Iguman Nektarije Morozov piše o nečemu što je veoma rasprostranjeno, što se često oblači u masku „hrišćanskog podvižništva“, a nema nikakve veze sa tim…
*
„Među ljudima koje srećem tokom konsultacija, u crkvi i jednostavno u životu, ima mnogo onih koji se prema sebi ponašaju kao da ne osećaju ne samo ljubav prema sebi, već i osnovno saosećanje. Iznova i iznova, tokom razgovora, javlja se slika koje se onda teško osloboditi: umorni, potpuno iscrpljeni konj koji teško i isprekidano diše, bokovi su mu izbodeni mamuzama, a jahač ne prestaje da ga bičuje, vičući: „Brže, brže! Napred!“.
I teško je reći šta jahač zaista želi? Da što brže negde galopira? Gde? Zašto?..
Ili testira snagu ovog konja, želeći da sazna koliko još može ovako da izdrži – bez odmora, bez zaustavljanja, pod kišom udaraca? Ili ga toliko mrzi da je odlučio da ga iscrpi do smrti, i pokušava da to učini što brže?
Iskreno: mnogi ljudi upravo to rade sebi, postavljajući sebi sve više i više novih zadataka, uvek su nezadovoljni sobom, kritikujući sebe zbog svega i podbadajući, podbadajući, podbadajući…
Toliko surovo i tako nemilosrdno da se čini da ovo ne može dugo da se nastavi. I zaista želim da kažem svima koji se prema sebi odnose tako sadistički i nimalo hrišćanski: – Nemojte! Ni u kom slučaju ne udarajte i ne bičujte „konjića“! Neće biti drugog tebe, brinite o onome (onoj) koga (koju) imate. I zahvalite Gospodu – na ovom sebi samom.
Jer nezahvalnost Bogu za Njegove darove predstavlja najteži greh. A mi sami smo taj glavni, osnovni Božji dar, sa kojim je sve počelo za nas. I bez kojeg se neće nastaviti. Da, vrlo često se ispostavlja da reči i apeli ovde nisu dovoljni.
Ali ipak, ovo istraživanje mora negde da počne: zašto se tako loše ophodim prema sebi? I zar ne bi trebalo da promenim ovaj stav – pre nego što bude prekasno? …“
Sa telegram kanala igumana Nektarija Morozova.
Preveo Stanoje Stanković
KOMENTARI