Na pisanje ovog teksta me podstakao jedan događaj koji me je podsetio na nešto što je veoma aktuelno i što je simptom jedne žalosne pojave. O čemu se radi? Nakon ne znam ni ja koliko godina sam prisustvovao pravoslavnoj tribini/predavanju jer mi je tema bila veoma zanimljiva a od konkretnog govornika uvek imam nešto da naučim. Što se samog predavanja tiče, nisam se prevario i stvarno mi je bilo korisno što sam bio tu. Međutim, ono što je usledilo nakon predavanja, (mislim na pitanja nakon predavanja) me je baš razočaralo, rastužilo i podstaklo na razmišljanje. Iako je sveštenik koji je održao predavanje zamolio da pitanja budu u okviru teme o kojoj se govorilo, dobio je pitanja koja su apsolutno van teme. I to toliko da sam ja u trenutku ostao zatečen.
Kao da recimo, slušate predavanje o fizici a onda krenu pitanja o sociologiji, istoriji ili ne znam, poljoprivredi. Sigurno ste prisustvovali takvom fenomenu. Kada čovek počne sa pitanjem, ali prvo krene uvod, ko je on, da njega veoma zanima pitanje koje će postaviti, da mu je potreban odgovor… I onda postavi pitanje, kao da je, narodski rečeno „pao sa Marsa“. Znate sami za ovo sigurno, čuli ste ovo ako ste bili makar na jednom jedinom pravoslavnom predavanju ili tribini. Odakle ovaj fenomen?
Postalo mi je jasno nešto što je tužno. Bolna istina je da zapravo mnogi među nama koriste Pravoslavlje samo kao još jedan mehanizam odbrane od svojih duševnih trauma. Ovaj bol svi nosimo bez izuzetka u sebi. Odakle taj bol? Bol je nastao zbog naših duševnih trauma, gubitaka koje smo pretrpeli, bolnih događaja i sećanja na njih iz detinjstva, naše usamljenosti, emocionalnog ili fizičkog (često i seksualnog) zlostavljanja…
Bol o kome govorim je mnogima, mnogima toliko strašan, da se mi i danas nesvesno ponašamo kao deca kada se igraju žmurke i pokušavaju da se sakrijemo u neki orman, ispod kreveta, iza drveta, itd. Kao deca kada pokriju svoje oči i misle da ih niko ne vidi, mi mislimo da ćemo od našeg unutrašnjeg bola pobeći tako što ćemo se baviti svim mogućim crkvenim temama, od istraživanja datuma prevoda bogoslužbenih knjiga na crkvenoslovenski jezik ili rasprave na kom jeziku služe Kopti monofiziti do recimo, uznemirenosti i brige da li se zaista baš ovih dana dogodila sudbonosna izdaja Pravoslavlja jer je neki episkop potpisao neki dokument sa predstavnikom neke druge zajednice… Naravno da su neka od ovih pitanja važnija od drugih. Niko ne govori da ne treba da živimo crkvenim životom i budemo upućeni u ono što se dešava u životu Crkve. Ali je pogrešno ako mislimo da su ovo teme kojima možemo da zamenimo suštinu duhovnog života – a to je naš lični odnos sa Bogom.
Ono što najbolje pokazuje da ljudi sva slična „interesovanja“ koriste kao još jednu temu kojom će se baviti, samo da se ne bave realno bolnim ličnim životnim temama tuge, bola, ljutnje, odbačenosti, straha… – jeste činjenica da je sve to privremeno, površno i da apsolutno nema veze sa unutrašnjim životom.
Evo jednog konkretnoh primera. Da li se sećate svih onih nesrećnih ekumenskih potpisivanja i „propasti Pravoslavlja“ iz proteklog perioda koje su najavljivane i koje su tobož nastupile? Naravno, digla se panika, pojavili su se raznorazni tekstovi na tu temu, a onda… onda je sve utihnulo kao da se ništa nije ni dogodilo. Da su i sami autori tekstova do kraja iskreni, oni bi već ne znam šta trebalo da urade do sada, jer, eto, „izdaja je nastupila, kraj dolazi, sve je propalo“. A oni se verovatno i ne sećaju više da su bilo šta pisali? Ili se sećate možda one panike u vreme epidemije korone i stavova da su vakcine ni manje ni više nego „pečat antihrista“, da se na taj način obeležavaju ljudi pred dolazak Antihrista, itd. I šta se desilo sa time? Niko više i ne govori o tome. U velikoj većini ne govore ne zato što se nadaju da se niko neće sećati tih laži (mada verujem da ima i ljudi koji su svesni toga ali ne žele da priznaju svoju grešku).
