Među verujućim ljudima postoji gotovo opšte uverenje: svaka ružna, nametljiva pomisao – a pogotovo pomisao da čovek prekine sopstveni život – mora da dolazi od demona. Logika izgleda jednostavno: ja to nikada ne bih sam poželeo, dakle neko mi to „šapuće” spolja. Problem je u tome što ova logika, ma koliko delovala utešno, nije baš tačna. I ono što je još važnije – ona ume da bude opasna, jer onoga ko se sa ovim bori često odvodi mimo prave pomoći koja mu stoji na raspolaganju.
Sveti Jovan Zlatoust je još u četvrtom veku pisao o tome sa zapanjujućom preciznošću, u pismu svom prijatelju Stagiriju. Stagirije je bio mlad, bogat čovek koji je ostavio sve i otišao u monaštvo, a zatim upao u stanje toliko teško, da ga je opisivao kao „opsednutost demonom” – demonska našaptavanja pomisli, očaj, teške duševne krize. Usred svega toga javile su se i pomisli da okonča život, da se baci u more ili u provaliju. Upravo njemu Zlatoust piše sledeće:
„Pošto, po tvojim rečima, mnogo tuguješ i zbog nečeg drugog – zato što ti demon često unosi pomisao da upropastiš sebe u moru ili u provaliji, ili da na neki drugi način prekineš sadašnji život – želim malo da govorim i o tim pomislima. Takav podsticaj ne dolazi samo od njega, nego i od tvog uninija, čak više od uninija nego od demona, a možda – i samo od uninija. To se vidi po tome što mnogi i među onima koji uopšte nisu obuzeti demonom smišljaju isto to, samo zbog tuge. Odbaci je, dakle, i isteraj iz duše, i tada demon neće imati snage ne samo da te navede na takvo delo, nego ni da ti uopšte pristupi s tom pomišlju. […] Kako ćeš se, kažeš, osloboditi te tuge, a da se prethodno ne oslobodiš demona koji je izaziva? – Nije demon taj koji rađa uninije, nego uninije čini demona snažnim i unosi u nas zle pomisli. Ovo nam svedoči i blaženi Pavle – ni on se nije plašio nekog demona, nego preterane žalosti, kad je pisao Korinćanima da konačno oproste grešniku njegov greh: „kako taj ne bi bio savladan od prevelike žalosti” (2. Kor. 2, 7). Ali pretpostavimo, ako kažeš, da te demon i napadne, a da je uninije isterano iz tvoje duše – kakva će od toga biti šteta? Kakvo zlo, veliko ili malo, nam može demon sam po sebi učiniti? Uninije i bez demona može učiniti mnogo zla: većina onih koji su na sebe stavili omču, ili se mačem proboli, ili se u reci udavili, ili na neki drugi način uništili, bili su na takvu nasilnu smrt navučeni upravo uninijem. Ako se među tim ljudima nađe i neko ko je uz to bio obuzet i demonom, ni njegovu propast ne treba pripisivati demonu, nego uticaju i snazi uninija.”
Pre nego što nastavimo, treba da razgraničimo o čemu govorimo, jer se ovde lako pravi zabuna. Postoje, naime, dva sasvim različita stanja koja na srpski prevodimo istom rečju. Uninije o kojem govori Zlatoust (grč. ἀθυμία) jeste nagli pad duha, očaj, potištenost, unutrašnja teskoba – stanje sasvim različito od onog uninija (grč. ἀκηδία, duhovna lenjost, nemar) koje spada u osam glavnih strasti.
Zlatoust izričito kaže da je ovo prvo stanje ugrađeno u čoveka od samog Boga, sa određenom svrhom. Kako, kako? Uninije nam je dao Sam Bog? Evo kako Zlatoust piše: „Bog je ugradio uninije u našu prirodu ne zato da bismo mu se predavali nerazumno, nenavremeno i u svakom slučaju, i ne zato da bismo time sebe upropastili, nego da bismo od njega imali najveću korist. Kako, dakle, možemo imati korist od njega? Ako mu se budemo predavali u pravo vreme; a pravo vreme za uninije nije ono kad mi trpimo zlo, nego kad mi činimo zlo. Mi smo, međutim, izopačili taj red i pomešali vremena: čineći mnogo zla, ne tugujemo ni nakratko, a ako od nekoga pretrpimo i malo zlo, padamo duhom, ludujemo, žurimo da se odreknemo i oslobodimo života. Zato nam se to stanje uninija i čini nepodnošljivim i teškim, isto kao i gnev i pohota, na koje su se takođe žalili oni koji su se njima služili loše i na neprimeren način.“ Dakle, nije reč o grehu niti o slabosti vere, nego o sasvim prirodnoj duševnoj sposobnosti sa kojom je potrebno da znamo da radimo – nekad molitvom, a nekad i uz pomoć stručne psihološke, nekada i psihijatrijske pomoći.
Ono što je Zlatoust opisao pre šesnaest vekova, savremena psihologija opisuje preko rada nervnog sistema. Postoji stanje u koje telo ulazi kada proceni da je pretnja toliko velika da borba ili bekstvo nemaju više nikakvog smisla – telo se tada, jednostavno, gasi. Čovek postaje obamro, težak, ispražnjen, oseća da mu se život povlači negde u stranu, da više ne pripada sebi. Upravo to stanje, a ne nedostatak volje ili vere, toliki broj ljudi opisuje kada kažu da su „potonuli u uninije”. Depresija u velikom broju slučajeva i jeste produženi boravak u tom ugašenom, obamrlom stanju nervnog sistema. Ovo nam govori nešto važno: kada čovek kaže da ga „nešto” vuče ka tami, ka pomisli da više ne želi da živi, nije uvek reč o „slabom karakteru“. Često je reč o nervnom sistemu koji, sa svom preostalom snagom pokušava da se zaštiti, tako što će se ugasiti – na najgori mogući način.
