i Boga. U nastavku donosim još jedno sjajno rasuđivanje pravoslavne hrišćanke i psihoterapeuta Ženje Luneževe – razmišljanje o tome kako ova rana može da oblikuje naš duhovni život i zašto istinsko isceljenje počinje tek onda kada prestanemo da bežimo od sopstvenog bola.
* * * * *
Francuski psihoanalitičar Andre Grin uveo je pojam „kompleks mrtve majke“, opisujući tragediju deteta koje odrasta pored emocionalno „umrle“ majke. Dete oseća da ga majka više ne voli, a to iskustvo postaje njegov prvi susret sa prazninom u kojoj se gubi sam osećaj da vredi postojati.
Majka koja je želela svoje dete, ali je, na primer, prošla kroz postporođajnu depresiju, razvod, lični gubitak, teškoće zbog podizanja više dece ili se jednostavno razočarala u majčinstvo i izgubila unutrašnju životnost, može biti fizički prisutna, ali srcem odsutna.
Ona je tu – hrani dete, oblači ga, brine o njemu, ponekad ga i zagrli – ali njen pogled je prazan, bez topline, a dodir više liči na obavezu nego na ljubav.
Suočeno sa takvom emocionalnom udaljenošću, dete ne može da prihvati da je to jednostavno tako. Ne razume šta se dogodilo, pa nesvesno pokušava da „oživi“ majku. Postaje poslušno, prilagođava se, pažljivo prati svaku njenu reakciju, ponekad se čak dešava da se razboljeva jer oseti da je tada barem fizički bliža majci.
Ali, koliko god se trudilo, toplina se ne vraća u njene oči, a njene ruke ostaju samo sredstvo brige, bez istinske nežnosti.
Tada se u detetu rađa nesvesno uverenje da se ljubav uvek mora zaslužiti i da je život neprestan pokušaj da zainteresujemo i „oživimo“ onoga koga volimo. Upravo to mnogi ljudi kasnije na psihoterapiji opisuju kao „rupu“ ili „prazninu“ u srcu.
Ponekad se dešava da emocionalno iscrpljena i depresivna majka svoju unutrašnju prazninu prikriva spoljašnjom religioznošću. Ona može redovno da ide u crkvu, da posti, citira Sveto pismo, ali istovremeno detetu šalje poruku da su osećanja opasna ili grešna, da spontanost nije dobra i da su jedino dela dokaz ljubavi.
„Pa ja sve činim za tebe!“
„Poslušnost je iznad posta i molitve.“
„Ja se molim za tebe, to je najvažnije.“
„Glasan smeh nije priličan.“
„Bog će te kazniti ako…“
„Tako se nećeš spasti.“
Ako je majčina ljubav bila hladna i bez saosećanja, dete često počinje da i Boga doživljava kao hladnog, dalekog i zahtevnog, Boga koji traži, ali ne teši.
Iskustvo „mrtve majke“ može da pretvori veru u sistem u kome su živa osećanja, radost i neposrednost nešto sumnjivo i opasno. Tako se u čoveku nastanjuje osećaj uzaludnog truda i stalnog iščekivanja ljubavi koja nikako ne dolazi. U odraslom dobu on nastavlja da traži tu izgubljenu toplinu – u Bogu, bračnom drugu, sopstvenoj deci ili duhovniku.
Tada vera lako može postati ne prostor ljubavi i susreta sa Bogom, već mesto na koje čovek beži od sopstvenog bola.
Isceljenje ovakve rane počinje onda kada srce ponovo oživi. Kada čovek sebi dozvoli da oseti, zaplače, tuguje, raduje se, bude u dodiru sa svojim telom i svojim istinskim osećanjima.
Bog nikada nije hladan niti bezosećajan. Ono što može da utrne jeste naša sposobnost da doživimo Njegovu ljubav.
Kada čovek ponovo nauči da plače, da saoseća, da voli, da pogreši, da traži i da pruži oproštaj, u njemu postepeno oživljava i lik živog Boga.
Tada čak i iskustvo „mrtve majke“ može postati početak novog života – ne kroz poricanje, već kroz prihvatanje sopstvenog bola, straha i duboke čežnje za istinskom ljubavlju.
🕊️ Ponekad, da bi čovek ponovo osetio Boga kao Živoga, najpre mora da odtuguje onu majku koja mu je podarila život i bila uz njega telom, ali ne i srcem.
Tek tada u srcu počinju da odzvanjaju Hristove reči:
„Ja dođoh da život imaju i da ga imaju u izobilju.“ (Jn. 10, 10)
Sa telegram kanala psihologa Ženje Luneževe
preveo Stanoje Stanković
Foto: Manfred Richter / Pixabay
KOMENTARI