Настављамо са показивањем потресних делова из Житија светих – сада је пред нама огромна љубав апостола Јована коме није било тешко да у старости трчи за својим учеником који је осећао грижу савест од апостола и бежао од њега на коњу. Човек који је држао главу на Христовим грудима није сматрао да је „испод његове части“ да се поново бори за душу некога ко је слушао о вери и крстио се из руку једног од Дванаесторице апостола, а затим одступио. Можда и поука за нас да не губимо наду и да и даље настављамо да волимо наше ближње који су одступили од Бога? Јер апостол Јован нам показује да је то једини пут да се неко поново окрене Христу.
*
„Када у Азији апостол обилажаше градове, он у једном граду виде младића, расположеног душом за добро дело; он га поучи вери и крсти. Но намеравајући да одатле отпутује на проповед Еванђеља, он пред свима повери овога младића епископу тога града да га научи сваком добром делу. Узевши младића епископ га научи Светом Писму, али се не стараше о њему колико треба, нити му даваше васпитање какво је потребно младићима, него га препусти његовој вољи. Убрзо потом младић поче водити рђав живот, стаде се опијати и красти. Затим се спријатељи са разбојницима; они га придобише, одведоше га у пустиње и горе, поставише га за свог харамбашу и чињаху разбојништва на путевима. После извесног времена апостол Јован враћајући се дође у тај град, па чувши за овога младића да се покварио и постао разбојник, рече епископу: Врати ми благо које ти предадох на чување, као у верне руке; врати ми оног младића кога ти пред свима поверих да га научиш страху Божјем. – Епископ са плачем одговори: Пропаде тај младић, душом умре а телом врши разбојништва по путевима. – А Јован рече епископу: Зар се тако чува душа брата свога? Дај ми коња и пратиоца да идем и потражим онога кога си ти погубио.
Када Јован дође к разбојницима, замоли их да га одведу к своме харамбаши, што они и учинише. А младић, угледавши светог Јована, посрами се, па скочивши побеже у пустињу. Међутим свети Јован, заборавивши на своју старост, појури за њим вичући: Сине мој, врати се к оцу свом и не очајавај због пада свог; грехе твоје примићу ја на себе; стани дакле и причекај ме, јер ме Господ посла к теби.
Младић стаде, па с трепетом и стидом великим припаде к ногама светог апостола, не смејући да му погледа у лице. А свети апостол, загрливши га с родитељском љубављу целиваше га, па га узе и с радошћу одведе у град, јер нађе изгубљену овцу. И много га учаше упућујући га на покајање; и младић усрдно се трудећи у покајању угоди Богу, и добивши опроштај грехова престави се у миру.[1]
КОМЕНТАРИ