„Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!“ – једна је од многобројних заповести апостола Павла.
Ово је важна, неопходна заповест – јер ми баш и желимо да се радујемо; какво је задовољство од жалости? Али, како да је испунимо? Може се кренути најједноставнијим путем – шта год да ти се дешава, да говориш себи: „Све је добро, не! Све је сјајно! И ја се радујем!“ И не заборављати притом да се широко осмехујеш – исто као људи са „холивудским“ осмехом који демонстрира достигнућа савремене стоматологије. Међутим, ово је, као прво, заморно, пре или касније ће нам досадити. Као друго, нема ништа заједничко са радошћу о којој говори апостол.
Радост је пре свега стање срца. Да ли се оно изражава на неки конкретни начин или пажљиво скрива – то је већ друго питање. Неопходно је да ово стање срца буде изазвано, условљено нечим. Човек се стално радује – или нечему или некоме. Управо зато наша радост има карактер пролазни, фрагментарни; постоји нешто што нас радује – ми се радујемо, ако нема тога – нема ни радости.
Апостол Павле говори о извору сталне радости – о Богу. Живи у Њему, сећај Га се стално, осећај непрестано Његово присуство у свом животу и схватићеш шта је радост која је увек са тобом. Међутим, ово није тако лако…“ (књига „Једноставна тајна“)
*
Навео сам овај одломак из књиге игумана Нектарија Морозова који веома лепо описује пут до осећања оне радости коју сви желимо. У данима васкршње радости у којима се налазимо све поуке говоре о величини Христовог Васкрсења и врхунцу Његове љубави према нама. А исто тако и о радости којом треба да будемо испуњени.
Али, шта ако ми ту радост из овог или оног разлога просто још не осећамо? Шта ако је неко током ових дана тужан или притиснут тескобним осећањима из различитих разлога? Ако има проблеме у породици или на послу које не може тек тако да заборави или игнорише? Да ли то значи да је урадио нешто погрешно? Да ли је неко „лош“ хришћанин ако једноставно не уме да се радује, ако у себи носи из детињства стечено уверење да ако се радује, нешто лоше ће касније да уследи? Рецимо, „немој много да се радујеш, после ћеш плакати“…
Мислим да многи у сличној ситуацији (као што о томе пише и о. Нектарије) почињу на вештачки начин себе да приморавају да осећају васкршњу радост, да им се у тону и боји гласа случајно не покаже да нису радосни, као што „сваки нормални хришћанин или хришћанка“ то треба да осећају. И тиме себи само појачавају кривицу, затварају врата за искреност – како према себи тако и према Богу.
Зар није боље постати свестан како се осећамо, покушамо да схватимо због чега је тако? Да у молитви Васкрслом Господу то и кажемо, обратимо Му се као дете оцу: „Ја верујем и знам да си васкрсао Господе, али ја не осећам радост. Нисам сигуран ни како се осећам, само знам да се не осећам онако како сви говоре да треба да се осећам у овим данима. Ја се трудим да испуњавам заповести, желео бих да се радујем али то тренутно не осећам. Мени је најважније да будем искрен са Тобом и собом.“
Оваква искреност је боља од сваких покушаја присиљавања себе на нешто што у конкретном тренутку не осећаш. Бог ионако зна шта је у нама, ова искреност ће помоћи пре свега нама самима. Старац Никон Воробјов је писао да је потпуна искреност према Богу аксиом духовног живота, нешто без чега нема напретка у нашем односу са Господом Исусом.
КОМЕНТАРИ