Припремио сам мали поклон, својеврсну духовну гозбу – повод је 15 година од мученичке смрти оца Данила Сисојева, човека који је заиста живео и дисао Господом Исусом Христом. У наставку можете да прочитате белешке које сам својевремено записивао слушајући једну од његових духовних беседа „Како је изграђен човек?“ На дну странице ћу оставити адресу преко које можете и сами да пронађете ову беседу.
*
Једна од најзначајнијих наука је психологија. Секуларна психологија – на зрну истине постоји огромна гомила ђубрета. То није случајно, јер психологија изучава човека, али нема са чиме да упореди…
Проблем је што мора да постоји неки критеријум – да по њему проверимо шта је човек? Морамо да знамо Онога по Коме је створен човек, по коме да се оријентишемо. Имамо јасне критеријуме о томе ко је човек, како је изграђен и одакле потиче.
Човек није „образ Божији“, он је створен ПО образу Божијем.
О значењу речи „човек“ – чело-век, челом окренут ка вечности. Да би се одгонетнуо човек, потребно је знати Бога. На почетку је неопходно знати Бога да би се познао човек, никако обрнуто.
Ко је образ Божији по коме је саздан човек? Исус Христос, ‘Ко је видео Мене, видео је Оца’, Павле у посланици Колошанима.
Човек је призван да буде по „подобију Божијем“. А ко је то? Дух Свети је подобије Оца. Човек је дужан да буде свет, да буде духоносац.
Човек је највиша пројава уметничке вештине Бога. Веза између два света – видљивог и невидљивог. У себи човек носи две природе – једну која се разуме чулима, другу која се схвата умом.
И материја и дух су резултат једне Мисли, разлика је само у доживљају. Да није тако, ми материју не бисмо могли умом да познамо, испитамо, не би било физике, хемије.
Умним познањем се бавимо непрестано. Када желимо да познамо нечији карактер, познамо невидљиви свет који носи сваки човек а то је душа.
Бог ствара човека Својим „рукама“: Сином и Духом Светим, Отац ствара човека кроз Сина у Светом Духу.
Образ – у реалности, подобије – као задатак, у потенцијалу, као сила која је од почетка постављена у човека. Образ Божији ће задржати погинули људи и након Суда.
Зато је за човека нормално и природно да стреми светости. Супротно је противприродно човеку.
У нама се налази живот различитих светова – са светом биљака имамо заједничку способност раста, са светом животиња способност да осећамо и крећемо се, а са светом Анђела способност да мислимо.
Главни печат образа Божијег је чињеница да можемо да мислимо и поседујемо словесни дар, чак и неми човек, јер словесност није умеће да се говори неки језик, већ да се мисли речима јер нас ова јединствена способност чини сличним Богу, јер се Бог увек изражава кроз Своје Слово, Исуса Христа.
И наше слово (реч) има стваралачку и рушилачку силу, нпр. речју можемо да изградимо град, и једном речју наредимо његово рушење.
И поседовање слободне воље у нама је такође одлика образа Божијег, а подобије је врлина у нама колико је то човеку могуће (преп. Јован Дамаскин). Колико је могуће зато што врлина нема крај. Цар Давид „Широка је веома заповест Твоја“.
Душа и тело створени заједно, Ориген пустословио да је у различито време (Дамаскин). Ово је важно јер постоје крајности које ово двоје одвајају једно од другог (атеисти – човек само тело, окултисти – човек само душа са омотачем).
По замисли Творца, ми треба да функционишемо као једно цело (душа и тело заједно), конфликт између душе и тела је страшни резултат корозије човека.
За човека је нормално да буде не хармонично, већ хијерархијско биће. Хармонија претпоставља једнаки развој душе и тела (немогуће), а хијерархија значи да душа треба да има власт, да буде над телом.
По дефиницији Св. Јована Дамаскина, Бог је створио човека непричасним злу, тј., човеку није својствено да греши, то му је противприродно.
Зато што га је створио Благи Бог у Коме нема никаквог зла. У људској природи нема ничег злог само по себи. Зло није ни од душе, ни тела, ни воље, већ из злоупотребе таланата које је човек добио од Бога. Зато ми не ломимо нашу природу, већ зло које се ту нашло.
За све што човек ради, макар и подло мора да нађе образложење, другачије не може.
