Веруј, може и другачије…

Данас бих писао о једном термину за који су макар у пролазу чули скоро па сви: научена беспомоћност. Иза овог веома актуелног термина стоји и један од најупечатљивијих психолошких експеримената двадесетог века.

Психолог Мартин Селигман је псе смештао у кавез кроз који је пропуштана слаба струја. У истом кавезу налазила се и педала – притиском на коју пас би на почетку потпуно случајно, могао да заустави непријатно пражњење. Временом би пас уочио везу и почео свесно да притиска педалу, ослобађајући се тако непријатности. На тај начин, добијао је, бар донекле, могућност да утиче на ситуацију. Други пси су, међутим, смештани у кавез без педале: колико год се кретали и шта год покушавали унутра, избављења није било. Пас би, после неког времена, „закључио“ да на оно што му се дешава уопште не може да утиче.

А онда је уследио најзанимљивији и, реално, најтужнији део експеримента. Пас који се налазио у кавезу без педале за престанак струје, премештан је у простор ограђен ниском преградом, унутар које је такође пропуштана струја. Пас који је на почетку експеримента имао педалу и њоме могао да заустави струју, нашавши се у таквом простору, једноставно би прескочио преграду. Пас који је научио да ништа не може да промени, остајао је унутра, трпећи, иако је избављење било очигледно лако доступно. Зашто? Из једног јединог разлога: његов мозак је успео да формира „програм беспомоћности“, која га уверава да не може ништа да утиче на сопствену судбину.

Сличан „програм“ формира и мозак детета које у раним годинама живота редовно доспева у ситуације у којима, управо због своје узраста и недостатка ресурса, знања, искуства, не може ничим да утиче на оно што му се дешава. Таквих ситуација може бити много; готово све овакве ситуације стварају одрасли – од физичког и емоционалног насиља па до гушења сваке иницијативе путем претеране заштите. До истог резултата – стварања и утврђивања оваквог програма – може довести готово све што детету поручује: ти си само објект на који се врши утицај, никада субјект који заиста може да одлучује.

Хвала Богу, човек је, за разлику од пса, у стању да сам или уз помоћ стручне особе препозна деловање овог „програма“ (или, уверења) научене беспомоћности у себи, да схвати како да је „деактивира“ и коју програм да „упише“ уместо ње.

Психологија нуди и прецизнији увид о томе одакле још та беспомоћност може да потиче, посебно важан у данашњем свету. Показало се наиме да дијагноза, медицински назив неког психичког стања, може често да послужи као живи пример чувене приче са слоном: млади слон, привезан од почетка свог живота танким конопцем (који тада заиста није могао да покида), израста у огромну, снажну животињу, а конопац и даље остаје, јер слон никада није ни покушао да провери своју стварну снагу -– поверовао је да не може да се ослободи, и зато то више никада није ни пробао.

На исти начин и многи људи, чувши да имају „хроничну“ дијагнозу, само опусте руке, никада више не осете себе способним да било шта мењају, мада истраживања показују нешто сасвим друго: депресија, анксиозност, трауматска стања – изузетно су излечива стања и велики број људи се из њих потпуно опоравља.

Разлика између пса у Селигмановом кавезу и човека који носи сличан „програм“ у себи јесте управо у томе што човек може да провери, да посумња у сопствено уверење о беспомоћности и да открије да је преграда, у ствари, одавно нижа него што мисли. Споро, корак по корак, уз помоћ, уз стрпљење, уз спремност да покуша и онда када мисли да нема сврхе – ово старо уверење може да се замени новим. И баш као и пас који би, уверивши се у супротно, једноставно прескочио преграду, на исти начин и ми можемо открити да смо, више пута него што мислимо, у стању да утичемо на сопствени живот. Нисмо предодређени да тако нешто не можемо.

 Нисмо сами у овоме. Имамо Некога ко је увек уз нас и са нама. Цар и пророк Давид помиње у псалмима сличну преграду, али и на чију помоћ може да рачуна: „С Тобом разбијам војску, и с Богом својим скачем преко зида“ (Пс. 18:29)

 

Станоје Станковић

 

Image by Тимур Бах from Pixabay

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*