Ne.
O tome se ne govori, toga se niko više i ne seća – zato što se grčevito traži nova, aktuelna tema, nova briga kojom će se sav ovaj duševni bol o kome govorimo nekako držati u dubini svoje duše..
I mnogi, mnogi misle da je upravo to duhovni život. Po njima duhovni život predstavlja neprestani pokušaj potiskivanja i skrivanja (svesnog ili nesvesnog) svih svojih trauma, svog onog duševnog bola – od sebe i od Boga. Zašto od Boga? Zato što se veoma često na Njega prenosi (projektuje) model ponašanja koji smo doživeli od strane naših roditelja ili osoba koje su se brinule o nama. Ako su ljudi koji su nas podizali i vaspitavali bili veoma strogi, nepredvidivog ponašanja, neosećajni, kritični, ako su imali psihičke probleme, ako smo sa njima bili u režimu preživljavanja, ako su osećanja bila zabranjena – nama je potrebno mnogo vremena da sebi priznamo da su posledica našeg odrastanja itekako prisutne u našem odnosu prema Bogu, to jest, da mi u dubini svoje duše imamo uverenje i strah da je i Bog takav. Odatle potiču i uverenja „gde će mene Bog da se seti“, ili „dokle će me više Bog trpeti“, „jasno mi je da Bog voli druge ljude, ali kako može mene da voli“, „ako nešto pogrešim, Bog će me obavezno kazniti“, „kako može Bog da voli ovakvu stoku kao što sam ja“…
E to je ono što je tužno. I još tužnije je što se o tome ne govori javno, glasno i svuda. Jer samo ako čovek počne zaista da se bavi onim što svim silama pokušava da potisne, da govori o onome što ga je ranjavalo počevši od ranog detinjstva, da osvešćuje koliki je taj bol, da plače i žaluje zbog svega toga što mu se dešavalo i što ga sada pritiska kao kamen na grudima koji ga sprečava da udahne radost života sa Bogom – tek onda će se dogoditi promena uma i života, to jest, pokajanje. Jer pokajanje koji je svima na jeziku ne znači da po hiljaditi put govorimo jedne i iste stvari na ispovesti, već da promenimo to nešto ispod, što nas i dovodi u situaciju da ponavljamo stalno jedne i iste stvari.
Zajednički imenitelj za celokupni dijapazon ovih „interesovanja“ jeste u tome da sva ona promašuju smisao našeg duhovnog života koji bi trebalo da se sastoji u odnosu sa Bogom, u stajanju pred Njim. U poverenju i ljubavi koju ima dete kada je zajedno sa svojim Tatom. Dete se ne stidi da pokaže svom Tati ono što ga boli, ali i da pokaže šta je dobro uradilo, da se raduje i oseća prihvaćeno…
Kako možemo da promenimo ovo? Kako da pogledamo drugačijim očima na sebe i na Boga?
Šta mislite šta je bolji način? Tako što ćemo sebe da izgrdimo još jednom i da prosto odlučimo da ćemo prestati sa strastima? Da okrenemo „novi list“ i odlučimo da ćemo pobediti sve svoje strasti snagom volje? Srećno nam bilo sa ovim, po ko zna koji put.
Ili da možda probamo da pogledamo zašto robujemo konkretnim strastima koje nas muče? Zašto se prejedamo? Zašto popijemo „koju čašicu preko“? Zašto stalno osuđujemo? Zašto likujemo nad tuđim nemoćima? Zašto se radujemo kada je nekome drugome teško? Zašto se istresemo na svojim najbližima? Šta pokušavamo time da uradimo, koju svoju potrebu da ispunimo, koji bol da umanjimo?
