„Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se!“ – jedna je od mnogobrojnih zapovesti apostola Pavla.
Ovo je važna, neophodna zapovest – jer mi baš i želimo da se radujemo; kakvo je zadovoljstvo od žalosti? Ali, kako da je ispunimo? Može se krenuti najjednostavnijim putem – šta god da ti se dešava, da govoriš sebi: „Sve je dobro, ne! Sve je sjajno! I ja se radujem!“ I ne zaboravljati pritom da se široko osmehuješ – isto kao ljudi sa „holivudskim“ osmehom koji demonstrira dostignuća savremene stomatologije. Međutim, ovo je, kao prvo, zamorno, pre ili kasnije će nam dosaditi. Kao drugo, nema ništa zajedničko sa radošću o kojoj govori apostol.
Radost je pre svega stanje srca. Da li se ono izražava na neki konkretni način ili pažljivo skriva – to je već drugo pitanje. Neophodno je da ovo stanje srca bude izazvano, uslovljeno nečim. Čovek se stalno raduje – ili nečemu ili nekome. Upravo zato naša radost ima karakter prolazni, fragmentarni; postoji nešto što nas raduje – mi se radujemo, ako nema toga – nema ni radosti.
Apostol Pavle govori o izvoru stalne radosti – o Bogu. Živi u Njemu, sećaj Ga se stalno, osećaj neprestano Njegovo prisustvo u svom životu i shvatićeš šta je radost koja je uvek sa tobom. Međutim, ovo nije tako lako…“ (knjiga „Jednostavna tajna“)
*
Naveo sam ovaj odlomak iz knjige igumana Nektarija Morozova koji veoma lepo opisuje put do osećanja one radosti koju svi želimo. U danima vaskršnje radosti u kojima se nalazimo sve pouke govore o veličini Hristovog Vaskrsenja i vrhuncu Njegove ljubavi prema nama. A isto tako i o radosti kojom treba da budemo ispunjeni.
Ali, šta ako mi tu radost iz ovog ili onog razloga prosto još ne osećamo? Šta ako je neko tokom ovih dana tužan ili pritisnut teskobnim osećanjima iz različitih razloga? Ako ima probleme u porodici ili na poslu koje ne može tek tako da zaboravi ili ignoriše? Da li to znači da je uradio nešto pogrešno? Da li je neko „loš“ hrišćanin ako jednostavno ne ume da se raduje, ako u sebi nosi iz detinjstva stečeno uverenje da ako se raduje, nešto loše će kasnije da usledi? Recimo, „nemoj mnogo da se raduješ, posle ćeš plakati“…
Mislim da mnogi u sličnoj situaciji (kao što o tome piše i o. Nektarije) počinju na veštački način sebe da primoravaju da osećaju vaskršnju radost, da im se u tonu i boji glasa slučajno ne pokaže da nisu radosni, kao što „svaki normalni hrišćanin ili hrišćanka“ to treba da osećaju. I time sebi samo pojačavaju krivicu, zatvaraju vrata za iskrenost – kako prema sebi tako i prema Bogu.
Zar nije bolje postati svestan kako se osećamo, pokušamo da shvatimo zbog čega je tako? Da u molitvi Vaskrslom Gospodu to i kažemo, obratimo Mu se kao dete ocu: „Ja verujem i znam da si vaskrsao Gospode, ali ja ne osećam radost. Nisam siguran ni kako se osećam, samo znam da se ne osećam onako kako svi govore da treba da se osećam u ovim danima. Ja se trudim da ispunjavam zapovesti, želeo bih da se radujem ali to trenutno ne osećam. Meni je najvažnije da budem iskren sa Tobom i sobom.“
Ovakva iskrenost je bolja od svakih pokušaja prisiljavanja sebe na nešto što u konkretnom trenutku ne osećaš. Bog ionako zna šta je u nama, ova iskrenost će pomoći pre svega nama samima. Starac Nikon Vorobjov je pisao da je potpuna iskrenost prema Bogu aksiom duhovnog života, nešto bez čega nema napretka u našem odnosu sa Gospodom Isusom.
KOMENTARI