Да ли вам је позната ова мисао, боље рећи, уверење о хришћанском идеалу: прави хришћанин/хришћанка је неко ко ћути кад га повреде, слаже се са свима, никога не осуђује и никада се не наљути. Ако не будете одговарали овоме, стиже прекор, ако не споља, онда изнутра – „немаш љубави“, „где ти је смирење“, „ти си као хришћанин“.
Ова четири, наоко одвојена, уверења: да морамо све да прогутамо ћутке, да по сваку цену да чувамо мир, да немамо право да осудимо ничији поступак и да је сваки гнев грех – у суштини представљају исту заблуду, само у четири различите варијанте. Хајде да их погледамо заједно.
*
Кад нас неко повреди, „ћути и трпи“ је за многе од нас, прва и једина научена реакција. Коју називамо често и хришћанским идеалом. Али, Господ нам у Јеванђељу оставља сасвим другачије упутство, много конкретније и захтевније од простог ћутања: „Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт. 18: 15-17). Не каже „ћути и трпи“, него – иди и покарај. Наш циљ није да се осветимо некоме, већ да се однос сачува и да се особа која је учинила грех избави од њега који га видљиво или невидљиво, разара изнутра.
И још нешто врло важно, ова заповест се односи превасходно на однос међу хришћанима, међу људима који деле исту веру. Свети Јован Златоуст прави врло јасну разлику: „Када се радило о спољашњима, Он тамо ништа слично није заповедио, него је говорио: ‘Ко те удари по десном образу, окрени му и други’ (Мт. 5, 39); а овде није тако.“ Кад нас увреди странац, учимо се трпљењу, да зло не умножавамо злом. Кад нас увреди брат по вери, ћутање престаје да буде врлина и постаје пропуст – прећутно покривање туђег греха. Ако након свих опомена о којима говори Сам Господ Исус, човек ипак одбије да призна своју кривицу, блажени Августин саветује да прекинемо заједницу с њим, не из мржње, него из истине: „Не сматрај га више једним од твоје браће. Али не поричи ни његову могућност спасења… увек се молимо за њихово спасење.“
Данас, у доба порука и друштвених мрежа, Христов пут делује прилично непопуларан и тежак: лакше је да блокирамо, „seen“-ујемо, изађемо из групе, него да одемо и, насамо, без сведока, кажемо шта нас је повредило и шта нас боли. У великој већини случајева је тако нешто довољно да се наши односи поправе са особом која нас је повредила дођу на пређашњи ниво.
Овај редослед није нимало случајан, прво насамо, затим са сведоцима, тек на крају пред Црквом – штити се и достојанство онога ко је нас је повредио, а затим и сама заједница којој припадамо од непотребних подела.
*
Постоји и друго уверење, када нам је непријатно да се суочимо са неким ко нас је повредио и онда тражимо изговор у томе да ето, хришћанин једноставно мора да се слаже са свима, да се свима осмехује, да никада не улази у сукоб, иначе „нема љубави“. Апостол Павле заиста каже: „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима“ (Рим. 12, 18). Међутим, али управо у овоме „ако је могуће“ крије се читава разлика. Преподобни Исидор Пелусиот примећује да понекад мир заиста није могућ, на пример када треба да станемо у одбрану увређених и каже нешто врло важно, да постоји „и света борба, али и мир гори од сваке непомирљиве борбе“.
Постоје ситуације када смо од малена учени да избегавамо кофликт или ако смо били у ситуацији да трпимо насиље (физичко, психичко, емоционално). Тада чак и ако нам дружење са неким очигледно штети, бојимо се да то кажемо, да се тај други „не увреди“, да нас не остави или одбаци, јер нам је то осећање врло познато и мучно.
Ипак, овако нешто треба да урадимо пре свега због нас самих, али и због те друге особе.
Свети Златоуст пише овако: „ако твој пријатељ, који ти штети, буде потпуно неизлечив, онда ће он, будући од тебе одсечен, и тебе ослободити сваке штете и сам себе избавити од веће осуде, пошто он, осим својих грехова, више неће сносити одговорност и за твоју пропаст.“ Дакле, прекид односа, у таквим околностима, није мржња са наше стране, показатељ да смо ми лоше особе, сурове већ дело је милости: и према себи и према другоме.
Наравно, када нам је тешко да се суочимо са непријатношћу, можемо да ово учење (уосталом као и толико тога другог) искористимо као изговор и прекидамо сваки однос који нам је само непријатан. И тако полако, полако постајемо све усамљенији и изолованији. Зато треба да се руководимо овим учењем, не у обичним несугласицама или различитим карактерима, већ када се ради о подржавању туђег греха, саучесништву у злу, озбиљној опасности за нашу веру. У свим осталим случајевима остаје на снази прво начело: ако је могуће, колико до нас стоји, мир са свима. Мир сам по себи није увек врлина, нити је сукоб увек грех — постоји мир који је, у ствари, издаја истине ради привида слоге. Исто тако, постоји болна, здрава одлука да повучемо линију и кажемо: довде могу, даље не идем с тобом.
