Рекао бих уместо увода да одавно нисам прочитао краћи, искренији и тако једноставно написан текст који овако дубоко и прецизно гађа у оно од чега страдамо готово сви ми данас. Ја ћу му се сигурно са времена на време враћати да се подсетим велике истине о којој говори Жења Лунежева.
*
„Понекадa ми се чини да је једна од најсуптилнијих духовних замки – наша склоност да светост учинимо идеалном, готово не-људском. У психологији постоји појам – „бекство у духовно“. Када религиозни живот и духовне идеје постану средство да се не суочавамо са сопственом агресијом, болом, завишћу, слабошћу и рањивошћу. И претерана идеализација светих нам у том избегавању одлично помаже.
Читамо Житија, дела Отаца, гледамо иконе и постепено престајемо да у канонизованим људима видимо – људе. Почиње да нам се чини да је светост – скоро па одсуство било чега људског. Као да тобоже свети људи немају љутњу, сумње, страсне жеље, унутрашњу напетост. А борба, ако је и има, онда је она искључиво високодуховна и обавезно победоносна. Као да је тобоже светитељ – човек без тамних стања и „лоших“ осећања. И тада се у нама рађа једна неприметна фантазија – да бисмо били ближе Богу, морамо престати да будемо оно што јесмо. Морамо престати да осећамо „лоше“.
У тој тачки духовни живот може постати мртав, лишен развоја. Јер уместо нас, стварних и живих, појављује се недостижни идеални образ, а уз њега неизбежан осећај сопствене ништавности и неадекватности. Ми не можемо престати да осећамо. Покушавајући то, ми заправо покушавамо да престанемо да живимо – и почињемо да потискујемо.
Из све снаге се трудимо да не осећамо љутњу и да „будемо смирени“, да не осећамо бол, већ да „прихватамо“, убеђујемо себе да се завист лечи молитвом. Споља то може личити на религиозни живот. Изнутра се доживљава као постепени нестанак живог човека.
Чини ми се да светост није у одсуству људског, већ пут његовог преображења, индивидуације. Не живот без љутње, него способност да се од настале емоције не распаднемо и да је не пратимо у нашим поступцима. Не одсуство страха, него искреност пред њим. Не стерилна душа, већ срце које проживљава и подноси различиту стварност. Свети нису били мање живи и мање људи – напротив, били су живљи него што ми то понекад схватамо.
У њима је било више истине, а самим тим и више људске сложености и дубине. Њихов живот се није сводио на осећања, али их није ни порицао.
И можда зрела духовност почиње управо у тренутку када престанемо да покушавамо да будемо идеални, а тиме и „нечовечни“. Када себи дозволимо да будемо противречни, да осећамо, да будемо понекад љути, понекад слаби и све то доносимо у пространство своје вере, да стојимо пред Богом такви какви јесмо, не скривајући од Њега оно што није примерено. Јер Богу, изгледа, није потребна идеална слика, већ жив човек.
Када знамо истину о себи и у тој истини будемо у стању да гледамо на себе са присуствујућом љубављу, пратећи себе на животном путу, духовни живот престаје да буде покушај бекства навише у фантазије о потенцијалној светости, већ постаје пут ка унутра. Тамо где без илузија стојимо пред Богом такви какви јесмо – у немоћи и љубави.“
Са телеграм канала психолога Жење Лунежеве
превео Станоје Станковић
КОМЕНТАРИ