Duhovni život se ne sastoji u tome da po ko zna koji put registrujemo da smo pogrešili, već da živimo u prisustvu Božijem. Da smo iskreni sa Njim, da se ne krijemo od sebe i Njega. Da smo svesni da sa Bogom možemo da imamo drugačiji odnos od odnosa koji nas je oblikovao u ranom detinjstvu. Da zaista, u dubini duše poverujemo da nas Bog ne ucenjuje emocionalno, ne kritikuje, ne naziva nas budalama, ne govori da se kaje što smo se rodili, da ćemo Ga u grob oterati, da smo glupi… Ako smo to slušali tokom detinjstva, ne znači da ćemo od Boga čuti ili doživeti slične stvari. A jedan deo nas, iako u teoriji zna da nije tako, u odnosu sa Bogom se i dalje ponaša prema starim obrascima ponašanja koja su nam nametnuta tokom odrastanja.
Sve dok ne osvestimo i dozvolimo sebi da osetimo i prihvatimo sva ona bolna i neprijatna osećanja koja su u našoj duši, krićemo se i bežati od njih pomoću: „borbe sa ekumenizmom“, strogog posta isključivo na vodi, obaveznog čitanja po svaku cenu kompletnog molitvenog pravila, nametanja pobožnosti ljudima oko nas, itd. Jer, Gospod Isus je postradao na Krstu da bismo mi postili isključivo na vodi ili da ne propustimo nikako nijednu molitvu pod bilo kojim okolnostima? Zar ne? To je suština?
Ili ćemo tražiti sebi odušak od bola i uznemirenosti koja je u nama kroz: gledanje pornografije, prejedanje ili čašu (ili dve-tri) alkohola uveče „da se opustimo“, bavljenje geopolitikom i postupcima velikih političkih sila, zaverama i onim što će navodno tek da se dogodi u bliskoj budućnosti, intenzivnim čitanjem vesti sa ukrajinskog ratišta, detaljnim izučavanjem zločina koji su učinjeni kroz vekove nad srpskim narodom…
Da se razumemo, ne govorim da ne treba da budemo upoznati sa istorijom ili da postimo strogo ako smo u stanju. Ali ako to bude prenaglašeno, ako se to pretvori u glavni cilj, smisao koji treba da predstavlja i čini naš odnos sa Bogom i sobom, to je onda znak da time pokušavamo da potisnemo i od sebe sakrijemo nešto što nas boli. To želim da kažem. Ako sporedna stvar postane glavna, nešto nije u redu.
A šta onda da radimo sa svom ovom težinom i bolom koji nosimo u sebi? Jer, stvarno je neprijatno. I strašno je. A šta mislite o tome da probamo da izlijemo svoj bol pred Bogom, kao što bismo izlili pred nekim ko nas iskreno i neizmerno voli? Iskreno, svojim rečima, da iznesemo sve što nam je na duši. Čak i ako ne znamo kako se osećamo ili šta treba da radimo? Ako kažemo da se osećamo loše, a da i ne znamo zašto? Da zatražimo od Boga da nam pomogne, jer se mi više sami ne snalazimo?
Zapamtite, ako smo imali bolno detinjstvo, ako je bilo previše ružnih i teških stvari, ne znači da nas je to obeležilo zauvek. Bog je naš istinski Roditelj sa kojim se ništa od onoga što smo pretrpeli neće ponoviti. Hajde da postanemo svesni toga, Bog nas čeka raširenih ruku, hajde da stvarno uđemo u odnos sa Njim. To je jedino što je važno. On sve vreme čeka i tu je, blizu nas.
I u drevnim vremenima ljudi često nisu imali normalna detinjstva i svoj odnos sa roditeljima su prenosili na odnos sa Gospodom. Zato prorok Isaija govori vrlo važnu stvar – da čak i ako smo imali teško i neprijatno (nekada i nenormalno) iskustvo u odnosu sa roditeljima, Bog nije takav.
„Ali Sion reče: Ostavi me Gospod, i zaboravi me Gospod. Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, Ja neću zaboraviti tebe“. (Is. 49:14-15)
Ako nam je ovo suviše teško da govorimo o svojim osećanjima, možemo da kroz dnevnik pišemo o tome. Poklanjam vam mini-kurs o tome kako da počnete i kakve ćete sve realne koristi imati za sebe od pisanja dnevnika. Preuzmite ga OVDE.
Ako osećate da duhovni život može biti nešto više od spoljašnjih obaveza — postoji mesto za vas. Saznajte više o našim audio besedama o borbi sa strastima.
Stanoje Stanković