У човеку су положени коренови (семе) свих врлина. Када човек чини неку врлину, он поступа у сагласности са својом природом. Зато је неправилно сматрати да човек треба себе да сломи да би вршио неку врлину, тешко је само на почетку, док не прекине инерцију, када се покаје почиње да му бива лако да врши врлине.
И врлина неког атеисте или муслимана се црпи из чињенице да је врлина природна човеку, положена у природу човека. Али спасење је у сједињењу са Богом.
Туга и плач су ствари које су привремене, нису сталне (Лествичник, Исаак Сирин). Човек је створен без туге и чак је „туга по Богу“ привремена, у Царству Божојем неће бити туге. Туга треба да постоји само због грехова или зато што ниси у Отаџбини (небеској).
Човек је створен и без брига, зато нам Господ говори да се не бринемо о сутрашњем дану. Учимо се да ограничавамо своје потребе. Уздржање је управо зато и врлина јер нас учи том ограничавању.
Човек није од почетка био бесмртан, он је могао да не буде бесмртан. Бесмртан је онај ко не може да умре, а Адам је могао да умре и нажалост, користио се тим својим правом.
Човек је обдарен колосалним могућностима, али Бог то ограничава сада ради наше користи, многи органи нашег тела ће заиста функционисати тек у Царству.
Свети Дамаскин говори и о урођеној способности наше душе да види будуће која није исто што и дар пророштва који Бог даје, већ одређена интуитивна способност да предосети блиску будућност и то није утицај демона. Ово поседује јер је створен као спој два света – материје и духова и зато делимично може да се издигне изнад овог света. Ово је и опасно за нас јер човек који лако верује ономе што види у сновима, може лако да буде обманут. Зато Црква и говори да према сновима треба да постоји велики опрез. О томе говори и Библија, Премудрости Исуса, сина Сираховог.
Човек је већи од материјалног света, јер се у њему налази и део духовног света који превазилази сва блага свих галаксија. Срце човека зна само Бог потпуно и сам човек делимично. Дух људски представља неисцрпну дубину. И овај бездан људске душе је између осталог обмануо неке (езотерици) који су видели овај бездан и помислили да је то Бог. Зато и изрека ‘мени је Бог у души’.
Човек се након смрти не претвара у анђела, увек остаје човек, има други задатак. Човек је створен као ‘поштовалац’, да поштује Бога, у том тренутку он и постаје човек.
Светогорско предање говори да би човек требало да издвоји 2 сата дневно на молитву Богу, да се кроз општење са Богом његова душа опоравља и обнавља. Човек је човек само када је са Богом, прави човек је човек који се моли.
Човек је створен са способношћу да схвата смисао, познаје материјални свет. Једна од пројава тога је и када дете пита: „а зашто ово, зашто тако, итд.“ Што је неко ближи Богу он има развијенију ову способност, да види смисао сваке поједине творевине у овом свету, види замисао Бога, постаје прозорљив.
Створен тако да му је лако, пријатно да општи са Анђелима Божијим. Први човек био посвећен у тајне света Анђела, знао је уређење њиховог света, знао лично Анђеле са којима је општио.
Његов задатак био и да овај материјални свет преображава, уздиже ка Богу, да влада њиме у директној потчињености свом Творцу.
Максим Исповедник каже да је човеков задатак био да превазиђе противречност између мушкарца и жене, између Раја и остатка земље и између света Анђела и материјалног света. Први у томе није успео, „други Адам“, Исус Христос јесте.
Наша душа треба да за собом повуче тело у Царство Небеско.
Тело страда, а душа кроз то добија поуку. „Ако срце буде затворено, куцаћу преко бубрега“. Страдање не само по себи, већ да добије казну и уразумљење.
Ако желиш да се хвалиш, хвали се Гоаподом, хвали се Богом који те је створио и призвао. Хвали се што си православан. Ако хоћеш да се гордиш, горди се над демонима, у смислу поноса, јер је сатана пао са Неба а нас ће Бог по милости да уведе тамо.
Треба да знаш чиме да се хвалиш, а чиме не.
Обожење – човек добија све што и Бог осим онога што Бог има по Својој природи. Човек се не губи у Природи већ постаје бог по благодати. Бог живи у нама и даје нам Своје особине. Зато Максим Исповедник каже да човек постаје не само бесконачан већ и беспочетан.
Тежња ка Богу је својствена човеку, налази се постављена у сваког човека.