*
Из исте жеље да избегнемо сваки сукоб израста и трећа, можда најраспрострањенија заблуда – да хришћанин нема право никога да суди. Христова реченица: не судите, да вам се не суди (Мт. 7, 1) данас се користи као универзални штит против сваке моралне примедбе, чак и када се ради о очигледном злу. Међутим, ако наставимо да читамо даље стихове, Господ Исус даје врло јасан критеријум по коме треба да расуђујемо: По плодовима ћете их познати…Чувајте се лажних пророка (Мт. 7, 15–20). Да бисмо уопште могли да „познамо плодове“, очигледно нам није забрањена свака способност моралног расуђивања – забрањено нам је нешто друго.
Апостол Павле јавно, пред целом заједницом, осуђује човека који је живео у блуду у Коринтској цркви, питајући: „Зар ви не судите онима који су унутра?“ (1. Кор. 5, 12). Ту видимо разлику између два значења речи „судити“.
Прво је осуда срца – унутрашњи чин у коме некога у души проглашавамо недостојним опроштаја и спасења, бићем које нема вредност и тиме себе постављамо на место које припада једино Богу. Ово Господ јасно забрањује.
Друго значење је расуђивање – способност да на основу плодова и дела разликујемо добро од зла, истину од лажи – и то не само да је дозвољено, већ је директна обавеза, нарочито кад треба да заштитимо заједницу или себе од лажног учења. Христос на другом месту говори: „Не судите по лицу, него праведан суд судите“ (Јн. 7, 24) – дакле, не забрана сваког суда, него забрана неправедног, лицемерног, површног суда.
Колико често данас чујемо „не суди, ни ти ниси без греха“ изговорено управо онда када неко покуша да укаже на стварно зло: превару, насиље и неправду. Тим речима се злоупотребљава Христова заповест и претвара у алат за ућуткивање истине, а не у позив на расуђивање. Хришћанин, дакле, не само да сме, већ је дужан да расуђује о својим и туђим поступцима. Само треба да пазимо да у том расуђивању не изгубимо саосећање, да почнемо да гајимо мржњу према самој особи, или да себе сматрамо бољим – јер коначна судбина нечије душе остаје тамо где је увек и била, искључиво у Божјим рукама, не у нашој осуди. Дакле суд (расуђивање) неког поступка да, осуђивање личности – не.
*
На крају, долазимо и до четврте заблуде — да је сваки гнев, без изузетка, грех. Многи међу нама носе скривену кривицу сваки пут када се наљуте, ослањајући се на речи: А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата својега низашта, бити крив суду (Мт. 5, 22). Али ту реченицу најчешће читамо непажљиво — Христос не осуђује гнев као такав, Он Сам се гневио, већ гнев „низашта„, то јест, безразложан и нечастан. У Старом завету стоји и сасвим супротна заповест: „Гневите се, и не грешите“ (Пс. 4, 5), што само по себи показује да гнев и негодовање нису аутоматски грех.
Постоје два мерила по којима можемо да разликујемо похвалан гнев од греховне страсти гнева. Ако се гневимо јер желимо да наудимо ономе ко нас је повредио, у питању је освета прерушена у праведно негодовање; међутим, ако се гневимо да бисмо исправили неправду или одбранили невиног, такав гнев је похвалан. Преподобни Исидор Пилусиот каже: „Реч Божија није забранила просто да се гневимо, већ да се гневимо узалуд. А понекад је гнев чак и користан, када се чини или ради славе Божије, ради увређених или ради исправљања ближњега.“ Друго мерило је мера: ма колико племенит циљ био, неумереност га може сасвим покварити – гнев који почне као ревност за истину, а заврши као неконтролисани бес, престаје да буде врлина и постаје страст.
Родитељ који се наљути јер је дете урадило нешто опасно по себе или друге, и тим гневом покаже озбиљност ситуације, поступа исправно — под условом да не пређе у понижавање или несразмерну казну. Са друге стране, онај ко се „наљути“ јер му је повређен понос, а свој гнев назове заштитом истине, вара само себе, користећи духовни речник да прикрије обичну осветољубивост.
Зато када осетимо гнев, не треба одмах да га потиснемо уз самооптуживање; хајде да се запитамо: желим ли зло ономе ко ме је увредио или желим да се исправи неправда? Да ли моја реакција одговара озбиљности ситуације, или сам отишао предалеко? Одговори на та два питања показују границу између гнева који нас приближава Богу и гнева који нас од Њега удаљава.
*
Истинска хришћанска кротост није одсуство реакције, него зрела, трезвена реакција вођена љубављу, а не страхом. Она зна кад да проговори, а када да ћути; када да повуче линију, а када да опрости; када да расуђује и осуди дело, а не особу; када да се наљути, а када да прећути. Ова права, аутентична хришћанска кротост захтева много више рада на себи од простог ћутања и слагања са свима. Међутим, само је права кротост у стању да нас приближи истинском миру који не издаје истину.
Станоје Станковић
Фото: wal_172619 from Pixabay


