Ne znam da li ste primetili da u mnogim tekstovima koji govore o kraju sveta, antihristu, znacima koji ukazuju na njegov dolazak – postoji (ne samo) jedna zabluda. Konkretna zabluda na koju mislim i koju bih želeo da rasvetlim primerima iz Predanja glasi da ako nam antihrist ili njegove sluge stave žig zveri na ruku ili čelo čak i bez naše volje, to je to, osuđeni smo na propast.
Zabluda da Bog ne gleda na naše namere, na pokret našeg srca, već samo na spoljašnju formu, na postupak. To je inače toliko karakteristično za naše vreme, kada su ljudi fokusirani samo na spoljašnja pravila i nekako se zaboravlja da Bog traži naše srce. Da, spoljašnje je važno, ali je drugostepeno u odnosu na naš izbor da budemo sa Bogom ili ne.
Evo i nekoliko vrlo, vrlo upečatljivih primera iz Predanja koji govore u prilog ovome. Pritom, u pitanju su svedočanstva mučenika kojima je Gospod Isus obećao da će Duh Sveti govoriti umesto njih: „A kad vas predadu, ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti; jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati. Jer nećete vi govoriti, nego će Duh Oca vašega govoriti iz vas.“ (Mt. 10:9-20)
Mučenici Irini rimski vojvoda preti vrlo ponižavajućim mučenjem – grupnim silovanjem do smrti. Pretnja koja je u stanju da pokoleba ne samo zbog svog užasa koji se krije u njoj, već bi mogla da se pojavi i dilema – da li će onda tako izmrcvareno i poniženo telo i dalje ostati „hram Božiji“ (1. Kor. 3:16) kako o tome govori apostol Pavle? Pročitajte i sami Irinin odgovor i njeno bogoslovlje:
„Reče joj vojvoda: Narediću da te golu odvedu u bludilište i da te tamo sramote do umrtvljenja. Sveta odgovori: Na taj način će telo moje stradati od bludnika kao od psa koji ujeda, ili od vuka, ili od medveda, ili od zmije. I više volim da mi telo postrada od oskvrnjenja nego da dušu oskvrnim idolopoklonstvom, jer nevoljna nečistota, na koju duša ne pristaje, ne postavlja se u greh pred Bogom. Eda li se oskvrniše sveti, kojima mučitelji silom sipahu u usta od idoložrtvene krvi? Vojvoda na to reče: Zar se ne, oskvrniše okusivši od naših žrtava? Sveta odgovori: Ne samo se ne oskvrniše nego i vence dobiše za to, pošto im ruke behu vezane, usta silom otvorena i krv žrtvena u njih sipana. Dobrovoljno naslađivanje tim bilo bi greh i zasluživalo kaznu, a kad se to na silu čini, donosi venac onome nad kim se vrši nasilje. Tako i vi ako ma šta nasilno učinite telu mom koje sam ja predala Hristu mom, nadam se da neću biti postiđena pred besmrtnim Ženikom mojim nego ću još odlikovanje dobiti od Njega što sam Njega radi podnela muku i nasilje. Stoga ne marim pa ma šta činili s mojim telom: makar ga predali oskvrnjenju, ili ranama, ili ognju, sve sam gotova podneti radi imena Boga mog. A Bog moj moćan je da vam ne dopusti da mi učinite to što ste namislili“[1] Iako u Žitiju piše da ona nije bila silovana, da su je Anđeli spasili, važno je njeno rasuđivanje i njena nepokolebiva svest da čak ni time ne bi mogla da bude odvojena od Gospoda Isusa.
Sveta mučenica Lukija je još jasnija – čak i prinošenje idolima koje neko na silu bez naše volje uradi, Bog ne gleda kao da smo mi u tome učestvovali. Evo odgovora ove svete devojke koju je Bog proslavio: „Telo nikada ne može biti oskvrnjeno bez pristanka duha. Ako ti čak staviš na ruku moju tamjan, i nasilno ga mojom rukom baciš na idolski žrtvenik, Bog će se, videći to, podsmehnuti tebi, jer On nas osuđuje za slobodna htenja i dobrovoljna dela, a ne za dela koja učinimo silom primorani od drugih. Tako i nasilno oduzimanje devstvenosti On samo dopušta, kao što dopušta iskušenja, razbojništva, neznaboštvo. Stoga ako ti i narediš da mi se silom oduzme devstvenost, ti ćeš mi time samo udvostručiti nagradu za moju čistotu”.[2]
Neko može da kaže, sve je to u redu, ali antihrist je antihrist, to su već ozbiljne stvari… Kao da sve vreme nije suština u istoj stvari – našoj slobodnoj volji i slobodnom izboru koji činimo tokom života ovde. Upravo na ovo pitanje u vezi sa antihristom obraća pažnju i istaknuti crkveni autor i propovednik našeg vremena, shiiguman Avraam Ridman. On govori veoma zanimljivo:
„Treba da shvatimo da kakav god taj pečat (antihrista) bio, ako nam ga budu stavljali mimo naše volje, on neće imati nikakvog značaja. Navešću kao primer takve čuvene svetitelje, kao što su Teofan i Teodor Načertani. Takav čudan naziv su dobili – uzvišen, jako lep, a opet povezan sa njihovim najvećim poniženjem. Svetitelji Teofan i Teodor su po blagoslovu jerusalimskog patrijarha koji je bio revnitelj ikonopoštovanja otišli vizantijskom caru ikonoborcu da bi izobličili njegovu zabludu. Došavši oni su ga hrabro izobličili – nisu mu se rugali, već su ukazali na njegovu zabludu. Car se toliko razgnevio zbog njihovog suprotstavljanja njemu da je naredio da ih žigošu, da im na licu urežu reči izrugivanja pravoslavnoj veri. Zato su oni i dobili naziv „Načertani“. Da li to znači da oni na svom čelu nose pečat antihrista? Ili, suprotno tome, da su urezane reči simbol najveće slave i hrabrosti ovih ljudi? Naravno, tačna je druga tvrdnja. Zato ne treba misliti da poniženje od nanošenja pečata protiv naše volje ima nekakav značaj.“[3]
Suština je u tome da o ovome ne bi trebalo ni da se piše da u našim umovima ne postoje pomešani pojmovi. A možda se uzrok za ovakve dileme krije u nečemu dubljem – da u našim srcima ne postoji uverenje da je Bog zaista naš Roditelj, već neki udaljeni Tvorac kome i nije mnogo stalo do nas, čiju ljubav moramo da zarađujemo, da ispunjavamo i najmanju sitnicu, a sve zato da se ne bi okrenuo od nas i mi onda ostali sami i napušteni?
Ako je ovo u pitanju, to se neće rešiti time što ćemo se truditi da svim silama ispunimo svaku sitnicu, u nadi da ćemo tako umiriti svoje srce i smanjiti strah da ne budemo odbačeni od Boga. To se menja na drugi način. Prvi korak je ovaj.
Stanoje Stanković
[1] https://svetosavlje.org/zitija-svetih-5/17/
[2] https://svetosavlje.org/zitija-svetih-13/14/
[3] https://azbyka.ru/apokalipsis/besedy-o-konchine-mira-shiarhimandrit-avraam-rejdman/
