Пре неколико дана сам познаници похвалио њеног сина за пословни задатак који је одлично урадио. Када сам рекао да ћу првом приликом када га будем видео да га похвалим и лично, она ми је одговорила: „Немој, да се не поквари, да не постане покондирена тиква“.
Овакав однос није редак, када се родитељи устручавају да похвале своју децу када она ураде нешто добро. А опет, брзи су да их прекоре за неки недостатак или немоћ. То је наводно хришћански, ето, неопходно је да савете из духовне литературе без икаквог оклевања примењујемо и у васпитању деце данас. Да не говорим да је духовна литература у огромној мери писана за одрасле људе који су свесно и слободно изабрали монаштво и да је неопходно расуђивање, посебно за нас који живимо у свету, још више у односу према нашој деци.
Хајде да погледамо у Јеванђељу, како је Господ Исус поступао када би видео нечији труд, нечију веру? Навешћу само пар примера.
Он се не устручава да похвали веру римског капетана: „А кад чу Исус, задиви се и рече онима што иду за њим: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох„. (Мт. 8:10)
Онда хвали жену Хананејку: „Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш!“ (Мт. 15:28)
Пред сестром Мартом, Господ хвали поступак њене сестре Марије која је и сама присутна и чује ову похвалу: „Али је Марија добри део изабрала који јој се неће одузети.“ (Лк. 10:42)
Своје најближе ученике Исус хвали за њихову истрајност: „А ви сте они који сте се одржали са Мном у искушењима Мојим.“ (Лк. 22:28)
Ако је Бог Који је постао човек умео да прекори, али није само и једино то радио, већ је итекако и хвалио људе за добре поступке – зашто то не бисмо могли и ми? Зашто мислимо да је похвала нешто лоше и погрешно?
Не говорим да је потребно само и једино хвалити своју децу, да некада није потребан прекор за конкретни поступак и уразумљивање. Међутим, сигурно је да се дете неће ‘погордити’ ако га похвалимо за оно што је заиста добро и лепо урадило – дакле за конкретан поступак, да тачно зна шта је добро урадило.
Дете ће знати да ми видимо и да ценимо његов труд, пожелеће да поново поступи слично да бисмо га похвалили и честитали му за труд и жељу да учини добро. Тиме као да заливамо нежно стабло жеље за врлином, за добром која постоји у души свакога.
Друга је тема што сталним прекоревањем деце можемо у њима да развијемо велику љутњу и отпор према нама.
Блажени Теофилакт пише: „Не треба све што деца чине прогонити са огорченошћу. Нешто треба пропуштати без пажње, да не би постали бунтовници и упали у чамотињу… Јер сва брига отаца је у томе да деца не клону духом“[1].
КОМЕНТАРИ