Postoji podatak koji vredi da ostane u sećanju svakom ko ovo čita: istraživanja pokazuju da čak četvrtina ljudi koji su pokušali samoubistvo o tome razmišljala manje od pet minuta pre samog čina, a čak sedamdeset odsto – manje od sat vremena. Svega trinaest odsto nosilo je tu pomisao duže od osam sati. Drugim rečima, taj talas uninija, ta navala očaja, uglavnom prolazi. Ako čovek preživi tih nekoliko minuta ili sati, velika je verovatnoća da će, kad bura prođe, biti zahvalan što je ostao živ. Upravo to nam je Zlatoust govorio šesnaest vekova ranije, samo drugim rečnikom: „odbaci uninije, isteraj ga iz duše” – znači, izdrži taj talas, ne dozvoli mu da te odnese, jer ako prođe uninije, prolazi i opasnost, čak i kada bi demon zaista bio umešan. Zato nije svejedno da li će se neko u tom trenutku javiti prijatelju, svešteniku, lekaru – ili će ostati sam sa svojom pomišlju. Pet minuta, jedan telefonski poziv, jedno „ne mogu više” izgovoreno naglas – to ume da bude razlika između života i smrti. Zato je toliko važno da znamo nekoga ko može da nam probudi nadu. Evo kako Zlatoust piše: „Kao što lopovi, kad padne noć, lakše mogu i pokrasti imanje i ubiti vlasnika pošto ugase svetlo, tako i demon, umesto noći i tame navodeći uninije, nastoji da ukrade sve zaštitne pomisli, da bi, napadnuvši dušu lišenu njih i bespomoćnu, naneo joj bezbrojne rane. A kad neko, razagnavši tu tamu nadom u Boga i okrenuvši se ka Suncu pravde, požuri da primi Njegove zrake u svoju dušu, tada se smutnja tih pomisli prebacuje na samog razbojnika; jer i ti zločinci, kad ih neko uhvati i unese svetlo, drhte, ustuknu, zabune se.”
U crkvenoj sredini i dalje postoji otpor prema psihoterapiji, kao da je reč o nečemu tuđem, čak i suprotnom veri u umovima nekih hrišćana. Zamislite situaciju – a ona se stvarno dešava – da neko u tolikoj teskobi da razmišlja o samoubistvu to poveri duhovniku ili bliskom verujućem prijatelju i dobije odgovor: „To je demonsko iskušenje, samo se moli i odupri se.” Tačno, možda jeste i demonsko iskušenje. Ali ako se tu završi razgovor, ako izostane pitanje kako se ta osoba stvarno oseća, šta joj se dogodilo, da li joj treba i stručna pomoć – onda smo upravo tu osobu ostavili samu, tačno onde gde Zlatoust kaže da leži prava opasnost: u uniniju, a ne u demonu.
Psihologija se ne bavi životom duha, to zaista nije njen posao. Ali bavi se životom duše, psihičkim životom – a to zaista jeste njena oblast, i ne treba da je potcenjujemo. Ona pomaže čoveku da razume sebe, svoje emocije, svoje pokretače, ono što ga pokreće i ono što ga stalno i uporno sputava da živi hrišćanski.
Postoji još nešto važno u Zlatoustovom pismu Stagiriju – on se ne zadržava samo na dijagnozi, nego nudi i izlaz: pomera pogled sa trenutne bure ka onome što je šire i trajnije, ka Promislu, ka pravdi koja dolazi, ka smislu celog života, a ne samo tog jednog strašnog trenutka. U tome se on ne razlikuje mnogo od psihologa Viktora Frankla, koji je voleo da govori: ko ima ZAŠTO da živi, izdržaće svako KAKO. Smisao je ono što nam daje snagu da podnesemo i ono što u datom trenutku izgleda nepodnošljivo.
Kad čovek izgubi iz vida to svoje „zašto”, dovoljan je i najmanji talas da ga odnese. Zato duhovni život ne sme da se svede i ne predstavlja samo „ćuti, trpi i pati”, nego treba da uključi i iskren razgovor o bolu, o traumi, o onome što nas je opteretilo još iz detinjstva, i, kad zatreba, stručnu pomoć uz molitvu, a ne umesto nje.
Zlatoust završava svoje pismo Stagiriju s optimizmom – ne zato što umanjuje ono kroz šta ovaj prolazi, nego zato što mu pokazuje da ono što sada oseća kao beskrajnu noć, ipak ima svoj kraj.
Uninije nije demon, nije ni neizlečiva bolest duše, nego stanje kroz koje se prolazi – i iz kojeg se, uz pravu pomoć i uz Boga, stvarno izlazi.
*
Za one koje zanima ova tema, voleo bih da vas pozovem na besede o strastima. Tamo strasti ne posmatramo samo kroz svetootačku mudrost, nego i kroz ono što nam psihologija danas može reći o njima, jer sam duboko uveren da jedno drugo ne isključuje, nego dopunjuje. Cilj nije da ih samo imenujemo i osudimo, nego da zajedno razumemo odakle dolaze i kako se sa njima, po Bogu i po sebi, pošteno nosimo. Sve detalje, kompletno uputstvo, besplatnu besedu, možete naći na stranici „ŠKOLA VRLINE„. Dobrodošli!
Stanoje Stanković
Izvor na ruskom: svяtitelь Ioann Zlatoust – K Stagiriю podvižniku
Foto: Bessi / Pixabay