Разликују се воља и слобода избора. Воља остаје заувек, друго не. Воља је способност жеље, у сваком од нас. Што је човек ближи Богу, његова воља је снажнија.
Слобода избора Адама од наше слободе се разликује у томе што је раније он видео реалност каква заиста јесте, није било фантазије у његовом разуму.
Наша слобода је избор између оног што ја сматрам добрим и злим, али да ли је реално увек добро оно што ја сматрам добрим? Наш разум поражен грехом, непрестано ствара фантазије. Човек се губи у илузорним световима.
Фантазија је највеће зло у човеку, она је поразила дубину људског духа.
Тај избор (између лажног зла и добра као последица фантазије) који су имали Адам и Христос (без фантазије) и ми морамо да имамо.
Наш задатак је да видимо реални свет у коме живимо.
Добро из принуде није врлина.
Душа није функција тела, типа „мој ум је настао од мозга“. Јер која је разлика онда између хладноће коју ствара замрзивач и нашег разума? Бесмисленост (неразумност) никада не може да створи разумност, смисленост, смисао.
Душа жива, проста и бестелесна. Живот душе је Дух Свети. Исус Христос је живот душе Који је оживљава кроз Духа Светога. Зато се она назива живом, а не животом по себи јер њу оживљава Бог. А душа оживљава тело. Св. Григорије Ниски каже да душа носи на себи печат свог љубљеног тела.
Душа обезбеђује да је човек исти и са 3 и са 33 године, иако се ћелије тела непрестано замењују. Управо зато што душа служи као ‘матрица’ за тело ми ћемо и васкрснути управо са нашим телом, а не телом уопште. Зато што моси на себи печат тела, изгледа тела, зато се душе људи и виде у том облику, форми.
Душа бестелесна у односу на сопствено тело, материјални свет, у односу на Бога има одређену телесност. Бестелесан у правом смислу речи је једино Бог.
Душа бесмртна по благодати, а не по природи (по природи смртна), јер Бесмртан по природи је само Онај Који нема почетка. Анђео и душа су бесмртни само зато што је Богу било угодно да има дарује бесмртност.
Душевна и телесна задовољства не осећају само душа или тело без учешћа другог. Примери душевног задовољства (од размишљања, молитве, љубави) не дешавају се без учешћа тела, али ни телесна (сан, храна, брачни односи) не дешавају се без учешћа душе.
Наша душа има „два спрата“, први је ума, воља и осећања, а нижи спрат није под контролом разума, ту је способност раста коју душа даје телу (срве куца без нас, желудац вари храну, итд.). Тиме нас Бог ослобађа од претеране фокусираности и терета бриге о телу. Нижи спрат душе нас чини блиским са светом животиња. Хипохондри су пример како би наш живот изгледао да не постоје два спрата душе, они су фиксирани на бризи о свом телу. Најлакши пут у лудило је непрестано размишљање о својој болести.
Смрт наступа у тренутку изласка душа из тела.
Рађајућа сила душе уз помоћ које Бог ствара нови живот нас на неки начин чини сличним Богу, јер се ми називамо очевима по Оцу небеском.
Као глас у телу, тако је ум у души, највиши део душе. Највише способности ума су расуђивање и побожност као Богопознање. (умеће молитве такође). Побожност је узвишенија од разума јер преко побожности познајеш тајне које преко разума ни на који начин не би могао ни да наслутиш.
Врховне способности ума се показују кроз страх Божији, Божанску премудрост, љубав према Богу, прозорљивост…
Ум је око душе. Светлост Божија се излива кроз разум и на тело човека. Код Светитеља се мења и физиологија (нпр., не купају се деценијама и не осећају), мења се биохемија човека. Мало помало човек бива прожет бесмртношћу.
Разум треба да одлучује о свим нашим поступцима, а разум да полази из воље Божије. Жеља је такође под контролом ума и требало би да тако и остане, да се жеља не отргне ван контроле разума. Исто важи и за осећања. Када се они отргну, долази до лома ума.
Све приче да човек више не може да се мења су приче за децу, јер су највише способности ума које смо набројали (по Св. Дамаскину) добровољно изменљиве. Душа може да се мења јер је створена, Бог не јер је нестворен. Све ове способности су дарови од Бога и човек то треба да памти, да се не би гордио својим умом, вољом, чак ни физичком снагом и величином мишића (која потиче од нижег дела душе).
КОМЕНТАРИ